Ceh decenijskog nemara

Foto Boško Karanović

Nepunih mesec dana posle donošenja najnovijeg Zakona o ministarstvima, kojim je iz naziva nadležnog ministarstva izbačena reč vodoprivreda, dobili smo strašnu opomenu šta može da se dogodi kada se zaboravi na najveću silu koja ugrožava prostor na kome je Srbija. Treba da je zapamtimo i iz nje izvedemo zaključke za budućnost. Nazvaću je Velika poplava 2014, da nas podseti na Veliki rat 1914.

Pre tri godine je rađena preliminarna procena rizika od poplava u Srbiji. Na adrese svih opština upućen je jednostavan upitnik sa pitanjem da li je od 1965. do 2011. na njihovoj teritoriji bilo poplava i kakve su bile posledice. Samo 116 je odgovorilo, a u čak 45 opština administracija se nije potrudila da popuni upitnik, verovatno zato što im ovo pitanje nije bilo visoko na spisku prioriteta. Sada je u mnogima od njih (Kraljevo, Svilajnac, Požega, Kosjerić, Bajina Bašta, Šid, Ruma) bila proglašena ili je još na snazi vanredna situacija zbog poplava.

Na osnovu prikupljenih podataka identifikovana su 73 područja koja su za manje od 50 godina pogodile značajne poplave, koje su bitno ugrozile stanovništvo i životnu sredinu, a štete su prevazišle 10 odsto prihoda opštine u toj godini. Kada su na to dodata područja na kojima u tom periodu poplava nije bilo jer su zaštićena nasipima, došlo se do cifre od 99 značajnih poplavnih područja na teritoriji Srbije. U njih spadaju ceo tok Dunava, Save, Tise, Kolubare, sve tri Morave, rečne doline mnogih manjih reka, kao i naselja kao što je Krupanj, Bajina Bašta i LJubovija. Na više od trećine tih područja dogodila se Velika poplava 2014. NJen bilans je strašan zbog izgubljenih života i štete koja se već preliminarno procenjuje na milijardu evra. A moglo je biti i mnogo gore, jer su nasipi izdržali mnogo veći pritisak od onog na koji su dimenzionisani. Zato su neki preliveni i srušeni. Pri tome poplave nisu, iako nam se činilo kao večnost, trajale previše dugo, jer su neke poplave na Dunavu trajale tri, a na Savi dva meseca.

Zašto je sve to toliko važno? Ravničarski deo Srbije je u stvari dno Panonskog mora, a slivovi Dunava, Save i Tise su ogromni i svaka kap kiše koja padne u Austriji, Slovačkoj ili Mađarskoj i većem delu još šest uzvodnih zemalja mora da prođe kroz Beograd i nizvodno ka Rumuniji i Bugarskoj. Mi nemamo izbora nego da velike vode koje nastanu uzvodno od naše granice što efikasnije propustimo na njihovom putu kroz Srbiju.
Ova ogromna potencijalno plavna područja štite nasipi velike visine, a iza nasipa, uglavnom nesvesni moguće opasnosti živi bar milion ljudi, tu nam je koncentrisana industrija, vitalna energetska postrojenja i najplodnija poljoprivredna zemljišta. Nasipi duž ovih reka se moraju smatrati infrastrukturom prvog reda važnosti, jer bez njih nema opstanka.

Ozbiljni zahvati uvek su bili inicirani poplavama velikih razmera. Nasipi na Dunavu rekonstruisani su posle izlivanja 1965. i do sada su izdržali brojne probe, poslednji put u leto 2013. Na Tisi su rekonstruisani posle dugotrajne, veoma teške i skupe odbrane od poplava 1970, a na Savi je rekonstrukcija inicirana izuzetnim velikim vodama, koje su 1974. ugrozile Mačvu, a 1981. i deo nizvodno od Šapca. Rekonstrukcija je trajala godinama i na kraju je kredit Svetske banke, prvobitno odobren za navodnjavanje i odvodnjavanje, naporima stručnih ljudi preusmeren na rekonstrukciju nasipa na Savi. Mnogi su se bunili što se kredit koristi za gomile zemlje od kojih niko nema koristi, a da to nije urađeno, Mačva bi danas bila sigurno poplavljena. Ovako smo morali da branimo samo kritičnu nedovršenu deonicu dugu pet kilometara i da za to angažujemo sve raspoložive civilne i vojne snage. Tamo gde je rekonstrukcija nasipa završena praktično nije bilo problema.

