EU je vrsta kolonijalnog sistema

Kritičko promišljanje EU, kao tvorevine u čijim temeljima je fundamentalistička mržnja prema muslimanima, karakteristično za dr Tomaža Mastnaka, počinje njegovim doživljajem rata u Bosni, u kome je, tvrdi ovaj slovenački teoretičar, Evropa, ratujući protiv muslimana, delovala iz svog islamofobičnog sopstva. Trenutno, muslimani imaju malo sreće što su se komunisti, odnosno Rusi vratili na scenu. I u zapadnim medijima oni su sada glavni neprijatelji. Ali, jasno je da zapadnjačke politike vode ljudi i centri moći, a možda i ideje, koji ne funkcionišu bez neprijatelja. On im je potreban da bi znali ko su oni sami. I kad raspolažete neprijateljem, vanredno stanje je uvek nadohvat ruke.

Čini li vam se da i proces pridruživanja u Srbiji podseća na dugotrajno vanredno stanje u kome se nedopustivom smatra kritika svega što se unapred proglasi evropskim?

Protivio sam se pridruživanju Slovenije EU s osnovnom primedbom da EU nije odgovorila na bazična politička pitanja, kao što je pitanje suvereniteta. Pristupanjem Uniji države se odriču dela suvereniteta. I premda mislim da je nemoguće deo suvereniteta imati, a deo ne imati, važno pitanje je na koga se onda prenosi taj deo suvereniteta koga se zemlje odriču. EU je nastala kao ekonomska unija, ali na zastareloj ekonomskoj politici zajednice za gvožđe i čelik. Kasnije, jedinstvena valuta postaje sredstvo dominacije bogatih nad siromašnim. Moji razlozi nisu bili zasnovani na nekakvom strahovanju za slovenački kulturni identitet, ali je činjenica da se i identiteti u toj uniji gube. U Sloveniji je pristupanje EU postalo zamena za strategiju političkog i ekonomskog razvoja. Imali smo i imamo nekompetentnu elitu za koju je pristupanje EU bilo dar sa neba, koji ih je oslobodio potrebe da stvore nacionalnu strategiju razvoja. A mislim da se isti mehanizam primenjuje i u Srbiji. Pridruživanje ima disciplinski značaj kod koga je svako političko ili intelektualno skretanje ugušeno, tako što se proglašava neprijateljskim prema državi i prema Evropi. To je potpuna depolitizacija politike, smrt politike. Ni u slovenačkom parlamentu, kao ni u srpskom, nije bilo partije koja se protivila integracijama. Sve su bile proevropske, leve ili desne. I kad se taj cilj ostvario, mi i dalje ne znamo šta treba da radimo nego iz Brisela dolaze da nam to kažu. Kao u stara vremena, dolaze nam komesari.

Da li na slobodnom tržištu ima slobode?

Ima. U nazivu. Prolaz na slobodno tržište danas je kombinacija velikog biznisa, vojske i špijunskih službi. Rat je uvek bio deo slobodnog tržišta. U Ukrajini se u toj sprezi pojavio novi element. Nacističke jedinice. Tamo imamo postavljenog čoveka koji očigledno radi za strani interes i koji je pod nefer uslovima rado potpisao sporazum sa MMF-om čim je dospeo na funkciju. Kad se određeni broj ljudi s tim programom nije složio, on je poslao Nacionalnu gardu da ga implementira. Pitanje je, dakle, može li danas neoliberalizam opstati bez nacizma? Događanje u Ukrajini nam sugeriše da ne može.

Tvrdite da se važne odluke donose mimo znanja građana. Kako se taj paradoks događa kad imamo toliko izvora i kanala komunikacije?

Jedan deo pitanja odnosi se na informisanog građanina, a drugi na donošenje odluka. Elite donose odluke na osnovu određenih informacija, zbog čega se masovno nadgledanje širi. Ali veoma često se odluke donose bez šire informisanosti, još češće na osnovu selektivno probranih informacija, a to se posebno dešava onda kada izvršna vlada predstavlja zakonodavnoj svoje predloge. Na osnovu probranih informacija dobija se podrška parlamenta. Građani su, s druge strane, obično informisani onoliko koliko žele da budu. Problem je što su građani progresivno isključivani iz procesa odlučivanja.

