Kosti pamte koliko i duša

Teško da i jedan zločin izaziva tako jednodušnu osudu javnosti kao seksualno i drugo zlostavljanje dece. Tako je cela Srbija saosećala sa maloletnom K. Š. iz Zemuna koju je, po izveštavanju medija, od sedme godine do sada, kad joj je četrnaest, očuh, a bivši policajac, prisiljavao na polne odnose. Nagonski otpor prema navedenom delu dobio je svojevrsni šlagvort u navodu dnevnih listova da je čak 12 advokata odbilo da po službenoj dužnosti brani osumnjičenog D. M.
Međutim, u pravom životu kao da nismo toliko solidarni, pa se dešava da nikom ne prijavimo ako komšijsko dete često viđamo sa modricama - jer to nisu naša posla.

A najrelevantnija Balkanska epidemiološka studija o zlostavljanju dece pokazuje da je gotovo 70 odsto dece iz opšte populacije u Srbiji doživelo neki od oblika psihološkog ili fizičkog nasilja. Više od osam odsto dece je imalo iskustvo seksualnog nasilja, od toga se u blizu pet odsto slučajeva radilo o kontaktnom seksualnom nasilju. Više od jedne trećine dece bilo je barem jednom u životu svedok porodičnog nasilja. Nalazi ove studije ukazuju da samo mali deo dece opšte populacije koja su doživela neki oblik zlostavljanja i/ili zanemarivanja dospeva do centara za socijalni rad, u kojima mogu dobiti potrebnu pomoć i podršku. U centrima za socijalni rad se godišnje registruju približno dva slučaja zlostavljanja i/ili zanemarivanja na 1.000 dece u opštoj populaciji, što znači, tek svako petnaesto dete koje je imalo iskustva nasilja dospe do centra za socijalni rad. Jedan od razloga je uvreženo uverenje da je fizičko kažnjavanje dece dozvoljeno, i čak neizostavno sredstvo u vaspitavanju. Drugi je nepoverenje u institucije.

Nije ni čudo jer gradimo hramove i palate a zlostavljanu decu smeštamo u prihvatne centre skromnih kapaciteta, dok se o izmeštanju zlostavljača, a ne žrtava iz kuća, razmišlja samo na nivou zakona. Ni hraniteljske kuće nisu sasvim pouzdane, jer se i tu nekad sprovodi tortura. Pojam nasilja u porodici je ušao u Krivični zakon još 2002, ali nije najsrećnije formulisan, i često se u praksi meša sa drugim srodnim delima. Tek lane smo ukinuli mogućnost zastarevanja optužbi za pedofiliju.

Propisima smo ublažili posttraumiranje žrtve u istrazi, ali akta ne prati logistika (kao što su video-linkovi), dok dete mora bar dva-tri puta javno da ponavlja iskaz preživljavajući iste muke. Nismo umrežili podatke svih nadležnih ustanova, niti su usklađeni parametri praćenja, pa nema ni centralnog registra spornih situacija. Štaviše, tek od pre šest meseci se na jednu adresu, Institut za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut, onlajn prijavljuju slučajevi nasilja nad decom registrovani u sistemu zdravstvene zaštite. Tek neznatan broj žrtava savlada sramotu (jer, potajno zna da je batina iz raja izašla) i prizna da je zlostavljano. Većina slučajeva bez smrtnog ishoda ne biva procesuirana, pa su poznate cifre tek vrh ledenog brega. Nacionalnu strategiju za prevenciju i zaštitu dece od nasilja Vlada je usvojila još 2008, ali državni organi ne prate njenu primenu poslednjih godina.

Iako monstruoznost scenarija po kom se odvija porodično (i drugo) nasilje nad decom prevazilazi normalnu maštu, te tužne priče, kako objašnjava prof. dr Slobodan Savić, specijalista sudske medicine, najčešće počinju bezazleno. Dete plače i to nervira roditelja ili ukućanina. Iz besa mu udari nekoliko šamara ili ga jako uštine. Ako to ne pomogne, gađa ga bilo čime, bije ga kaišem, gajtanom ili ga šutne, udari o zid ili pod, drmusa ga dok ne izgubi svest..., nabraja dr Savić. Saldo su slojevi podliva različite starosti, prelomi kostiju i lobanje, kontuzije mozga, tragovi šnala kaiša, opekotine od pegle, cigarete... i mnoge druge, često nelečene povrede kod dece. Tek kad one ugroze život deteta, nastaje panika, i tek tad se zatraži pomoć stručnjaka.

