Za mene se Jugoslavija raspala još 1971.

Pre četrdesetak godina LJubodrag Duci Simonović bio je jedan od najboljih košarkaša sveta. Kaže da njegov život ne počinje sa košarkom, već da će ono što je bilo pre toga odrediti ono što će se kasnije dešavati u njegovom životu. Odrastao je u porodici u kojoj se negovao kult knjige, a otac i majka bili su poliglote. Taj ambijent je mnogo značio za moj kasniji razvoj. U petoj godini počeo sam da sviram violinu, imali smo kućni orkestar. Brat je svirao drugu violinu, otac havajsku gitaru i mandolinu, a majka je pevala. Naš profesor muzike svirao je flautu. Svirali smo Dvoržaka, Bramsa, Štrausa, Lista, naše narodne pesme, kaže Simonović u intervjuu za NIN. To što je u ranom detinjstvu naučio da igra šah takođe smatra značajnim. Držao sam se principa, koji sam naučio od oca, da protivnika ne treba poniziti i da postoji nešto što je mnogo važnije od pobede, reći će Simonović. Taj princip će najbelodanije doći do izražaja na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972, koje će odrediti njegov sportski i životni put.

Kada ste zakoračili u košarku?

Imao sam deset godina kada je reprezentativac Iva Jovanović pokrenuo školu košarke. Počeo sam da treniram, a sa 12 godina sam kao član juniorskog tima Sloge odigrao prvu međunarodnu utakmicu protiv seniora sofijskog Akademika. U prvi tim Sloge ušao sam sa 13 godina, a u 14. postao član prve petorke. U petnaestoj sam postao juniorski reprezentativac Jugoslavije, a u 17. odigrao prvu utakmicu u seniorskoj selekciji SFRJ. Bili smo drugi u Evropi, a na Svetskom prvenstvu u LJubljani 1970. postali smo prvaci sveta.

Brzo je usledio prelazak u Crvenu zvezdu. Po čemu ćete pamtiti taj period?

Došao sam iz Sloge u kojoj je vladala porodična atmosfera. U Zvezdi sam se osećao kao stranac. Uspostavljena je podela u timu na Zvezdinu decu i nas seljake koji smo došli sa strane. Stvorena je tenzija, otvoreno pitanje ko je najbolji igrač, novinari su zbog tiraža pumpali stvar Bili smo najpopularnija ekipa u Jugoslaviji. Zvezda je imala više od osam miliona navijača širom Jugoslavije. Zaista smo bili institucija. Ali, bilo je i mnogo prljavih stvari. Kada smo osvojili Svetsko prvenstvo počeli su da dolaze raznorazni direktori koji su donosili reklame i uzimali četvrtinu para od tog posla i to bez potpisa.

Olimpijske igre u Minhenu i vaše napuštanje reprezentacije nakon što je utvrđeno da su košarkaši Portorika bili dopinogovani odrediće vaš životni put

Mnogo važniji momenat za mene bila je smrt reprezentativca Trajka Rajkovića posle Svetskog prvenstva u LJubljani. To je bila prekretnica u mom poimanju sporta. Nikada zvanično nije saopšteno od čega je Trajko umro. Drugim rečima, radi se o prikrivanju. Nikada niko nije progovorio o odgovornosti lekara, Ranka Žeravice koji je bio glavni trener, Mirka Novosela koji je bio pomoćnik, Radomira Šapera koji je bio predsednik Košarkaškog saveza Ono što pouzdano znam, Trajko mi je to rekao, da su mu obećali milion dinara da dođe da igra jer im je bio potreban centar sa iskustvom. Ne želim da spekulišem šta se tu dogodilo, samo hoću da ukažem da je odgovornost bila na lekarima, trenerima i Šaperu. Oni su znali stvari koje mi nismo znali. Ne može zdrav čovek u punoj kondiciji da naprasno umre u 31. godini.

Kako je to uticalo na vaše razmišljanje?

