Zatrpavanje budžetske rupe

Iznoseći ekspoze u kome je najavio prodaju EPS-a, Telekoma i drugih državnih preduzeća, Aleksandar Vučić očito nije ozbiljno shvatio upozorenje predsednika Sindikata EPS-a, Milana Đorđevića, da premijer nakon prodaje ove kompanije, postaje isto što i predsednik mesne zajednice. Oštar protest sindikalaca, koji predstavlja 33.000 zaposlenih u najvećem javnom preduzeću, što je omanji grad u Srbiji, samo je sublimirao salvu kritika sa različitih pozicija i iz raznorodnih motiva, koji već nagoveštavaju žestoke otpore prodaji najvrednijeg državnog preduzeća.

Nije da nema razloga za skepsu. Od fanatičnih protivnika prodaje državne imovine pre tri godine, kada je tadašnja potpredsednica SNS pretila da će se opasati bombama ako bude prodaje Telekoma, a ta stranka podnela krivičnu prijavu protiv premijera Mirka Cvetkovića zbog pokušaja nezakonite prodaje ovog preduzeća, naprednjaci su u međuvremenu napravili dramatičan zaokret u ekonomskoj politici i odlučili se na prodaju ne samo Telekoma već i brojnih drugih državnih firmi. Najavljen nam je novi talas privatizacije, od delova EPS-a, Srbijagasa, Železnice, Dunav osiguranja, do koncesije za Aerodrom Beograd i licenci za lutriju.

Deo javnosti s pravom se pita o motivima - prodaja u žurbi radi brzog krpljenja narasle budžetske rupe i to možda pod netransparentnim uslovima ili iskreno priznanje da država nije sposobna i nema kadrove da uspešno vodi ova preduzeća? Ili oba?
Nesporno su uticaj na ovakav ekonomski program nove vlade imala i nestranačka pojačanja poput Kori Udovički i Dušana Vujovića, ali i nužda, oličena u budžetskom deficitu, koji bi do kraja godine mogao dostići čak 2,5 milijardi evra. Još važnije pitanje od motiva jeste to da li je prodaja deo realnog paketa reformi ili samo izgovor da se one opet odlože i time kratkoročno premosti godina-dve. A to bi bio najgori, u Srbiji već viđen scenario. Mobtel smo pojeli na plate i penzije, a postoji ozbiljna opasnost da nam se to i ovoga puta desi.

Siguran sam da naprednjaci nisu srećni što idu u radikalnu privatizaciju, ali pošto se nije blagovremeno radilo na fiskalnoj konsolidaciji, sad nema mnogo izbora. Jasno je da se ide u prodaju radi zatrpavanja velike budžetske rupe, a druga opcija - zaduživanje, možda je sada još i gora od prodaje porodične srebrnine. Ipak, privatizacije su jednokratni prilivi i ne mogu biti trajno rešenje za deficit, a bojim se da će to odložiti ključna prilagođavanja, jer je logika politike takva da uvek gleda da odloži teža rešenja, objašnjava za NIN ekonomista LJubomir Madžar i dodaje da je, ipak, nezavisno od ovih motiva, privatizacija javnih preduzeća potrebna, jer prave gubitke i predstavljaju rupe bez dna, koje vuku celu privredu u slom.

Protivnicima prodaje državnih preduzeća, poput Vojislava Vuletića, iz Udruženja za gas Srbije, koji to vidi kao očajnički potez potpuno nesposobnih predstavnika vlasti, rezultati rada javnih preduzeća ne idu naruku. U 2013. sedam od 25 javnih preduzeća, čiji je osnivač Republika, napravila su gubitak od čak 51,4 milijarde dinara ili oko 500 miliona evra. Najveći gubitaš je Srbijagas sa minusom od čak 40 milijardi dinara, a iako prošle godine među njima nema EPS-a i Telekoma, neizvesno je hoće li se takvi trendovi nastaviti ukoliko umesto investicija u sopstveni razvoj, ove firme budu i dalje upumpavale novac u budžet, a o sponzorstvima, stranačkom izvlačenju novaca, da i ne govorimo. Pomalo iznenađuje podatak da je EPS 2013. završio sa profitom od 19 milijardi dinara, s obzirom na to da je 2012. imao minus od čak 12,3 milijarde ili više od 100 miliona evra.
EPS je godinama radio s gubitkom, pa sam skeptičan oko tog bilansa iz 2013. Nije prirodno da nešto što godinama nije bilo rentabilno, odjednom, bez većih povećanja cene, ostvari profit, kaže Madžar.