Karakteristično za takve slučajeve je što se lekarima daju nelogična objašnjenja o načinu povređivanja, poput pao je sa kreveta, čemu ne odgovara izgled ustanovljenih povreda. To je sasvim siguran alarm da je počinjeno zlostavljanje, povremeno vezano i sa zanemarivanjem, čiji su znaci neuhranjenost, slaba higijena, zdravstvena zapuštenost... kaže Savić, Dokazi zlostavljanja su vidljivi po celom telu, a kosti sve pamte, kao i duša male žrtve. Tada je jedino pravilo - zaustaviti nasilje! Obaveza lekara je da prijave sumnju, na šta Centar za socijalni rad, odnosno sud, reaguje hitnim merama uz pomoć MUP-a. Zakasnela reakcija pruža 60 odsto šanse da se nasilje ponovi, a 10 odsto da se smrtno završi. Otežavajuća okolnost je to što zlostavljači, najčešće roditelji, po pravilu menjaju zdravstvene ustanove u koje dovode svoju decu sa sve težim povredama.

Nasilnika ima u svim socijalnim i ekonomskim kategorijama, naglašava dr Savić. Siromašniji su samo vidljiviji, pa to stvara pogrešnu sliku, dodaje. Obično su to ipak mladi roditelji neželjenog deteta, ili oni koji su prihvatili dete supružnika koje ih podseća na njenu/njegovu prošlost. Prema dosadašnjim iskustvima, nasilnici u znatnijem procentu nisu samo alkoholičari i narkomani, već i oni koji su i sami bili zlostavljani kao deca, objašnjava. Tako žrtve često postaju zlostavljači, ako prežive nasilje.
Po statistici seksualnog zlostavljanja dece, još nepouzdanijoj od prethodne, jer je prati veća stigma, na meti silovatelja su mnogo češće devojčice od dečaka. U trećini slučajeva počinilac je otac, ili očuh, deda, brat, neko od rođaka ili bliskih prijatelja, a kod starijih komšija, mladić, drug ili nepoznata osoba, navodi dr Katarina Sedlecki iz Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije Dr Vukan Čupić (čiji tim je pregledao i četrnaestogodišnju K. Š. iz Zemuna koja se sada oporavlja). Materijalno stanje i obrazovanje napasnika ni ovde nemaju naročitu ulogu.
Od 30 devojčica koje se na Institutu za majku i dete godišnje pregleda zbog sumnje na seksualno zlostavljanje, polovina je uzrasta od par meseci do 10 godina, a polovina su adolescentkinje. Ovde dospevaju najdrastičniji slučajevi, kad je potrebna intervencija koju ne mogu da pruže domovi zdravlja i ostale bolnice, uključene u još nefunkcionalni sistem zaštite i prevencije. Najveći broj primljenih pacijenata nema telesne povrede koje zahtevaju bolničko lečenje. Ako je, po proceni stručnog tima, bezbedno okruženje u koje se dete vraća, ono se dalje leči ambulantno, što omogućava brži oporavak žrtve od traumatičnog iskustva, objašnjava Sedlecki. Ako je sredina kontaminirana, dete se izmešta.



Najosetljiviji deo posla obavlja opštinski centar za socijalni rad koji po prijavi (može i anonimnoj) izlazi na teren, obično timski (socijalni radnik, psiholog, pravnik) i u pratnji MUP-a. Ako u kući zateknu stanje poput ovog: gomila srče na podu, na sredini rasplakana beba bez nadzora, neuredna, prljava, sa ojedima, pored nje ugrušano mleko i ostaci paštete primenjuje se postupak hitnog izdvajanja deteta iz porodice, kaže Olivera Simendić iz Gradskog centra za socijalnu zaštitu Beograda. To što ova psihološkinja Centra u svom dugom iskustvu nema drastičnijih primera možda je stoga što tim ne sme da uđe u kuću bez dozvole ukućana.

Dalja procedura teži konsolidovanju porodične situacije i povratku deteta u prirodno okruženje, ili, ako je to u njegovom najboljem interesu - sudskom postupku za ograničavanje roditeljskih prava. Ovo vreme procesuiranja dete najčešće provodi u prihvatilištima ili hraniteljskim porodicama. Međutim, i tu nekad nema mira, pa se desilo da je sedmogodišnji G. N. iz Velike Plane preminuo godinu nakon što je zbrinut kod hranitelja, a izmešten od roditelja alkoholičara. Smrt je zvanično povezana sa zadesnim povređivanjem, iako brojne povrede glave i tela, koje smo ustanovili obdukcijom, nisu odgovarale opisu drug ga je gurnuo, pa je glavom udario o stub, već su ukazivale na višestruko udaranje tupim predmetom, kaže dr Savić. U Institutu za sudsku medicinu u Beogradu od 1994. obdukovano je 13 žrtava fizičkog nasilja i zanemarivanja dece, starosti od osam meseci do 14 godina. Za šestogodišnjeg G. N. mediji su rekli da je platio glavom nečije iživljavanje.