Bio sam idealist, voleo sam košarku iz sveg srca, čak sam i pesmu košarci napisao. Verovao sam bezrezervno ljudima koji su vodili reprezentaciju i bio ubeđen da činim nešto dobro za svoju zemlju. Sve u šta sam verovao srušilo se sa tim događajem. Nastavio sam da igram, ali se u meni otvorio ponor. To više nije bio Duci Simonović koji je igrao na Svetskom prvenstvu. Imao sam potrebu da se suprotstavim nepravdi. Time sam se rukovodio kada sam napustio Minhenske olimpijske igre.

U prvi mah svi reprezentativci spontano su reagovali i želeli da napuste Igre...

Na doping testu dva igrača Portorika, koji su izabrani po slučajnom uzorku, nisu prošli doping kontrolu. Jedan od njih, Miguel Kol, godinu dana kasnije umro je od posledica uzimanja dopinga. Ideja o napuštanju turnira nije bila moja, već čitavog tima, uključujući Žeravicu i Novosela. Ćosić je na ćebetu koje je okačio na terasu na engleskom flasterom napisao Pogodite šta je dozvoljeno u košarci? Doping! Držali smo se dobro, a onda smo imali sastanak sa Nebojšom Popovićem, vođom našeg olimpijskog tima, i Šaperom. Tvrdili su da će nas FIBA izbaciti iz daljih takmičenja ukoliko budemo insistirali da se poništi utakmica. Inače, Bora Stanković je u to vreme bio potpredsednik FIBA. Posle sastanka, zamolio sam saigrače da mi sami odlučimo šta ćemo da radimo. Razočaranje je bilo potpuno. Moji drugovi, koji su do tada bili odlučni u nameri da ne odstupimo od olimpijskih principa i da se borimo do kraja, počeli su da me ismevaju. Ispalo je da sam ja organizator i vođa pobune. Zapravo, bio sam najmlađi u timu i dao sam podršku starijim drugovima u našoj zajedničkoj borbi za pravdu. Da smo istrajali, utakmica bi bila poništena. Bili smo prvaci sveta i favoriti za zlatnu medalju na Igrama. Naruku nam je išlo i to što je zvanično objavljen nalaz da su igrači Portorika bili dopingovani.



Šta ste kazali saigračima kada ste odlazili iz Olimpijskog sela?

Rekao sam da se ne ljutim na njih, ali da sam odlučio da se vratim kući. Moji drugovi su ćutali. Kada sam odlazio, niko od njih me nije ispratio. U Beogradu, novinari i zvanična javnost dočekali su me na nož, a ljudi na ulici su me grlili. To je za mene bila prava satisfakcija. Odmah po povratku KSJ me je suspendovao na šest meseci. Zapravo, zauvek su me izbacili iz reprezentacije. Nije istina da nisam želeo da se vratim. Želeo sam da igram za svoju zemlju, ali poziv više nikada nije stigao.

Ubrzo nakon toga odlučili ste da okončate i klupsku karijeru?

Tačno, ali kod mene su dolazili ljudi koji su me voleli, ponekad čitave delegacije, da me mole da nastavim da igram. Pored toga, nije bilo logično da prekinem u 23. godini igračku karijeru... Odigrao sam preko 100 utakmica za jugoslovensku reprezentaciju, sedam puta igrao za selekciju Evrope, nalazio se na spiskovima vodećih NBA klubova... Postavio sam sebi pitanje zašto da dozvolim da me bitange oteraju iz košarke.

Da li ste razmišljali o odlasku u NBA ligu?

Želeo sam da odem zato što sam hteo Zvezdi da napravim dvoranu. To mi je bila opsesija jer smo trenirali po školama i to u kasnim večernjim satima. Sanjao sam da Zvezda ima svoju dvoranu i da deca od osam sati ujutru do devet uveče mogu da treniraju. Nisam tražio ništa... To su bile pare koje sam hteo da poklonim Zvezdi. Razgovarao sam sa ljudima iz NJujork Niksa koji su došli u Madrid kada sam igrao za reprezentaciju Evrope. Želeli su da dovedu Aleksandra Belova i mene. Bili bismo prvi evropski igrači u NBA. Pominjala se suma od 500.000 dolara. To su tada bile velike pare. Posle napuštanja Minhena niko me više nije zvao.



