Na novom „putu svile“

Kada se povede razgovor o odnosima Srbije i Kine, već decenijama je nepisano pravilo da se kaže da su oni tradicionalno dobri, eventualno uz konstataciju da je međusobna trgovina jednosmerna pošto u godišnjoj vrednosti robne razmene između dve zemlje od oko 1,1 milijardu dolara srpski izvoz učestvuje tek sa dvadesetak miliona dolara. I u tome se krije paradoks današnjih odnosa Srbije i Kine. Iza diplomatske fraze u ovom slučaju se odista krije činjenica da dobri odnosi između dve zemlje imaju neprekinut kontinuitet od 1977. godine kada je Tito posetio Peking i pomogao Kini da obnovi veze sa istočnom Evropom, evrokomunistima i nesvrstanima. Iako je maršal umro nekoliko godina kasnije a Jugoslavija zapala u krizu u kojoj će nestati, Peking ni u jednom trenutku nije pao u iskušenje da promeni svoj odnos prema Beogradu.

Kao kuriozitet zvuči podatak da je Kina jedina stalna članica Saveta bezbednosti UN koja devedesetih godina prošlog veka nije glasala ni za jednu rezoluciju protiv tadašnje SRJ, pošto je čak i Jeljcinova Rusija maja 1992. glasala za Rezoluciju 757. Od maja 1992. do početka 1996. jedina dva strana ambasadora koja su ostala u Beogradu bili su ruski i kineski. Posle Dejtona, Kina postaje česta destinacija srpskih političara, uključujući Slobodana Miloševića, ali to neće sprečiti ovu zemlju da 2000. bez oklevanja podrži DOS i promene u Srbiji, stavove Beograda o Kosovu u UN i avgusta 2009. sklopi sporazum o strateškom partnerstvu sa Srbijom. Podršku Srbiji Kina je 1999. platila i životima troje svojih državljana, koji su poginuli prilikom bombardovanja kineske ambasade u Beogradu.

Ekonomski odnosi između dve zemlje, međutim, išli su drugim tokom. Uprkos snažnoj političkoj podršci osamdesetih godina prošlog veka, mnoge srpske firme (Zastava, FAP, IMT i dr.) doživele su neuspeh u pokušaju izlaska na kinesko tržište. I dok je u to vreme razlog neuspeha bilo neiskustvo srpske privrede u poslovanju na dalekim tržištima, krajem devedesetih godina stvari su se promenile. U to vreme, Jugoimport-SDPR i Hemofarm su uložili oko šest miliona dolara u izgradnju dve fabrike u Kini, ali je ovaj pokušaj doživeo neuspeh iz sasvim drugačijih razloga. Kasniji privredni odnosi dveju zemalja godinama su se svodili na srpski uvoz iz Kine. Stvari će se promeniti tek krajem prošle decenije kada su se u Srbiji pojavili kineski privrednici i bankari a rezultati su, za sada, most Zemun - Borča, najavljena ulaganja u TENT i učešće kineskih firmi na izgradnji auto-puta prema Crnoj Gori.

Ukratko, floskula o tradicionalno prijateljskim odnosima Srbije i Kine nije se promenila 37 godina, ali danas ona znači nešto sasvim drugo od onoga što je značila kada je davne 1977. Hua Guofeng na svečanoj večeri oslovio gosta sa Tito tongzhi (drug Tito) i time ozvaničio normalizaciju međudržavnih i međupartijskih odnosa. Odnosi dve zemlje su se suštinski promenili jer, dok je Tito krajem sedamdesetih mogao da pruži ruku Kini na putu njene modernizacije, danas je Srbiji u istom cilju potrebna ruka Kine, zemlje koja je u međuvremenu izrasla u drugu privredu sveta, a posle nedavnog rusko-kineskog samita postala i kingmejker u odnosima tri najmoćnije zemlje sveta.

