Opasni plodovi gneva

Svakog Prvog maja održavaju se masovne transnacionalne parade tj. demonstracije u preko dvadeset evropskih metropola. Prve su održane u Milanu 2001, a potom se proširile širom Evrope. Kao fokus imaju neki važan povod, temu ili događaj. Ali ako EuroMayDay (EMD) shvatimo kao proces, centralni fokus su akcije da se zaustavi proces prekaritizacije mladih i diskriminacija migranata. Jezgro EMD je aktivna mreža a čine je aktivisti, umetnici, hakeri, sindikalci, migrantske organizacije, predstavnici prekarijata, levičari i slični. Iako se trude da obnove Prvi maj kao socijalistički istorijski simbol, oni u stvari otvaraju prostor za nove socijalne pokrete kao agente radikalnih promena jer više ne veruju da partije i sindikati to mogu. Tako i upotreba imena EuroMayDay implicira i rivalitet sa tradicionalnim paradama koje organizuju sindikati za Prvi maj. Dve su centralne teme EuroMayDay parada. Prva je pojava prekarijata koja mobiliše stotine hiljada ljudi da to postane važna javna agenda. Druga je uloga i važnost sindikata. Koncept prekarijata se tiče stvarnosti u kojoj milioni ljudi u svetu rade na povremenim, privremenim, nezahtevnim i loše plaćenim poslovima i sa neizvesnim ugovorima ili samozaposleni, tj. žive u ekonomskoj i socijalnoj nesigurnosti. Simbol ovih procesa postaju tzv. McJobs – niske nadnice, nezahtevni i priučeni poslovi, prekovremeni ali neplaćeni rad, kratkoročni ugovori i stalna pretnja gubitka posla. Ograničeni su i izgledi za profesionalni status ili posao koji žele i koji je u skladu sa nivoom obrazovanja. Izostaje i socijalna mobilnost ili se pretače u trku ka dnu društvene lestvice. Prihodi su nepredvidljivi, a ostaju i bez različitih beneficija koje su za prethodne generacije bile norma: plaćeni godišnji odmori, bolovanja i stručno usavršavanje, novčani transferi. U evropskom prostoru prekarijat čine tri osnovne grupe. Prva grupa su gubitnici iz kruga klasične radničke klase, dakle oni koji zbog tehnologije ili transfera produkcije u druge zemlje ostaju bez posla i sele se u servisnu ekonomiju. Druga grupa su oni koji prihvataju nesigurnost prosto zato što nikada nisu ni imali stabilnost, predvidljivost i status. To su migranti, ranjive grupe i oni bez kvalifikacija. Treća grupa su obrazovani, posebno mladi, ali frustrirani vlastitim radnim i životnim statusom. Oni su potencijalna bomba koja preti da eksplodira na trgovima velikih gradova. Prekarijat je u nastajanju, nesiguran, nestabilan i mobilan, bez jasne profesionalne perspektive, prepušten sebi da se dokvalifikuje, bez učešća u procesu pregovaranja, kao i bez političke reprezentacije. NJegovi delovi uvek su na granici da kliznu u lumpen, zavisnike raznih vrsta, prosjake i u kriminal ili da budu obeleženi kao kriminalci. Prekarijat nema kolektivno pamćenje – dakle doživljaj pripadanja zajednici u kontekstu dostojanstva, statusa i solidarnosti. Sve je maglovito i nepostojano, pa i očekivanja da će budućnost biti drugačija. Zato i izostaje empatija sa drugima, ali i rastu razdražujuća netolerancija i gnev. Rušilačke pobune u Londonu, Madridu i drugde to potvrđuju. Klasična radnička klasa danas čini manje od 20 posto zaposlenih. Opalo je i članstvo u sindikatima čiju većinu čine zaposleni u javnom sektoru. U Skandinaviji je još uvek oko 70 odsto zaposlenih u sindikatima, ali u Nemačkoj samo 18, Španiji 16 i u Francuskoj 8 procenata. Situaciju komplikuju i postojanje rivalskih sindikalnih konfederacija ili nominalna