Održavanje EPS-a na nogama počeće i da košta državu, jer će, po prvi put, ove godine Vlada dati garancije za kredite EPS-a i to 45 miliona evra za TENT i još 100 miliona dolara za tekuću likvidnost tog preduzeća. A to je put kojim odavno ide Srbijagas, što je jasan signal da sa EPS-om nešto ozbiljno nije u redu. Uprkos tome, opravdano je pitanje na koji način će se EPS prodavati i da li je trenutak pravi.

EPS ne bi trebalo prodavati u kratkom roku jer njegova vrednost za dve do tri godine može biti veća. Zato smatram da najave o uvođenju manjinskog partnera u čitav EPS, koji bi preuzeo vođenje kompanije do privatizacije ili izlaska na berzu, nije najbolja opcija. Bolje bi bilo da se daju licence za izgradnju novih kapaciteta, pojedinačnih elektrana, a ne da se prodaje ceo sistem tvrdi za NIN Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu i urednik Kvartalnog monitora.

Sličnog mišljenja je i dobro upućen izvor NIN-a, blizak EPS-u, koji tvrdi da je rešenje za EPS da se izbace stranke i politika iz preduzeća, a da se na međunarodnom konkursu obezbedi profesionalni menadžment. Vrednost kompanije time bi rasla, a i profit za državu, tvrdi naš izvor, koji podseća da je 2007. vrednost EPS-a procenjena na blizu sedam milijardi evra. Zbog revitalizacije Đerdapa i HE Bajina Bašta, i povećanja snage termoelektrana za 400 megavata, vrednost EPS-a danas mora biti i veća nego 2007, tvrdi naš izvor.

Kao najozbiljniji interesenti za EPS ranije su se pominjali nemački RWE, češki ČEZ, ali i kineske i ruske kompanije. Naš izvor veruje da ČEZ više nije zainteresovan jer se preinvestirao i ima svoje probleme, Rusi su zainteresovani za Srbijagas, koji mogu da preuzmu i po osnovu ogromnog duga ove kompanije Gaspromu, pa za EPS kao jedinog ozbiljnog kupca vidi Nemce.

Ako bi RWE kupio recimo 20 odsto EPS-a i preuzeo ceo menadžment, to zapravo znači da Nemci na mala vrata preuzimaju celu kompaniju, objašnjava naš izvor. Veliko interesovanje za srpska javna preduzeća, potvrdio je prošle godine i Mihael Šmit, direktor delegacije nemačke privrede u Srbiji, koji je istakao da je za Nemačku privatizacija velikih državnih preduzeća, kao što su Telekom ili EPS, ujedno i političko pitanje. O prodaji EPS-a Nemcima, razmišljalo se i 2009, nakon što su Rusi preuzeli NIS, kako ne bismo dospeli u potpunu energetsku zavisnost od Rusije.
Loše je kad postoji monopol države u energetici, a još gore je ako je to monopol neke druge države, komentariše Arsić mogućnost ulaska ruskih kompanija u EPS.

Jasno je da bi privatizacija i pretvaranje u akcionarsko društvo, kotirano na berzi, za EPS sigurno značilo i smanjenje ogromnog broja zaposlenih (procenjuje se da je trećina višak) i efikasnije poslovanje, a za građane više cene struje, koje su do sada bile instrument socijalne politike. A pokazalo se da država kao vlasnik nema hrabrosti ni znanja upravo za takve poteze.

I Telekom gubi utakmicu sa konkurencijom, pa iako trenutak nije najpovoljniji za prodaju, procenjuje se da bi njegova vrednost u narednim godinama samo padala.
Realno je očekivati da bi se sada za skoro 80 odsto državnih akcija Telekoma moglo dobiti 1,5 milijardi evra ili nešto više, pa tvrdnja da je to više nego što se dobijalo na prethodnom tenderu nije tačna. Tada se za 51 odsto tražilo 1,4 milijarde evra, a nuđena je 1,1 milijarda, objašnjava Arsić.

Kao najozbiljniji kupac za Telekom pominje se nemački Dojče telekom, ali i austrijski, ruski, arapski i drugi operateri, a prodaja bi trebalo da se završi do kraja juna 2015.
Još jedno preduzeće, večiti gubitaš - Železnice Srbije, koje je prošlu godinu završilo sa 16,7 milijardi dinara ili oko 150 miliona evra gubitaka, trebalo bi da se delimično privatizuje. Plan je da se podeli na tri celine - prevoz putnika, transport robe i infrastrukturu, a privatnici bi trebalo da dobiju licence za transport robe, uz plaćanje nadoknade za korišćenje pruga Železnici. Iako Arsić veruje da bi zainteresovanih moglo biti među velikim domaćim kompanijama, koje robu transportuju železnicom, poput Fijata i drugih, ocenjuje da je malo verovatno da će iko kupiti vagone i krenuti u taj posao dok država ne sredi pruge, koje su u katastrofalnom stanju.