Imate li saznanja da li je dopinga bilo kod nas?

U borilačkim sportovima bilo je ljudi koji su uzimali doping pre nego što su došli na Olimpijske igre u Minhen. Noću su urlali, nisu mogli da kontrolišu mokrenje, a kada im pružite ruku da se pozdravite, rizikovali ste da vam je polome. Te ljude nisam pominjao jer nisam mogao da dokažem da su bili dopingovani, ali posle svega, mislim da su uzimali nedozvoljena sredstva.

Svojevremeno ste izjavili da je poraz koji pamtite politika nakon petooktobarskih promena i da je to bilo jače od vas. Zašto ste tu promenu doživeli tako dramatično?

Zato što sam dosta vremena proveo na Zapadu i bio sam svestan procesa koji nas očekuje. Čitava priča svodila se na otimanje naših nacionalnih dobara. Suština je bila u tome da Milošević nije hteo da privatizuje fabrike, rudnike, zemlju, vodu sve ono što je spadalo u nacionalne resurse. Prividno, sve se to odvijalo u nekom nacionalnom diskursu, ali suština je bila biti svoj na svome. Srbija je, pored Belorusije, bila jedini prostor gde nije bio uspostavljen novi svetski poredak, neokolonijalna vladavina zapadnih kapitalističkih klanova. Kada prodate sve, gotovo je sa nacionalnim i građanskim suverenitetom. Onaj ko poseduje banke, privredu, zemlju, vodu... poseduje vašu slobodu i život. To je osnovni razlog zbog kojeg sam podržavao Miloševića. Inače, nisam bio njegov politički istomišljenik. On je bio birokrata bez vizionarskih ideja. Zato nisam postao član SPS-a, ni bilo koje druge partije.



Ali Milošević je vodio katastrofalnu nacionalnu politiku koja je rezultirala najvećim ezgodusom Srba posle Drugog svetskog rata i istovremeno sa svojim saradnicima izneo milijarde maraka na račune stranih banaka

Možemo na razne načine razgovarati o toj politici, ali do takvih rezultata dovelo je i delovanje opozicije. Da je Milošević imao podršku Koštunice, Đinđića, Draškovića, Šešelja u nacionalnoj politici, da li bi ta politika propala? Pokojni Đinđić se u intervjuu iz 2002, koji je dao jednoj nemačkoj televiziji, hvalio kako je manipulisao Karadžićem da bi srušio Miloševića. Taj intervju se i danas može naći na internetu.

Đinđiću i vama ukrstili su se putevi u Nemačkoj. Koliko dobro ste ga poznavali?

Pre nego što sam došao u Nemačku Đinđića nisam poznavao niti sam čuo za njega. Na njega me je uputio profesor Mihailo Marković čiji je Đinđić bio student. Nameravao sam da u Nemačkoj objavim knjigu koja se bavila odnosom između olimpizma i fašizma. Profesor Marković mi je predložio da porazgovaram sa Đinđićem koji je već duže boravio u Nemačkoj i koji je mogao da me posavetuje kom izdavaču da se obratim. Pored toga, Marković mi je rekao da je Đinđić levičar i da je kao student bio radikalni marksist. Kada sam se sreo sa Đinđićem nisam mogao da verujem da je reč o čoveku o kome mi je Mihailo pričao. Tražio je od mene da izbacim iz knjige sve pasuse u kojima se govori o klasama i klasnoj borbi u kapitalizmu jer je to prevaziđeno. A to nisu bile moje rečenice, već citati Pjera de Kubertena, koji su bili pod navodnicima! Kada je čuo da sam odbio da primim nemačko državljanstvo, skočio je kao oparen i povikao da izigravam patriotu jer neću da uzmem milione maraka. Ono što je Đinđića zanimalo nije bila politika, već novac. Politika je bila samo sredstvo da dođe do novca. Kasniji događaji su to ubedljivo potvrdili.

