Vreme smrti

Dobro smo prošli za uskršnje praznike: nisu nam bombardovali prestonicu, nije sleteo ni neki novi Milosrdni anđeo, hoću reći, NATO nije još umarširao tenkovima u Srbiju. Ali, ne treba se mnogo radovati; likvidacija Srbije je u toku i ona, ovog puta, stiže iz Nemanjine 11. Čujem, bre, da je Vučić jedva obuzdao onog malog Krstića da mi, već, od idućeg meseca smanji penziju e da bi se on i dalje vozio u audiju. Ne zaboravite, taj dolazi sa Jejla iz koga se regrutuju američki predsednici...

Nego, okupator ne deluje samo iz Nemanjine, razmileo se i po Srbiji, pa i po mojoj vukojebini; u Svrljig stigli Jevreji i hoće da otkupe svu svrljišku jagnjad, naravno, ispod cene, za 270 dinara po kilu žive vage. A u LJubatovicu, iznad Bele Palanke, stigli Kinezi i hoće da grade cementaru, hoće, brale, da usmrte celo srednje Ponišavlje. Elem, tiho dolazi vreme smrti, a Dobrica Ćosić, inače, moj fan, u Nedeljniku me ubeđuje da Srbi više i nisu spremni za rat, biološki smo zanemoćali i treba da pristanemo na sve i svašta, i, da, opet, čitamo njegovo Vreme smrti koje će Laguna uskoro da mu štampa. I, tu mi bi jasno zašto mi Bilja javlja da je Laguna odbila mog Ničea iz Guče iako je roman pitko i dobro napisan, ali je obiman. Čuj, obiman! A, moje štivo je neuporedivo kraće od Gedžine trilogije koja, danas, 2014. godine, teško da može da se popije.

A, sećam se, pre pet godina, jurio sam kao vetar niz Bulevar kralja Aleksandra, valjda je bio Aranđelovdan, i, sustizao sam, tako, starca koga sam, i po gustoj magli, još s leđa, prepoznao. Uhvatio me ispod ruke i spori starački hod mi, lukavo, nametnuo, i, hvalio je moju ludačku jungovsku maštu kojoj se, iz nedelje u nedelju divi i čudi. Požalio sam mu se da se moj Niče iz Guče oteo kontroli, da je prešao trista stranica, a romanu se još ne vidi kraja. Tada me je Gedža, inače, otac nacije, očinski, savetovao: Ako, ako, piši, bar, ti velike romane kad ja više ne mogu. I, zapamti, veliki romani su u Evropi, opet, u modi. Poslušao sam ga, ali, evo, obimnost romana o glavu mi se obija; otkačio me, brale, i Vulkan, šatro, ne mogu u godišnji plan da me udenu.

K. G. Jung, moj guru iz Švice skreše mi u lice: Priznaj, da si gazda Lagune ili Vulkana, da li bi štampao roman o tom tvom bogumilu Mladenu Protiću iz Guče koji je ulovio Nikolu Pašića da je, iz Srpskog crvenog krsta u Bernu, krao robu koja je iz celog sveta stizala za srpsku vojsku, i, da je tu robu prodavao, preko fiktivne jevrejske firme, austrougarskoj vojsci s kojom je Srbija u ratu?!

Tu se, čak, i moja Crna sa Jungom slaže: Mani se oberhohštaplera Pašića kada se slavi stota godišnjica početka Velikog rata! Počni da pišeš roman o Leonardu da Vinčiju, kome je baba pričala da su poreklom sa Dunava. Mada, i to može da ispadne obimno štivo. Ali, obimna štiva potrebna su narodu koji je na umoru, a vreme smrti u Srbiju, neopozivo, dolazi...