Čudan recept

Reforme su čudna stvar. U Srbiji posebno. NJih „svom snagom“, bar deklarativno, podržavaju skoro svi. Ali samo pod jednim uslovom - ako nekako mogu njih da zaobiđu. Zato se već dve i po decenije dobrim reformama na ovim prostorima smatraju samo promene na koje će morati da se navikava neko drugi. Eh, samo kad bi to još bilo moguće. Gde bi nam bio kraj? U takvoj atmosferi postoji bojazan da se podrška najavljenim reformama istopi kao i rešenost čoveka koji je otišao kod lekara kada je primetio da ga vid izdaje i da na drugoj strani ulice ne može da prepozna čak ni prvog komšiju. Kada je shvatio da ima problem, posle dugotrajnog oklevanja rešio je da, ipak, zatraži pomoć lekara. I kao što i red nalaže, da bi se konstatovalo kakvo je zdravstveno stanje pacijenta, odmah su urađene sve potrebne analize. Ispostavilo se da pacijent ima povišen holesterol, trigliceride, šećer, da mu je krvni pritisak kao na ciljnoj ravnini u trkama formule 1, uvek iznad 200... Jednostavno, bio je zreo za ozbiljan remont. Zabrinuti pacijent nervozno je slušao preporuke lekara. Ne smeš više da jedeš masno. Ni slano. Alkohol ni slučajno. Zaboravi slatko. Izbegavaj kiselo... Kada je lekar završio, pacijent je potpuno skrušen svratio u prvu kafanu, da malo dođe sebi. Naručio je piće i doneo konačnu odluku. Ma šta ga uostalom briga ko ide drugom stranom ulice! Da, to je za njega bilo rešenje problema. I šta mislite, kada shvate kakvu sve dijetu podrazumevaju ekonomske, strukturne reforme, kako će reagovati većina građana Srbije? Da neće jesti masno, slano, slatko? Ili će reći, ma ko šiša reforme? Ili, neka na dijetu ide neko drugi. Tako će verovatno reagovati i mnogi od 780.000 zaposlenih u javnom sektoru (toliko ih je dosad prebrojano, a možda ih ima i više), kojima je premijer Aleksandar Vučić najavio smanjenje plata za 10 odsto od 1. jula. To je, zasad, i jedina iz arsenala bolnih mera. Druga bi, kako sada stoje stvari, mogla uslediti u oktobru, s obzirom na to da ministri finansija i državne uprave Lazar Krstić i Kori Udovički ne veruju da će moći da se izbegne i smanjenje penzija. Iako je Vučić u nekoliko navrata poručio da će se na smanjenje penzija ići samo ako ne bude drugih rešenja, ta nepopularna mera teško će moći da se izbegne. Tim pre što ni vreme ne radi za Vladu, jer je situacija iz meseca u mesec sve gora. U februaru je, na primer, penzionera bilo za skoro 30.000 više nego radnika (1.698.000 zaposlenih prema 1.727.508 penzionera), dok je pre nešto više od godinu dana, u decembru 2012. zaposlenih bilo za 24.000 više nego penzionera. U međuvremenu je, dakle, zaposlenih manje za 29.000, a penzionera više 24.368. Tim tempom, već sredinom 2016. bi jedan zaposleni morao da izdržava 1,1 penzionera, što nema nigde u Evropi. Ima, naravno, i onih koji tvrde da će mere štednje dodatno otežati oporavak ili čak izazvati recesiju. Teorijski, taj je strah opravdan. Ali, u Srbiji teorija ne pomaže. Ovde vladaju pravila koja sa tržišnom logikom nemaju nikakve veze. Možda i zato što ovde tržište u mnogim segmentima nikada nije ni postojalo. I zato, što država u Srbiji više troši, to je naš privredni rast - sporiji! Zvuči apsurdno, ali je tako. U prva tri meseca ove godine rashodi budžeta bili su za 72 milijarde dinara veći od prihoda, a bruto domaći proizvod je povećan za samo 0,4 odsto. Ispada da je za simbolični privredni rast morao da se napravi deficit od oko 7,7 odsto BDP-a! Uh, koliki bi tek morao da bude manjak u državnoj kasi za privredni rast od tri-četiri odsto godišnje?