Poslednjih godina kineski bankari i privrednici nisu došli samo u Srbiju. Došli su i u Hrvatsku, Crnu Goru - ali i u Poljsku, Češku, Rumuniju, Bugarsku i druge istočnoevropske zemlje. Vrednost trgovine između Kine i ovih zemalja porasla je s tri milijarde 2000. na 52 milijarde dolara 2013, a Peking namerava da ovu cifru do 2018. udvostruči. Svoje planove u istočnoj Evropi (12 mera) Kina je obelodanila na samitu sa 16 zemalja regiona, održanom krajem prošle godine u Bukureštu, na kome je, pored političara, učestvovalo i oko 1.000 poslovnih ljudi, od kojih je 300 došlo iz Kine. U okviru politike 1+16 Kina je ovim zemljama u narednim godinama namenila iznos od deset milijardi dolara investicija. Uprkos negodovanju Brisela, koji je u tom potezu video pokušaj Kine da podeli članice EU, na samit u Bukureštu su se odazvale sve pozvane zemlje. Kineske investicije su dobrodošle u trenutku dok Uniju i dalje potresa kriza evrozone. Srbija i Mađarska su se vratile sa samita s obećanjem da će Kinezi finansirati brzu prugu između Budimpešte i Beograda, Crnogorci s obećanjem da će dobiti auto-put Bar - Boljare (crnogorski deo Koridora 11), dok su ostali učesnici takođe potpisali pisma o namerama Kine da uloži znatna sredstva u njihovu infrastrukturu.

Negde u isto vreme u javnosti su privukle pažnju izjave kineskog predsednika Si Đinpinga o nameri njegove zemlje da izgradi transkontinentalnu železnicu od Siana u Kini do Duisburga u Nemačkoj, tzv. Novi put svile koji bi skratio put kineske robe do Evrope sa sadašnjih 40 dana brodom na 12-16 dana železnicom. Čitava zamisao je dobila naziv prema drevnom Putu svile kojim su kineska svila, žad i drugi proizvodi u vreme dinastije Han počeli da stižu u Rimsko carstvo iako dve civilizacije nisu upoznale jedna drugu. Novi put svile imao bi sličnu svrhu ali je, kao i drugi projekti ove vrste, predmet različitih interesa i tumačenja. Zbog toga u ovom trenutku postoje četiri moguće trase.

Prva je ruska i izgrađena je još u 19. veku. Reč je, svakako, o Transsibirskoj železnici na kojoj ruski vozovi povezuju Moskvu, Vladivostok i Peking, dok kineski vozovi saobraćaju preko Ulan Batora u Mongoliji. Ovaj pravac je u maju, potpisivanjem tridesetogodišnjeg ugovora o isporuci ruskog prirodnog gasa Kini putem gasovoda Snaga Sibira i još pedesetak drugih privrednih ugovora, naglo dobio na značaju. Drugu je pre par godina lansirala tadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton u okviru priprema za povlačenje američkih i savezničkih snaga iz Avganistana i trebalo bi da obezbedi privredni napredak ove zemlje, ali i da je i zadrži u američkoj sferi uticaja. Ako se imaju u vidu problemi koji prate povlačenje Amerikanaca i njihovih saveznika iz Avganistana i komplikovana situacija u tom regionu, šanse ovog projekta su danas sasvim neizvesne.
Poslednje dve su kineske i idu kopnenim putem kroz srednju Aziju i pomorskim putem oko roga Afrike povezujući regije za koje je Kina zainteresovana i u kojima je već godinama prisutna. Kina je početkom ove godine uspešno testirala železničku mrežu na kopnenoj trasi i nekoliko njenih železničkih kompozicija je uspešno stiglo na odredišta na Bliskom istoku i u Evropi. Iako su, zasad, za ovaj projekt najveći interes pokazale Nemačka i Turska, Kina poslednjih godina ulaže znatna sredstva i u druge zemlje na njegovoj trasi. Za Srbiju je možda najzanimljivija pristupna tačka luka u Pireju odakle jedan krak ovog koridora vodi kroz Srbiju ka Mađarskoj i dalje ka srednjoj Evropi. Nedavno je kroz Srbiju prošao i prvi voz s kineskom robom na ovoj trasi, a interes Kine za modernizaciju pruge između Beograda i Budimpešte verovatno potiče iz ovog projekta. Srbija i Grčka u tome imaju konkurenta u Rumuniji koja, takođe, želi da bude ulazna tačka Novog puta svile u Evropu, zbog toga je bila i domaćin prošlogodišnjeg samita i to je bio razlog da dolazak kineskog premijera Li Kećianga i bukureštanski samit rumunski premijer Viktor Ponta oceni kao istorijski događaj.