Govorili ste koliko vam je značila zemlja, da li ste jugonostalgičar i kako ste doživeli raspad zemlje?

Naravno da sam jugonostalgičar, a raspad zemlje za mene je bio prava katastrofa. Ali, raspad Jugoslavije počeo sam da osećam još 1971. kada sam na katolički Božić u Zadru, sa Crvenom zvezdom, doživeo da 8.000 ljudi skandira Cigani! i Srbe na vrbe! Nakon utakmice, jedva smo uspeli da pobegnemo u svlačionicu. Više od pet sati slušali smo kako ustaška rulja urla nastojeći da nas se dočepa. Da nisu stigli policajci na konjima i vojna policija, bili bismo poklani. Sredinom sedamdesetih, kada je krenula parola Evropa zdaj!, doživeo sam u LJubljani, u gradu u kojem smo postali prvaci sveta samo nekoliko godina ranije da, igrajući za Zvezdu, dobijem neviđene batine, da me navijači Olimpije šutiraju i udaraju pesnicama dok nisam izgubio svest. Tada Milošević nije postojao u političkom životu Srbije i Jugoslavije. Niko ne može da mi priča bajke o raspadu Jugoslavije. Mi sportisti doživeli smo raspad Jugoslavije na svojoj koži daleko pre nego što je do njega zvanično došlo.



Kako ste se osećali kada su počeli ratovi na prostoru bivše Jugoslavije?

Užasno. Svaki deo te zemlje, bez obzira na sve, doživljavao sam kao svoj. Nakon titule prvaka sveta, ljudi su u Sloveniji u oduševljenju kilometrima trčali za autobusom u kome smo bili. Niko od mojih drugova iz reprezentacije nije bio nacionalist. Svi smo bili Jugosloveni i bili smo kao porodica. A Jugoslavija nije stvorena posle Drugog svetskog rata, ona ima mnogo dublje temelje. Ne govorim čak ni o 1918. kada je formalno nastala. Mislim na ideju jugoslovenstva koja je postojala stotinu godina ranije i koja se zasnivala na težnji južnoslovenskih naroda da se oslobode ropstva. Ideja jugoslovenstva za mene je pre svega bila antikolonijalna ideja. U tu ideju bile su utkane slobodarske i kulturne tradicije Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca... Naravno da se i sa tom idejom manipulisalo, a ljudi koji nisu imali vizionarsku svest nisu ni mogli da pripadaju toj ideji.

Kakav je vaš odnos prema Titu, imali ste prilike da se sretnete sa njim?

Kada smo postali prvaci sveta, Tito je priredio prijem i dobili smo zlatne šafhauzen satove. Bio je vispren i duhovit. Jednog trenutka izazvao je salvu smeha opaskom da ne smemo da bacamo Ruse i Amerikance u isti koš. Moj otac bio je informbirovac, idealizovao je SSSR, ali je ostao lojalan državi. Imao je više razloga za to. Moj brat i ja završili smo studije i doktorirali školujući se besplatno. Dakle, Jugoslavija je bila zemlja koja je davala šansu. Sirotinja iz okoline Kraljeva, koja pre Drugog svetskog rata nije imala šta da jede, sada je mogla da završava fakultete. Mnogi su postali ugledni doktori, naučnici, profesori Jugoslavija je pružila mogućnost i ženama koje u Kraljevini Jugoslaviji nisu imale osnovna građanska prava. Imali smo vrsne intelektualce. Beograd je bio jedan od umetničkih centara sveta.

Kako danas vidite situaciju u Srbiji?