U čemu je, onda, smisao izbornog procesa?

Teorijski, izbori su konstitutivni deo svakog demokratskog sistema. U realnosti, izbori su sve manje bitni. Prvo zato što su manipulisani. Propaganda, politički marketing zapravo stvaraju ambijent koji ljude gura u pravcu glasanja za onog koga na vlasti žele da vide oni koji taj marketing plaćaju. Birači, dakle, nemaju pravo znanje o tome za šta glasaju. Drugi problem je što pravi izbor ne postoji. Partije se bore za mandate, ali samo one koje su već bile na vlasti i koje ne dozvoljavaju proboj drugih. U tako ograničenom izboru, dobar deo građana ostaje nepredstavljen u parlamentu, jer njihove interese nije zastupala nijedna od ponuđenih partija. NJihov izbor je, onda, glasati za manje zlo, po inerciji ili iz nostalgije, za neku partiju za koju su ranije glasali iako to više nije ista partija. Takođe, stranke na izbore ne izlaze sa političkim programom, nego ih ljudi iz marketinga savetuju šta da govore i šta da predlože, u zavisnosti od procene šta će se najbolje prodati. Zato nemamo drugačiji ili alternativni program nego samo neoliberalizam obojen u različite boje, samo varijacije iste politike. To su pravci koji su najčešće diktirani spolja.

Još jedan aspekt je da veliki novac, investiran u izborni proces, kupuje izbore. To mnogo jasnije vidimo u SAD nego kod nas, ali i mi idemo u tom pravcu. Takođe, imamo situaciju u kojoj se važne pozicije moći konstituišu bez izbora. Unutar EU mnoge važne pozicije su jednostavno imenovane. Tokom krize, najvažnije zemlje EU će sprečiti Grčku da glasa i postaviti vladu u Italiji bez izbora. Ulazimo u eru u kojoj su izbori oslobođeni sadržaja i značenja. Na sve više važnih funkcija se ljudi postavljaju, a sve više se centri odlučivanja izmeštaju na nadnacionalni nivo. Kao što je EU, MMF, Svetska banka. Nacionalne vlade, izabrane ili ne, jesu egzekutiva nadnacionalnih centara moći.



Građani bi trebalo da nadziru vlast, ali vi tvrdite da je danas obrnuto?

Velike finansije su se oslobodile nadzora političkih centara moći, a ovi su se oslobodili nadzora građana. Istovremeno, vladine obaveštajne službe sakupljaju sve više informacija o političkim stavovima, poslovima, ličnim pitanjima građana. U teoriji, jedan od instrumenata nadzora građana nad političkim centrima moći su mediji. Bio sam šokiran uniformnošću izveštaja zapadnih medija iz Ukrajine. Svi su bili na istoj liniji. Čak i oni čiji sam rad cenio, Financial Times, ili The Guardian, bili su rusofobni i isključivali drugačija mišljenja. Ovaj zabrinjavajući glajhšaltung pokazuje koliko su mediji izgubili nezavisnost.

Kako se, u Ukrajini, EU na temeljima na kojima je zasnovana, našla na istoj strani sa nacistima?

U Ukrajinu je investiran američki novac, a siguran sam i u formiranje i osposobljavanje nacista. Problem EU je što nema nezavisno stanovište u vezi sa tim, nego je dopustila da se podredi američkoj liniji. Političari koji su tako odlučili izdali su bazične političke i ekonomske interese EU.

Šta sledi nakon uspeha desnice na izborima za parlament EU?

Politička slika Evrope pokazuje da Unijom upravljaju stranke desnog krila. Takozvane stranke ekstremne desnice su na izborima bile uspešne - jedino je u Grčkoj slavila levica. Ove stranke bave se problemima koji zaista postoje. One obećavaju da će se baviti problemima koje zvanična politika EU ignoriše. Dilema EU su, dakle, partije centra koje stvaraju probleme umesto da ih rešavaju. One su stvorile potrebu za ekstremnom desnicom, čijom se demonizacijom ne treba baviti, već se treba uhvatiti ukoštac sa suštinom problema, a to je centar.

Otkud to da privilegija da se smatraju originalnim Evropljanima danas manje pripada onim narodima čije civilizacije su, poput antičke Grčke, postavljale temelj evropskog društva?

