Porezom na krizu

Zbog zjapeće budžetske rupe, koja je u prva četiri meseca dostigla polugodišnji plan, ali i zbog šteta od poplava, Vlada Srbije razmišlja o dodatnim merama štednje, koje bi bile ugrađene u rebalans budžeta. Upravo zato je, kako NIN saznaje, odloženo donošenje rebalansa sa juna na jul, kako bi se osmislile i nove mere.
Na stolu u Vladi Srbije su trenutno dve opcije. Prva je da već od 1. avgusta i plate u javnom sektoru i penzije budu umanjene za deset odsto, a druga je da se penzije za sada ne diraju, već da se uvede neka vrsta, na godinu ili dve oročenog kriznog poreza zbog saniranja šteta od poplava.
Najveće efekte za budžet dalo bi istovremeno smanjenje plata i penzija za deset odsto od avgusta, ali je to s druge strane socijalno i politički najosetljivije pitanje, pogotovo što je najavljeno da penzije neće biti na dnevnom redu do oktobra. Ipak, realnost nalaže druga rešenja. Ukoliko se zbog socijalnih ili političkih nesuglasica ne pribegne odmah i smanjenju penzija, druga opcija je da se uvede neka vrsta kriznog poreza, koji bi dodatno punio sasvim šupalj budžet. Ovu meru već je u Republici Srpskoj najavio i tamošnji premijer Milorad Dodik, koji je precizirao da će zbog poplava biti uveden dodatni porez na sve plate, neka vrsta solidarnog poreza, koji će se slivati u Fond solidarnosti.

Krizni porezi nisu novitet, pamtimo ih od vremena skopskog zemljotresa u staroj Jugoslaviji, kod drugih prirodnih katastrofa, ali i kod nedavne opšte katastrofe - zvane svetska ekonomska kriza. Upravo nakon 2008. zemlje u regionu, poput Hrvatske, uvele su solidarni porez na sve plate (sa dve stope, od dva i četiri odsto), Crna Gora uz krizni porez na plate i takse od po jedan evro na mobilnu telefoniju, kablovsku televiziju, električna brojila (ukinute su 1. januara ove godine, posle godinu i po dana), a Slovenija je odustala od kriznog poreza po stopi od 0,5 do pet odsto, ali je umesto toga podigla stopu PDV-a sa 20 na 22 odsto.
Ni Srbiju nisu mimoišli krizni porezi tokom krize, pa je tako vlada Mirka Cvetkovića polovinom 2009. godine uvela porez od deset odsto na mobilnu telefoniju, koji je bio na snazi godinu i po dana, i doneo u tom periodu budžetu Srbije oko 9,3 milijarde dinara, što je u to vreme odgovaralo sumi od oko 90 miliona evra.

Ako je EBRD procenila ukupnu štetu od poplava u Srbiji na 1,5 do dve milijarde evra, jasno je da bi se iz eventualnog kriznog poreza finansirao samo manji deo, odnosno nekoliko stotina miliona evra. Ukoliko se odluči za takvu opciju, Vlada Srbije ima nekoliko mogućnosti.
Jedna od verovatnijih je uvođenje solidarnog poreza od jedan odsto na sve plate (ne samo u javnom sektoru), a prema neformalnoj računici, to bi moglo doneti budžetu desetak milijardi dinara godišnje ili 90 miliona evra. Jedan odsto od svih plata daje iste efekte kao smanjenje penzija za svega dva odsto (ušteda je desetak milijardi dinara), pa je jasno koliko bi za državnu kasu efekti bili veći ako bi se već od avgusta pristupilo umanjenju primanja najstarijih za deset odsto.
Kao alternativa porezu na plate, pominje se i vraćanje poreza na mobilnu telefoniju. Poslednju podaci RATEL-a govore da je u 2013. bilo 9,2 miliona aktivnih mobilnih telefona, a da su prihodi u mobilnoj telefoniji prošle godine ukupno iznosili 877, 7 miliona evra. Vraćanje poreza od deset odsto na mobilnu telefoniju moglo bi doneti budžetu blizu 90 miliona evra ili opet desetak milijardi dinara.
Ipak, kako NIN nezvanično saznaje, ovaj porez, kao i podizanje stope PDV-a najmanje su verovatni.

Najavili smo prodaju Telekoma, pa bi se ovakav porez vrlo negativno odrazio na cenu te državne kompanije. Tačno je da je taj porez izdašan, lako se prikuplja i oporezuje neku vrstu luksuza, ali ako bismo tu skupili tokom dve godine 200 miliona evra, a za toliko umanjili cenu Telekomu, nismo ništa uradili, kaže izvor NIN-a blizak Vladi Srbije. Isti izvor pominje da se zato razmatra i mogućnost uvođenja oporezivanja računa za struju, odnosno uvođenje takse na brojila, obrazlažući da bi ovakav porez imao logike s obzirom na to da su energetska postrojenja najviše postradala u poplavama. Da podsetimo, ni taksa na brojila u Srbiji nije novost - imali smo je od 1993. do početka 2001. godine u visini od tri odsto i tada je služila za finansiranje RTS-a.