Situacija je katastrofalna. Najgore je što naš narod biološki propada. Živimo pod terorom kapitala 24 sata. Potrošačko društvo je totalitarizam koji je nepoznat u istoriji i on ima destruktivni karakter. On uništava čoveka kao ljudsko i prirodno biće. Sport je najočigledniji primer. U njemu je instrumentalizacija tela i čoveka dovedena do vrhunca. Nije slučajno što je princip da se rekorderi rađaju u epruvetama! postao zlatno pravilo tzv. vrhunskog sporta.

Kriza nije pogodila samo Srbiju, nema više velikih ideja, kako vidite globalna kretanja u budućnosti?

Ideje francuske buržoaske revolucije: Jednakost, sloboda, bratstvo - i dalje žive. Zahvaljujući sve dramatičnijem uništavanju života na planeti od strane kapitalizma, vladajuća ideja savremenog sveta postala je - borba za opstanak. Međutim, kapitalizam se nametnuo kao način života i ne možete mu se više suprotstaviti samo u političkoj ravni. Istovremeno, model socijalizma koji je postojao u SSSR-u potpuno je prevaziđen. Problemi u izgradnji socijalizma nastali su već nakon Oktobarske revolucije. Nije slučajno što se Lenjin rukovodio maksimom da se od kapitalizma mora uzeti sve ono što daje šansu za razvoj socijalizma. Bilo je potrebno premostiti jaz između nasleđa zaostale carske Rusije i razvijenog kapitalističkog sveta. Lenjin je govorio da je socijalizam elektrifikacija plus industrijalizacija. Po tom principu, Zapad se već nalazio u komunizmu. To samo svedoči koliko je postrevolucionarni Sovjetski Savez bio nerazvijena zemlja. Pokazalo se da je Marks bio u pravu kada je tvrdio da bez razvijenog građanskog društva nije moguće stvoriti socijalizam. Sa istorijskog aspekta gledano, tek su sada stvari došle na svoje mesto. U Evropi postoji mogućnost da se razvije pravi socijalistički pokret i nije slučajno što je Marks u anketi Bi-Bi-Sija iz 2003. bio izabran za mislioca milenijuma. Danas je na zapadnim univerzitetima normalno biti marksist. Moji kontakti sa američkim, engleskim i kanadskim univerzitetima to potvrđuju.

Da li ste i vi marksist?

Jesam i nisam. Marks je važan, ali ga je kapitalizam prevazišao. Marksova misao samo je jedan od istorijskih oblika kritike kapitalizma. Ona je nužan, ali ne i dovoljan uslov za razvoj savremene kritike kapitalizma. Marks je ostao u esencijalnoj sferi, a moja kritika kapitalizma nalazi se u egzistencijalnoj sferi. On nije shvatio da kapitalistički razvoj proizvodnih snaga ima destruktivnu prirodu. U svojoj najnovijoj knjizi Poslednja revolucija napravio sam pojmovni instrumentarij koji pruža mogućnost da se životvorni um suprotstavi destruktivnom kapitalističkom bezumlju - koje vodi uništenju života na Zemlji.

Kada kažete da Evropa ima šansu u levoj ideji, na šta konkretno mislite?

Evropi preti ekološka i biološka propast. Ali Evropa još uvek ima emancipatorski potencijal. Mislim na Nemačku, Francusku, Italiju, Englesku U Evropi se građansko društvo razvijalo preko 200 godina. Nadam se da će problemi sa kojima se Evropa sve dramatičnije sučeljava iznedriti novi levičarski pokret koji će se zasnivati na idejama francuske građanske revolucije, ali i na emancipatorskom nasleđu radničke borbe i borbe žena za emancipaciju. Evropa će da stvori novi svet ili će propasti. Inače, da Evropa nije uspela da kolonizuje veći deo sveta, u njoj bi odavno nastao socijalizam. Evropski kapitalizam uspeo je da se razvija bespoštednom pljačkom i uništavanjem čitavih naroda razvijajući pritom rasistički pogled na svet. Samo takva kolonijalna i rasistička Evropa mogla je da iznedri fašizam. I Kubertenov olimpizam izrastao je na evropskom kolonijalizmu i rasizmu. U tom smislu, olimpizam je prva mondijalistička religija.

