Savremenik i svedok

Izložbe u beogradskom Narodnom muzeju uvek deluju kao iznenađenja. Jer, taj nacionalni hram umetnosti već jedanaestu godinu zaredom - ne radi! Otud svaki vernisaž koji se priredi u tom devastiranom prostoru stvara dilemu: da li je pravljen iz inata, iz revolta, ili naprosto predstavlja čudo.
Ovog puta, čudo čine dela slikara Vlaha Bukovca, čuvana u legatu zgrade koju, čini se, štiti još samo bronzani Knez na konju. Bukovac! Šta je pre sto pedeset godina značilo ime ovog Kabanelovog učenika, posetiocu koji se probije kroz skele na fasadi, pokazaće izloženi vladarski portreti dveju naših dinastija, Obrenovića i Karađorđevića.

Šta danas znači to ime?
Ovaj slikar rođen je u Cavtatu 1885. godine, kao Bjađo Fađoni. Slovensko ime po kome će se pročuti uzeo je 1877. Da je miljenik muza pokazalo se takoreći na prvom koraku. NJegova Velika Liza (nedavno viđena na izložbi u Domu vojske Srbije) izložena na Salonu u pariskom Gran Paleu, donela mu je uspeh kakav nijedan umetnik sa naših prostora nije postigao. Nekadašnji konobar iz vremena mladalačkog lutanja sa bratom Jozom, steći će ime koje će omiliti moćnim ljudima, Jurju Štrosmajeru, Ivanu Meštroviću. Dovešće ga pravo u dvor u Beogradu, a odatle u Prag, na katedru profesora tamošnje umetničke akademije. O njega se doslovno otima krem evropske građanske elite iz Beča, Venecije, Londona, Pariza, Budimpešte. Zašto je tako, dovoljno govori ovde izloženi portret baronice Rukavine iz 1898. Nije drsko reći da ni sam Kabanel ne bi tako dočarao baroničin lepi lik, zaronjen u smeđu svetlost secesionističkog ambijenta. Tek 1923. godine pašće prva senka na njegovo delo. Iznenadiće ga, nespremnog, negativna kritika njegove samostalne izložbe u Pragu.

Danas je razumljivo što je i tako nešto moglo da se dogodi. Bukovac je savremenik i svedok pojave lidera modernističkih pravaca na istorijskoj sceni savremene likovne umetnosti. On se, kao i Paja Jovanović, svesno opirao estetskom reformizmu kubističke, dadaističke, nadrealističke avangarde. Takav njegov stav, do juče osuđivan kao retrogradan, danas može bolje da se razume. Slike izložene u Narodnom muzeju, kao što su Studija predela i portret oca Avgustina, pokazuju da je Bukovac, po osećanju za boju, bio bliži mesiji modernog slikarstva Eduardu Maneu nego svom učitelju Kabanelu, kralju suvog, akademskog realizma. Spektar njegove palete je neretko blizak hromatici impresionista. Po gestičnom zapisu njegove kičice, vidi se kako je mogao, samo da je hteo, da slika na ekspresionistički način. Što nije tako slikao, ne ukazuje na njegovo nemoć, već na načelnu rezervu prema nazirućem ishodu modernističkog egzodusa. Bio je protivan pretvaranju likovne umetnosti u poligon proizvoljnog i neretko nekontrolisanog eksperimenta. Utisak o efemernosti značaja programskih ciljeva moderne, učinio je da Bukovac, kao Alfons Muha, kao Klimt, ne prekorači među do koje je doseglo stvaralaštvo u znaku secesije i simbolizma.



Kritičko preispitivanje geneze moderne likovno vizuelne umetnosti, začete pre početka prošlog veka, aktuelizovano je u naše vreme. Ono daje razloga za priređivanje izložbi kao što je ova, Bukovčeva. Takve retrospekcije mogu začuditi samo laike. LJudi kojima je zaista stalo do umetnosti, moći će, bez sumnje, da osete aktuelnost ponude nove recepcije Bukovčevog dela. Gledanje Bukovca pomoći će nam, prosto rečeno, da bolje razumemo ne samo Nadeždu i Micića, već i Abramovićevu i Todosijevića - ali i Veličkovića i Tucovića.