Koji motivi navode Kinu na ovaj ambiciozni projekt?
Ima ih više, ali bi na ovom mestu trebalo pomenuti samo neke. Pre svega, on potiče iz unutrašnje strategije regionalnog razvoja Kine koja je u planovima Sija i drugih kineskih rukovodilaca podeljena na tri glavne oblasti. Prva je istočna Kina, priobalni pojas koji se prostire od Heilungđianga (nekadašnja Mandžurija) na severu do poluostrva Hajnan na jugu, koji čini najrazvijeniji deo zemlje i gravitira prema Pacifiku. Drugi je centralna Kina, istorijsko jezgro ove zemlje. Treći je zapadna ili evropska Kina, najnerazvijeniji deo zemlje koji obuhvata krizna žarišta poput nemirnog Sinđanga - naseljenog Ujgurima - i koje Peking želi da pokrene iz nerazvijenosti otvaranjem kopnenog koridora kroz srednju Aziju ka Evropi.

Drugo, na tom pravcu Kina će se suočiti najpre s opadajućim uticajem Sjedinjenih Država ali, verovatno, i ambicijama ruskog predsednika Vladimira Putina da prostor srednje Azije obuhvati svojim projektom Evroazijske unije. Rivalitet je postao vidljiv kada je Kina predložila da se s ovim zemljama uspostavi zona slobodne trgovine u okviru Šangajske organizacije za saradnju, što je Moskva sprečila, da bi ubrzo sama sa nekima od njih uspostavila bescarinsku razmenu. Rusko-kineski samit u Šangaju do daljeg je gurnuo u drugi plan različite interese Kine i Rusije u srednjoj Aziji, pošto se obe zemlje u ovom trenutku suočavaju sa Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima: Rusija u Ukrajini a Kina u teritorijalnom sporu sa Japanom oko Senkaku (Diaojou) ostrva. Treći motiv verovatno je namera Kine da svoje vitalne tokove sirovina, energenata i robe preusmeri s pomorskih puteva koji lako mogu biti zatvoreni u slučaju oružanog sukoba na bezbednije kopnene puteve van domašaja SAD i njihovih saveznika.

Politika novog kineskog rukovodstva donosi i novi početak tradicionalno dobrih odnosa Srbije i Kine. Kao u odnosima sa Rusijom i, naročito, kad je reč o gasovodu Južni tok, Srbija i u odnosima sa Kinom i u odnosu na projekat Novog puta svile može biti dobitnik i valorizovati svoj geografski položaj na jugoistoku Evrope. Međutim, Srbija u svojim odnosima sa Kinom mora računati na podozrivost, pa i otvoreno protivljenje starih članica EU koje ne žele da Kini otvaraju zadnji ulaz na evropsko tržište. Iskustvo Rumunije i Bugarske govori da ne mora biti tako i da su za Kinu zemlje-kandidati za članstvo u EU zanimljive, pre svega, kao put jačanja pozicija njene privrede u Evropi. To bi mogao biti slučaj i sa Srbijom koja je postala kandidat za člana EU i pred kojom stoji dug put pregovora do punopravnog članstva. Upravo u tom razdoblju Kina bi, kao i Rusija ili Ujedinjeni Arapski Emirati, mogla postati značajniji privredni ali i politički partner Srbije. Da li će se to i dogoditi, zavisiće i od sposobnosti Srbije da se postavi kao partner Kine u njenoj politici prema Evropi. U suprotnom, tradicionalno dobri odnosi će se nastaviti ali bez mnogo efekata na ekonomske izglede Srbije u narednim godinama.