Ostali ste dosledni svojim stavovima i principe od kojih niste odustajali prilično ste skupo platili. Niko nije hteo da vas zaposli, kako ste živeli?

Za svaku vlast bio sam moralno-politički nepodoban. Odlazio sam u inostranstvo i uglavnom radio za male pare. Tako sam otišao u Norvešku sa namerom da radim na naftnoj platformi kao fizički radnik, ali nisam primljen jer nisam bio kvalifikovan za taj posao. Uglavnom sam radio prljave fizičke poslove sa mojim igračima. Čistili smo prostorije, razbijali zidove, nosili džakove cementa Rukovodeći se principom solidarnosti, odricao sam se novca koji sam zarađivao radeći sa njima da bi oni mogli da me plaćaju! Dobijao sam mesečno 3.000 kruna, što je iznosilo oko 750 nemačkih maraka U Norveškoj je to mizeran novac. Bilo je i perioda kada nisam imao stan, pa sam spavao kod svojih igrača, ili sam se švercovao kojekuda

Sve do 2008. kada ste kao osvajač svetske titule dobili nacionalnu sportsku penziju niste imali nikakve prihode?

Tačno, godinama smo moj pas i ja živeli na kuvanom krompiru, praznim špagetima i kačamaku. Dešavalo se da komšije posle nekog slavlja donesu kosti za psa, a ja sam bio toliko gladan da sam bio u iskušenju da ih oglođem. Samo što se moja Gala i ja nismo potukli oko koske!

Pogledate li nekad košarkašku utakmicu?

Nisam gledao košarku više od 20 godina. Televizor sam izbacio iz kuće 2002. To je nešto najpametnije što sam uradio. Ne samo da sam uštedeo ogromno vreme, već sam se spasao mentalnog terora.

Da li postoji interesovanje za vaše ideje u inostranstvu?

Moje knjige, tekstovi, film Olimpijski plamen i neki video-materijali prevedeni su na svetske jezike i prisutni su u Engleskoj, Rusiji, Kanadi, SAD, Turskoj, Španiji, Norveškoj, Italiji, na Kubi Mogao sam da predajem na zapadnim univerzitetima, savetovali su mi da radim kao Čomski, da reči merim na kašičicu, ili kao Žižek, da zabavljam narod... Nisam to mogao da radim. Pošteno sam pisao i govorio ono što sam mislio, pa kom opanci, kom obojci. Otac mi je govorio da nikad neću imati prijatelje jer ljudima govorim u lice ono što mislim. I kao igrač, i kasnije u životu, voleo sam izazove, borbu Imajući u vidu kojom brzinom svet propada, borba je postala egzistencijalni imperativ. Ako se ovako nastavi, za nekoliko decenija nikakva ljudska akcija neće moći da spase čovečanstvo od uništenja. Priroda će biti toliko osakaćena da u njoj čovek više neće moći da preživi. Otuda vizionarska svest ima prvorazredni egzistencijalni značaj. I mi treba da se rukovodimo načelom da nije istorijski onaj narod koji stvara mitove o prošlosti, već onaj koji stvara budućnost.



LJubodrag Duci Simonović, rođen je 1949. godine u Vrnjačkoj Banji. Diplomirao je i magistrirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, a doktorirao filozofiju. Autor je devet knjiga koje su prevedene na više stranih jezika. Igrao je u kraljevačkoj Slogi, Crvenoj zvezdi i u Nemačkoj. Za reprezentaiciju Jugoslavije debitovao je u 17. godini i odigrao 109 utakmica. Do 23. godine, kada je zbog zataškavanja doping afere sa Portorikom napustio Olimpijske igre u Minhenu, osvojio je zlatnu medalju sa reprezentacijom Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u LJubljani 1970. Proglašen je i najboljim igračem tog šampionata. Sedam puta igrao je za najbolju selekciju Evrope.