Iako neki, kao dr Savić, smatraju da deo rešenja leži u oštrijoj kaznenoj politici koja ne bi plivala između tri i 10 godina zatvora u slučaju smrtnog ishoda zlostavljanja, dr Ivana Stevanović iz Centra za prava deteta poručuje da je jedini izlaz funkcionalizacija celog sistema. Od prepoznavanja problema, preko prijavljivanja sumnje, do hitnog zbrinjavanja žrtve i njenog oporavka, odnosno kažnjavanja nasilnika. U cilju veće operativnosti u oblasti prevencije i zaštite dece od nasilja na lokalnom nivou, nedavno je potpisan Sporazum o intersektorskoj saradnji u primeni Opšteg protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja na području Grada Beograda, Kragujevca i Novog Sada, a uskoro će i u Nišu. Ugroženom detetu ništa ne znači koliko je učinilac bio u zatvoru, ističe Stevanovićeva. Ipak treba naglasiti, kaže, da sudije koje sude u porodičnim sporovima svoje maltene neograničeno (tzv. inkvizicijsko načelo) u istraživanju svake sumnje nasilja nad detetom ne koriste u dovoljnoj meri, i najčešće ostaju u okviru zahteva stranaka.



Možda takve sudije vodi drugo načelo zaštite zlostavljane dece ne učiniti više štete. Treba biti jako pažljiv u oceni o kom se krivičnom delu radi ili ima li uopšte osnova za sumnju da je učinjeno krivično delo. I voditi računa da se istražni postupak ne vrši preenergično i neoprezno zbog dobrobiti deteta i porodice, kaže dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Tako se sprečava sekundarna viktimizacija žrtve, ali i trajno oštećenje osetljivih porodičnih odnosa, naglašava. Krivični zakonik po pitanju zlostavljanja i zanemarivanja dece i srodnih dela nije idealno sročen, kao što nije idealno ni naše društvo. Ali, svaki pokušaj izmene zakona se u političkim strukturama tumači kao zauzimanje strane počinioca, dodaje Škulić.
Kao da se i sama pridržava postulata činjenja manje štete, Vlada Republike Srbije nije sazvala Savet za prava deteta pune dve godine, do pre neki dan (uz bojazan da će opet biti ikebana za monitoring EU, a ne savetodavni organ u pravom smislu reči). Teško je shvatiti kako to da prava najnemoćnije populacije (i naše budućnosti), uključujući i pravo na život, nisu među prioritetima Vlade. Odgovor je možda u tome što deca nisu glasači.

Zlostavljača sve više

Stepen porasta zlostavljanja dece u Republici Srbiji je frapantnih 25 odsto na godišnjem nivou, na osnovu uporednih podataka Gradskog centra za socijalni rad grada Beograda, po kojima je u 2013. registrovano 888, a prethodne 708 dece-žrtava nasilja. Te, 2012, utvrđeno je 2.318 slučajeva zanemarivanja i rizičnih situacija, dok taj broj u narednoj godini iznosi 3.242 dece.
Najčešće mesto zlostavljanja je porodica sa više od 70 odsto dok su odmah iza obrazovne ustanove sa oko 13 odsto. A od toga, po statistici MUP Srbije koju smo dobili uoči objavljivanja ovog teksta, u Srbiji je u periodu od 1910. do 2013. godine prijavljeno i procesuirano svega 266 krivičnih dela zanemarivanja i zlostavljanje dece (po članu 193 Krivičnog zakonika), uz četiri slučaja lišavanja slobode.

Začarani krug

Psihijatrijski pojam transgeneracijskog prenošenja modela nasilničkog ponašanja uveden je pre tridesetak godina na osnovu uočene pojave da oko 30 odsto dece-žrtava postaju nasilni kad odrastu. Ona su i pod većim rizikom da uđu u ulogu večite žrtve jer razvijaju osećaj bespomoćnosti, niskog samopoštovanja, objašnjava profesor dr Veronika Išpanović, dečji psihijatar.