ujedinjavanja bez ozbiljnih priprema. Gubljenje vlastite baze i članstva samo je deo problema. Nakon 1989. godine socijalistički projekat gubi legitimitet, osipa se levica, a i socijaldemokratija zapada u krizu. Urušavaju se tako ideološki i institucionalni okviri koji su podupirali sindikate. S druge strane, neoliberalizam nameće svoje postulate, a ekonomska kriza marginalizuje sindikate. Kao agente opasnih namera ili rentijere, sindikate optužuju da deluju protivu interesa nacionalnih ekonomija. Različitim merama ih ograničavaju na okvire kompanija ili sektora, marginalizuju njihovo učešće u tripartitnim pregovorima, umanjuju značaj kolektivnih ugovora, uvlače u pregovore čiji su ciljevi stagnacija ili relativno smanjivanje plata, penzija i usluga ili privatizacija obrazovanja i zdravstva. Da li sindikati učestvuju u EMD paradama? Učestvuju, ali marginalno i lokalno. Obično njihovi aktivisti ulaze u različite mreže, grupe i socijalne pokrete. To pokazuje da su im potrebni saveznici i da kroz nove mreže i koalicije treba da grade svoju agendu. Prva lekcija je da moraju da regrutuju i zastupaju interese prekarijata. Druga da sa drugima zajedno grade jednu širu vizuju ‘dobrog društva’ i da unutar nje definišu svoju misiju. Prekarijat je mozaik-kon­cept, odnosno višeslojan, uopšten i nije sigurno šta novo predstavlja. Unutar njega su i grupe na osnovu vlastitog izbora (‘digitalni boemi,’ ‘kreativna klasa’ i svi oni koji neće da učestvuju u postojećem procesu ekonomske reprodukcije). EMD mreža, parade i projekti bore se da prekarijat postane važna javna agenda, ali i da zaustave i preusmere procese koji ga stvaraju. Žestoko kritikuju fleksibilizaciju radnih odnosa, drastične mere štednje, razgradnju države blagostanja i javnog sektora. Javljaju se i različite ideje i inicijative usmerene ka Evropskoj uniji, ali i unutar nacionalnih okvira. Neke od tih inicijativa humorom i ironijom ukazuju na ozbiljne probleme za koje nema odgovora. Takva je inicijativa iz Italije da prekarijat treba da ima i svog sveca zaštitnika - Sveti Prekario. (Od latinske reči precarius u značenju neizvesno, ugroženo, opasno ili zavisiti od milosti drugog.) Ovaj neobični ali plemeniti svetac postavlja pitanja na koja se zvaničnici obično oglušuju. Hoću li dobiti platu sutra i odakle će doći? Da li je moj posao stabilan i siguran? Šta će se desiti ako se razbolim? Kako naći pare da studiram? A kada završim studije? Zašto mi je zaposlenje uvek osnovna misao? Kako ću da živim sutra, idućeg meseca ili godine…? Ako prepoznate sebe u nekoj od ovih situacija, kandidat ste za prekarijat. Gnev hrani svaki protestni pokret. EMD protesti daju prekarijatu prepoznatljivost i okvir orijentacije. Mnogi EMD vide i kao informacionu kampanju i instrument kolektivne proizvodnje znanja. Madridski ‘los indignados’ i atinski demonstranti snabdevaju prekarijat energijom, a ‘Occupy Wall Street’ i njegove evropske replike nude novi i radikalniji fokus. Prekarijat metaforički vide kao pritajenog, ali rastućeg i mnogoglavog monstruma koji je tu i planira tu da ostane. Vladajuće evropske koalicije strepe, ali ga i dalje ignorišu i uporno nude iste ili slične recepte. Jedino radikalna desnica unutar njega regrutuje za svoju agendu nacionalizma, ksenofobije, antiislamizma i protivljenja levici… I tako dok monstrumu ne dosadi i ne pokrene se. Ili ga istok i jug Evrope možda povuku za rep. Zaglušna buka i bes to nagoveštavaju. Ali u kom pravcu? Možda vidimo neke naznake za koji dan?