Šta da radimo ako to nije moguće i ako postoji opasnost da zbog enormnog dotoka vode nasipi budu preliveni? Takvu katastrofu nemerljivih razmera moramo preduprediti i urediti neka poljoprivredna i retko naseljena područja tako da se u njih može kontrolisano upustiti i kasnije ispustiti deo poplavnog talasa, da se sačuvaju gradovi i najvrednija infrastruktura.

Izgradnja sistema za odbranu od poplava teško se ekonomski može opravdati. Nema tu novih radnih mesta i prihoda. Sve je samo budžetski rashod, ali je on opravdan ako se uzmu u obzir štete koje bi se javljale skoro svake godine da nema nasipa ili akumulacija koje mogu da smanje maksimum poplavnih talasa. Da je akumulacija Selova bila u funkciji, ne bi bilo poplava na Toplici krajem aprila ove godine i mnogo puta pre toga. A da je akumulacija Stubo-Rovni mogla da se napuni, možda bi bile manje posledice poplave koju su izazvale katastrofalne kiše u slivu Kolubare.
Osnovni preduslov za uspešno upravljanje rizikom od poplava je da stanovništvo i svi nivoi državne uprave, od mesne zajednice do Vlade, budu upoznati sa stepenom ugroženosti i rizika od poplava. Prvi korak je da se za sva značajna poplavna područja urade karte ugroženosti, na kojima se jasno vidi kolike se dubine i brzine vode mogu očekivati u slučaju poplave. Da su pre Velike poplave takve karte bile urađene i javno dostupne, ljudi bi bili svesni opasnosti i ne bi odbijali evakuaciju.

Drugi korak je izrada karata rizika od poplava, na kojima se obeležava broj stanovnika po naseljima, osetljivi objekti (starački domovi, škole, obdaništa), bitna infrastruktura (trafostanice, dalekovodi, putevi, mostovi), izvori zagađenja i osetljivi prostori koje treba zaštititi od zagađenja. Osim što bi služile kao podloga za izradu planova upravljanja rizikom od poplava, na osnovu njih bi se radili planovi spasavanja i evakuacije.
Planiranje radova i mera mora da bude veoma ozbiljno i na nivou sliva, jer sve što preduzmemo na jednom mestu može imati negativne posledice na drugom. U to se, osim nadležnih državnih organa i javnih preduzeća, moraju uključiti opštine i sami građani. Preduslov za to je edukacija i podizanje svesti svih građana, a za to se mogu koristiti iskustva Velike poplave 2014.

U planiranju moramo biti fleksibilni jer to zahtevaju i klimatske promene. Predviđanja kažu da će se dugi periodi suša smenjivati sa epizodama ekstremnih padavina, što na našim prostorima uvek izaziva poplave. Potrebni su nam planovi za mnogo teže uslove od onih koji su se javili pri Velikoj poplavi. Lakše je sve sagledati unapred i biti spreman bar na papiru, nego se kasnije žaliti da nam se desio nezamisliv poplavni scenario.
Velika poplava treba da inicira i neke izmene Zakona o vodama iz 2010, kojim su osnovana tri javna vodoprivredna preduzeća, nadležna za Vojvodinu, Beograd i ostatak Srbije, a ne za određene slivove. Zato se odbranom na Savi bave Srbijavode i Vode Vojvodine, svako na svojoj obali, ali i Beogradvode na teritoriji grada.

Zakonom je određeno da je za vode prvog reda (veći vodotoci, na kojima uglavnom postoje sistemi za zaštitu od poplava) nadležna Republika, dok su opštine zadužene za vode drugog reda (potoci i rečice koje se nalaze samo na teritoriji opštine) iako za to nisu spremne ni kadrovski na finansijski.
Ako se ne popravi položaj godinama zanemarivane vodoprivrede i ako se zaštita adekvatno ne finansira i ne organizuje, i ubuduće ćemo trpeti velike štete. To je najvažnija poruka Velike poplave 2014. Nadam se da neće biti zaboravljena.