19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Francuska je od nedelje 25. maja evropska crna rupa na kontinentu koji se ne oporavlja od ekonomske krize zbog nesposobnosti vlada da svoje zemlje izvedu iz nje, objavljeno je u madridskom Paisu dan posle izbora koji nisu promenili Evropu, ali koji su najavili da bi u skorijoj budućnosti to moglo da se dogodi. U svim analizama na prvom mestu je evidentni uspon evropske desnice, pre svega u Francuskoj. Na drugom je delimično ukidanje bipartizma u mnogim zemljama jer su u usponu alternativne snage, bilo desnice (u većoj), bilo levice (u manjoj meri). Treća tačka je zaustavljanje pada izlaznosti. Ove godine izašlo je 43,12 odsto, i tih 0,12 procenata je povećanje u odnosu na 2009. čime je prvi put zaustavljen konstantni pad izlaznosti od 1979. kada je glasalo 61,99 odsto Evropljana.
Zaključak je da su birači, uglavnom, kao i na svim izborima, više kažnjavali vladajuće strukture - a to automatski povećava procente opozicionih partija, uglavnom desnih. Takođe, nije se dogodilo ništa neočekivano, jer su ankete pokazivale tendenciju rasta desnice.
Poseban slučaj je Francuska. Marin le Pen, ćerka Žan-Marija le Pena, osnivača Nacionalnog fronta, rođena 1968. godine - kada su u Francuskoj studenti inicirali socijalni zemljotres koji se proširio na dobar deo Evrope, pa i na ondašnju Jugoslaviju - uspela je da delimično promeni imidž ultradesničarske stranke koji je godinama gradio njen otac. S istim idejama, ali lukavija, spretnija, manje agresivna ali jednako desna, Marin je uspela da sa NF skine etiketu ekstremne fašističke i rasističke desnice i da pridobije glasove, osim ekstremista, i onih normalnih, umerenih desničara.
Le Penova plaši Evropu jer kažu da je po ideologiji bliža Putinu nego Evropskoj uniji, ali Evropa će, a pre svega Francuzi, ubuduće morati da računaju s njom. Premijer Manuel Vals odbacio je mogućnost prevremenih izbora, podsetivši da su Francuzi predsedniku Fransoa Olandu dali petogodišnji mandat, ali je priznao da zemlja mora da se reformiše. Ali upozorenje je više nego jasno, nakon što je uspon NF prekinuo dominaciju konzervativaca (Unije narodnog pokreta, UMP) i socijalista koji su sa samo 14 odsto glasova ostvarili istorijski najslabiji rezultat: Francuzima je, kao i svima koje pogađa kriza, dosta praznih obećanja, neefikasnih vlada i političara.
U Španiji nije pobedila neka treća partija, i nije bilo uspona ekstremne desnice, ali su izbori uzbunili i vladajuće narodnjake i opozicione socijaliste jer prvi put od dolaska demokratije ni zajedno ne bi imali većinu u španskom parlamentu. Narodnjaci su dobili 16 mandata, socijalisti (PSOE) 14. Lep uspeh ostvarila je nova snaga, Podemos (šp. Možemo), partija čiji članovi još nemaju ni članske karte, ali koja ima harizmatičnog vođu Pabla Iglesijasa (35), kome u genima teku ideje levice. Majka Marija Luisa, advokat, dala mu je ime po osnivačku socijalističkog pokreta u Španiji. Podemos će, sa osam odsto glasova, imati pet poslanika u Evropskom parlamentu, premalo da nešto bitno menja na španskoj političkoj sceni, ali upozorenje velikima je tu: oni dolaze. Lider socijalista Alfredo Peres Rubalkaba priznao je poraz, preuzeo odgovornost i za 19. juli sazvao vanredni kongres PSOE na kome će biti izabran novi lider partije, jer je Rubalkaba najavio da se neće ponovo kandidovati. U redovima španskih narodnjaka neće biti personalnih promena, ali činjenica da su izgubili 2,6 miliona glasova u odnosu na prethodne izbore mora da ih zabrine.
Tradicionalni bipartizam je, takođe, prekinut u Velikoj Britaniji gde je populistička, evroskeptična i antiimigrantska partija UKIP (Nezavisna partija Velike Britanije) Najdžela Faradža prvi put nadmašila tradicionalno najjače konzervativce i laburiste.
Populizam je u porastu i u Austriji gde je desničarska Slobodarska partija (FPO) dobila 20 procenata; u Danskoj, gde je populistička Narodna partija osvojila preko 26 odsto; u Mađarskoj, u kojoj je pobedio vladajući Fides a na drugom mestu se našao ekstremistički Jobik, neskriveno rasističke orijentacije U Belgiji su pobedili flamanski separatisti, dok jedino Gert Vilders, lider holandske antimuslimanski nastrojene Slobodarske partije ne može da bude zadovoljan rezultatima nedeljnih izbora (njegova stranka je tek četvrta).
U Grčkoj je, pak, neonacistička partija Zlatna zora osvojila oko 10 odsto i imaće tri evroposlanika. Jedino je tamo prvo mesto izborila jedna radikalno leva opcija, Siriza Aleksisa Ciprasa, dok su socijalisti (PASOK) doživeli novi debakl.
U Nemačkoj nije bilo iznenađenja: pobedili su demohrišćani Angele Merkel ali zabrinjava činjenica da će neonacistička Nacionaldemokratska partija imati jednog predstavnika u evropskom Parlamentu. Takođe antievropska, mada ne i radikalna grupacija Alternativa za Nemačku sakupila je sedam odsto.
Sve u svemu, narodnjačka grupacija (desni centar) ponovo će biti pojedinačno najjača grupacija u Evropskom parlamentu, kao što će i progresivni blok (levi centar) ponovo biti drugi po broju poslanika. Ali, ni narodnjaci sa 210 poslanika ni socijalisti sa 186 nemaju potrebnu većinu (376) i teško da do nje mogu da dođu u bilo kojoj koaliciji sa manjim partijama. Kao logičan izlaz zato se sada pominje velika koalicija, odnosno brak iz računa dve najjače političke grupacije u Evropi - po uzoru na aranžman kakav trenutno postoji u Nemačkoj. Dve grupacije imaju mnogo razlika, u prošlosti su gotovo uvek bile kao pas i mačka, ali se u pozitivnom odnosu prema EU ne razlikuju. Pred naletom anti-EU snaga i pretnjom raspada, ili drastične transformacije Evropske unije, politika međusobnog poštovanja, tolerancije i saradnje po pitanjima od zajedničkog interesa čini se jedino logičnom.
U međuvremenu, Marin le Pen će pokušati da formira anti-EU blok u Evropskom parlamentu, za šta joj je potrebna podrška najmanje 25 poslanika iz barem sedam zemalja, što neće biti baš tako lako. Naime, radikalno desne snage tradicionalno nemaju zajedničku ideju koja bi ih povezivala (holandska Slobodarska partija, recimo, nije, kao većina svojih evropskih pandana, protiv EU); između njih postoji mnogo manjih i većih razlika koje su ih do sada sprečavale da deluju kao kompaktni blok. Biće zanimljivo videti da li će sada biti drugačije.
