Kamerun i Angola

O gramatičkim i pravopisnim greškama raspravljaju mnogi. Greške u obliku stranih imena smetaju jedino džangrizavim starim jezikoslovcima kao što sam ja. Ponekad zamišljam kako bi bilo kad bi stranci, nosioci tih imena, pratili naše medije, pa se pobunili kad im ime izađe u pogrešnom obliku. Britanski premijer, recimo, slušajući spikere koji ga svaki čas nazivaju „Dejvid Kamerun“, sigurno bi im napisao: „Izvinite, ali Kamerun je država u Africi, a ja se zovem Kameron (Cameron). Protiv afričkih država nemam ništa, ali nemojte slučajno moju nemačku koleginicu da nazovete ‘Angola’ Merkel!“ Naslednici Herberta fon Karajana mogli bi da pitaju muzičke urednike Radio Beograda zašto ga u najavama uporno nazivaju „Herbert Karajan“, oduzimajući mu ono „fon“ koje je njegova porodica dobila još krajem 18. veka. Čuveni dirigent baš i nije bio mnogo simpatičan kao ličnost (petljao je s nacistima), ali ako već emitujemo njegove snimke, red je da ga tačno imenujemo. Feliksa Mendelsona, o kome sam već pisao krajem prošle godine, na radiju i dalje bez izuzetka sažimaju u „Mendlson“, mada ga svi ostali, pa i televizija u istoj kući, zovu Mendelson. Iz Holivuda bi DŽilijan Anderson mogla da se javi Politikinoj „TV reviji“ i da napiše: „Hvala vam što ste mi posvetili dve strane i što ste napisali da sam još popularna kao u vreme kad sam tumačila Dejnu Skali u ‘Dosijeu iks’. Ipak vam moram skrenuti pažnju da se Gillian izgovara sa ‘DŽ’ a ne sa ‘G’. Druga su stvar muška imena kao Gilbert (skraćeno Gil), prezimena kao Gilmor, Gilespi, ili prezime Terija Gilijama, mog kolege iz ‘Montija Pajtona’, ali ja sam DŽilijan.“ Eto, tako bi trebalo oni da rade, a ne da ja moram da vodim brigu o njihovim imenima.