Letnje šeme

Stiže leto, period kada noćni klubovi pauziraju, a glavni provod se seli na festivale, mini festivale, žurke na otvorenom i ako volite - splavove. Teoretski ovo bi trebalo da bude najblagorodniji period za di-džejeve i one koji se tako osećaju, međutim Srbijica nas uvek demantuje kad dođe do racionalnih zaključaka. Zove me tako jedan tip, organizator nekog letnjeg festivala, hoće da im uveličam svetkovinu svojim nastupom. U profesionalnoj eksplikaciji projekta navodi neka bombastična imena internacionalnih izvođača koje su već ugovorili. Impresivno doista. Pitam ga: „Pa šta ću ti čoveče još i ja kad imaš sve ove?” Kaže hoće da predstavi i podrži domaću scenu. Predstavljanje je zamišljeno u vidu grupnog nastupa na nekoj sporednoj mini-bini. Aham. Znači, nema mesta za domaće ovde gde su strani? Nema. Dobro, a šta ćemo sa podrškom? Nakon izgovorenog željenog honorara sledi šokata, odmah zatim i negativne prognoze. „Sumnjam da ćemo toliko izvući”. Ta cifra je nešto što ne bi trebalo da bude problem ni uspešnom klubu sa par stotina gostiju, a kamoli festivalu za desetine hiljada posetilaca i prodatih karata. Znači, nema ni podrške. Hvala lepo. Nije ovaj slučaj izolovan, to je praktično jedini modus poslovanja u našem svetu. Za organizatore nikad nije problem da se „strani” di-džej plati koliko god treba unapred i po nerealnim cenama, samo da bi se umilostivio da nas obasja svojim svetim prisustvom. Lokalci koji pune te iste klubove iz nedelje u nedelju, odlaze na festivale umesto na odmor, promovišu tu neku muziku po svojim Fejsbucima, radijskim emisijama, snimaju mikseve za ekipu i prave kompilacije za ugostiteljske objekte, retko bivaju nagrađeni u znak zahvalnosti što taj oslabljeni i ranjeni organizam koji se zove Scena održavaju u životu. Pričajući o ovim problemima sa kolegama filmadžijama čula sam za još zanimljiviji poslovni pristup jeftinoj radnoj snazi. Naime, već neko vreme se po Srbiji snimaju holivudski filmovi. To je ono kad dođe Pirs Brosnan pa nešto glumi ili Selma Hajek i tako ti. Angažuju se domaći radnici na filmu, ništa manje spretni od stranih.  U poslodavčevoj hijerarhiji  ispostavilo se da inostrani radnici treba da dobiju ketering iz najboljih beogradskih restorana, a domaći da jedu suve sendviče. I tu se niko nije bunio, mađarskom kablomanu nije smetalo što njegov kolega iz Srbije ne jede na kašiku, Srbin je bio srećan što uopšte ima posao. Sve dok neko od tih poznatih holivudskih glumaca nije provalio šta se dešava i protestovao insistirajući na ravnopravnoj ishrani, pa se stvar sredila. Da li smo ljudi iako smo Srbi?