U antičkoj Grčkoj izraz Evropa prvi put se pojavljuje označavajući deo kontinentalne Grčke. Prva Evropa bila je deo Balkana. Evropa je u početku bila balkanska. Sa dolaskom hrišćanstva u ono što je današnja Francuska, tamošnji hrišćani otvorili su polemiku sa hrišćanima sa istoka, započinjući prisvajanje imena Evropa za sebe i njome su zvali sve severno od Alpa. A Balkan se predstavlja kao druga Evropa. Nije prošlo mnogo vremena, a Evropljani su počeli da opisuju Balkan, naročito Grke Vizantijce, kao varvare koji jedu konjsko meso, beli luk i nemaju kulturu, posebno kroz hronike Krstaških ratova. To je trenutak kada je Balkan stvarno i postao druga Evropa. Istovremeno, ako pogledate zapise stare Grčke i Rima, i za njih su drugi bili varvari. Kod Grka, taj izraz se odnosio na narode severno od Dunava. U vreme Krstaških ratova došlo je do velikog intelektualnog pomeranja u kome su varvari od naroda severno od Dunava postali narodi južno od Dunava. I ostali do danas.

U čemu bi, onda, bio interes EU da varvare uključuje u svoju zajednicu naroda?

Poslednji put kada je Evropa kulturno stremila ka delu Balkana, bilo je u vreme nacističke Nemačke. Nacisti su sebe doživljavali kao nove Grke. U pogledu odnosa EU prema Balkanu danas se radi o čistom ekonomskom i delimično geopolitičkom interesu i sve to nema veze sa idejom ljubavi prema kolevci Evrope.

Da li reforme u našim društvima znače da ona postaju bolja?

Ne. Kada o reformama govorimo ne razmišljamo o drugim političkim mogućnostima kako da oblikujemo našu budućnost. Govorimo o implementaciji neoliberalnog političkog modela, koji determiniše naše zemlje, jer one nemaju snagu da se na bilo koji drugi način takmiče sa političkim, finansijskim, ekonomskim centrima moći, a da postignu reforme otvorenih vrata. Od reformi ne očekujem ništa dobro za ljude koji žive u tim zemljama, nego progresivno siromašenje i marginalizaciju stanovništva i država.

Kako objašnjavate paradoks da se u zemlji sa tako mnogo tranzicionih gubitnika, poput Srbije, nije konstituisala levica?

Finansijski slom 2008. prvi je pokazao da važeći sistem ne funkcioniše. To je bio trenutak kada je trebalo da se kaže: ne, mi više ne možemo nastaviti tim putem. Pa, ipak, nije bilo odgovora levice i niko nije rekao: okrenimo stranu i hajde da uradimo nešto drugačije. Umesto toga, oni koji su predstavljali zvaničnu levicu su, zajedno sa drugima, bili veoma aktivni u konsolidovanju sistema koji je stvorio krizu.

Pod okretanjem strane mislite na kraj kapitalizma?

Mislim, pre svega, na potrebu i priliku da se razgovara o alternativnim ekonomskim sistemima. Ali ta potreba nije dala odgovor. Sad je pitanje da li je ovo što danas imamo još uvek kapitalizam. Ja ga vidim kao sistem koji se sve više zasniva na krađi i otimanju. Eksploatacija nije centralni deo tog sistema, nego to što određene grupe prisvajaju zajednička dobra. Ako razmontirate zdravstveni sistem, to nije eksploatacija, nego krađa, jer je reč o javnom dobru koje nije privatizovano. Ako sam 30 godina plaćao taj sistem, to je, takođe, i moj novac, moja investicija.

Slažete li se sa ocenom da ostatak Evrope radi u korist dve do tri evropske nacije?

Ne radi u korist dve do tri nacije, nego u korist jednog procenta ljudi u tim nacijama. EU je organizovana na način koji koristi malom procentu. To je vrsta kolonijalnog sistema. Mnoge zemlje članice su interne kolonije Nemačke, delom i Francuske. Unija daje legalnost i političke instrumente za održavanje tog podređivanja i eksploatacije. Pogledajte Grčku koja je morala da proda ostrva da bi platila dugove. To je kapitalizam? Ja vidim samo užasan sistem dominacije.