Mislim da treba redukovati mrežu pruga i svesti je na magistralne pravce, odnosno sa 3.500 na oko 2.000 kilometara, ali pošto je za modernizaciju pruga potrebno najmanje 3-4 milijarde evra, do njenog okončanja interes za ulaganje u železnički prevoz će biti mali, objašnjava Arsić.
Naš sagovornik nema sumnju da treba prodati Dunav osiguranje, jer država treba da se povlači iz osiguravajuće delatnosti, ali napominje da ova kuća nema sjajne rezultate (dobit je u 2013. bila svega 16 miliona dinara), pa bi se zainteresovani mogli naći među onima koji gledaju dugoročnije i ne jure brzi profit. U javnosti su već pominjani kao mogući kupci nemački Alijans, Međunarodna finansijska korporacija, koja je bila zainteresovana za 20 odsto, ali i EBRD po istom modelu po kome je postala suvlasnik Komercijalne banke.

Poput EPS-a, za širu javnost iznenađenje je bila i najava davanja Aerodroma Beograd u koncesiju po modelu javno-privatnog partnerstva. Aerodrom, koji na berzi trenutno vredi 18,9 milijardi dinara, mogao bi, kako se nezvanično čuje, da dobije partnera iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Aerodrom sada solidno posluje i ima smisli davati ga u koncesiju jedino u slučaju da su potrebne neke velike investicije, poput kargo centra, koji se ranije pominjao. Nisam siguran da postoji potreba za velikim investicijama i da je to neophodno. Posebno je sporno ako bi ista firma - Etihad ili kompanija iz iste zemlje, bila vlasnik domaće avio kompanije i Aerodroma, jer bi mogli da diskriminišu druge kompanije, objašnjava Arsić, dodajući da bi to bila neka vrsta monopola, pa bi bilo posla i za Antimonopolsku komisiju.

Iako kaže da nema ništa sporno u tome da licence za organizovanje igara na sreću i lutrije dobiju i privatni učesnici, a najavljeno je da bi se od toga moglo inkasirati 100 miliona evra, Arsić kaže da je gubitak od 151 miliona dinara iz 2012, koji je zabeležila Lutrija Srbije, i to kao monopolista, incidentan i nezabeležen nigde. Malo je reći da je to neuobičajeno, pa mislim da bi trebalo utvrditi i eventualnu krivičnu odgovornost, poručuje Arsić.

Iako saglasni da je privatizacija javnih preduzeća potrebna, i Madžar i Arsić kažu da nije svejedno na koji način će ona biti sprovedena i koliko će prodaje biti transparentne. Sve upućuje da će se većina ovih prodaja obaviti direktnom pogodbom u dogovoru sa Rusima, Nemcima, Emiraćanima, a Madžar ističe da, iako je to najbrži način, a često i strani partneri to traže, on nikako nije najbolje rešenje.

Direktne pogodbe su opasne stvari, ne samo zato što ne nude iste uslove svima već i zato što stvaraju prostor za korupciju i zloupotrebe, a toga smo imali previše i to nas je delimično i dovelo do prosjačkog štapa, kaže Madžar i napominje da je zato važno da bude što više tendera i da svi ugovori budu javni.

Ni ukupne prihode po osnovu prodaje javnih preduzeća ne treba precenjivati. Mnogi od njih su gubitaši, pa tako Rusi mogu preuzeti deo Srbijagasa bez uloženog dolara, Dunav osiguranje ne vredi danas mnogo, a za licence, koje se plaćaju na godišnjem nivou ne treba očekivati više od stotinak miliona evra. S obzirom na to da EPS još nema procenjenu vrednost niti je pretvoren u zatvoreno akcionarsko društvo, a za to je potrebno najmanje godinu i po dana, Arsić veruje da je jedini ozbiljan priliv za budžet, na koji nova vlada može da računa do kraja 2015. oko 1,5 milijardi evra, koja bi se mogla dobiti za Telekom. A to je sasvim malo da bi se premostili ozbiljni problemi sa kojima se suočava budžet, odnosno taj iznos omogućio bi Vladi da odloži oštriju štednju za najviše godinu dana. Nedovoljno da bi se igralo samo na kartu prodaje, bez dodatnog stezanja kaiša, čak i iz ugla politike.