Koliko bi danas moglo da se dobije od eventualnog uvođenja takse na brojila i kolika bi ona mogla da bude? Ako su prihodi EPS-a u 2013. godini iznosili 152,3 milijarde dinara, taksa na brojila od deset odsto donela bi oko 15 milijardi dinara ili više od 130 miliona evra, što je izdašnije od oporezivanja svih plata sa jedan odsto ili računa za mobilne po stopi od 10 procenata. Ipak, naš sagovornik napominje da je prethodne godine cena struje već povećana za oko 12 odsto, pa bi eventualni dodatni porez na račune mogao biti i nešto niži - šest do sedam odsto, kako ne bi predstavljao veliki udarac za kućne budžete, a efekti za budžet bili bi desetak milijardi.

I dok Vlada pravi svoje računice, kako da krpi državnu kasu, za građane i njihove kućne budžete svaki krizni porez znači novu, dodatnu rupu. Računica kaže da bi porodica sa dve prosečne plate od po 45.000 dinara, mesečno imala 900 dinara manje, ukoliko bi bio uveden porez na sve plate od jedan odsto. Ista porodica, ako je četvoročlana i ima dva prosečna postpejd računa u mobilnoj telefoniji (prosek je trenutno 1.666 dinara) i dva pripejd računa, koji se u proseku kreće oko 270 dinara, na ime eventualnog poreza na mobilnu telefoniju od deset odsto, plaćala bi mesečno dodatnih 400 dinara. Ukoliko bi nam uveli taksu na brojila od deset odsto, porodica koja plaća prosečni račun u Srbiji od oko 4.000 dinara, morala bi opet da izdvoji dodatnih 400 dinara, baš kao i za mobilnu telefoniju.

Ipak, Milica Bisić, poreski stručnjak, objašnjava za NIN da bi, pre bilo kakve odluke o načinu finansiranja štete koju su prouzrokovale poplave, bilo neophodno imati detaljan plan radova sa odgovarajućim troškovima i vremenom neophodnim da se one otklone, kao i radova koje je potrebno preduzeti da se one ne ponove u ovim razmerama. Pošto je šteta nastala kako u javnoj infrastrukturi - putevi, obaloutvrde, mostovi, tako i na privatnim posedima, poput kuća, stanova, poljoprivrednih zasada, Bisićeva smatra da bi plan trebalo da sadrži procenu troškova obnove i jednog i drugog.

Tek tada je moguće razmišljati o načinu njihovog finansiranja. Jedan deo sigurno može biti finansiran preraspodelom postojećih raspoloživih javnih sredstava kako na centralnom, tako i na lokalnom nivou, izmenom prioriteta u rashodima budžeta, jedan deo može biti pokriven iz već odobrenih, a neiskorišćenih kredita za vodoprivredu, deo iz domaće i međunarodne pomoći, a tek onda, ako je to potpuno neizbežno, iz povećanja poreza, ističe Bisićeva, dodajući da bi, ako se pokaže da je povećanje poreza neizbežno, bilo neophodno da ovakva mera bude i količinski i vremenski jasno ograničena, kao i da se uvede javni uvid u način njihovog trošenja kroz objavljivanje mesečnih izveštaja o obimu prikupljenih sredstava i načinu njihovog trošenja na internet-strani Ministarstva finansija, odnosno jedinice lokalne samouprave.
Bivša savetnica ministra finansija ne želi da ulazi u nagađanja na šta bi država mogla da uvede krizni porez, jer kako kaže, to bez određivanja visine štete i vremena u kome je potrebno prikupiti sredstva, nije moguće obrazložiti.

Obrazloženje za ranije uvođenje kriznog poreza na mobilne telefone bila je svetska ekonomska kriza, čije su posledice, u odnosu na štete od poplava, bitno neodređenije. U osnovi, uvođenje ovog poreza bilo je rezultat opšteg smanjenja javnih prihoda, a način na koji je njegovo uvođenje obrazloženo u tom trenutku je bio politički oportun. Imajući u vidu da je u 2012. i u 2013. godini, manje-više uz isto obrazloženje, došlo do povećanja stope poreza na dodatu vrednost, poreza koji je prihodno najizdašniji, a da u obe godine, kao i u ovoj tekućoj, kretanje prihoda nije dalo rezultat koji se očekivao, teško da bi povećanje bilo koje stope postojećeg poreza ili uvođenje nekog novog poreza dalo željeni rezultat, skeptična je Bisićeva, koja napominje da je mnogo razloga za smanjenje prihoda budžeta, ali su dva najvažnija - pad dohotka većine stanovništva, kao i potpuno odsustvo poverenja da je država sposobna da dosledno i bez izuzetaka sprovede poreski zakon.

Poreske utaje i siva ekonomija, koja kod nas dostiže čak 30 odsto BDP-a u odnosu na evropski prosek od 15 odsto, posledica su uverenja koje kod nas preovlađuje - da je porez kazna koju plaćaju samo oni koji nikako ne mogu da je izbegnu, smatra Bisićeva.
Nemoć države pred sivom ekonomijom zapanjujuća je i traje, što konstantno produbljuje budžetsku rupu, koja bi do kraja godine mogla da dostigne i 2,5 milijardi evra, pa zato ne treba da nas iznenadi ako nam se ove godine dese oba scenarija sa početka teksta - i manje plate i penzije i krizni porez za sve građane. Samo je pitanje hoće li imati ko da plaća.