Kao da nikad nisi nigde živeo

Foto Vladislav Mitić

Na ulazu primeti devojku u jakni i crnim uskim pantalonama.
Književno, ovakav uvod u priču ne obećava baš novog DŽojsa, ali životno zvuči sasvim dobro. Najavljuje sreću, ljubav je u vazduhu.
Ali ovo je Obrenovac, i u vazduhu je samo najava boleština. Prva rečenica je samo otpadak, čitljiv fragment rukopisa sa smočene hartije bačene kraj puta. Obrenovački pisac je uz blatnjave diskove i komade razbijenih tanjira morao da baci svoj literarni poduhvat jer hartija skoro sve trpi, ali ne i poplavu. Ona nema milosti ni prema važnijem od spisateljske taštine. Već na prvoj gomili kontaminiranih kućnih potrepština nalazimo slagalicu, tenisku lopticu, velikog medu i malog medu. DŽojsovi Dablinci kidaju dušu, kakvi bi mu tek bili Obrenovčani? Milan Jovanović, na primer, koji pred kasarnom Bora Marković ime izgovara regrutski preozbiljno, verovatno stoga što ga je do sada izgovorio pred nebrojenim komisijama, jer je jedan od žitelja grada-simbola majske nesreće kojima dušek na kasarnskom patosu zamenjuje kućnu postelju. Regrut Jovanović ima otprilike četiri godine, a kasarna se puni Jovanovićima svih dobi, Obrenovčanima čiji su domovi tako havarisani da su zaista nenastanjivi. A ovih dana u Obrenovcu kao nastanjivo prolazi svašta.
Milan i drugi Jovanovići prva su tura privremenih regruta. Major Misailović ih kako-tako postrojava i pokušava da im objasni kasarnski red.
Molim vas da kretanje ograničite na plato, da ga suzite kako ne bi došlo do ometanja života i rada...
Zbunjeni narod na sve što kaže Misailović, pa i na ovo sužavanje, odgovara poluglasnim hvala, no problemi nastaju odmah. Među povratnicima ima starih i bolesnih koji sami ne mogu da se popnu ni uz tri stepenika pred ulazom u spavaonice, kamoli da sede i spavaju na podu, a nema nijednog kreveta.



Ej, živote, zla sudbino.
Ne, to nije procedio Misailović, već jedan njegov gost, ali je jasno da majora od očajanja deli samo uniforma. Vojnici čine šta mogu da ugoste strojeve nesrećnika, ali nijedna kasarna nikada nije dobila hotelsku zvezdicu. Bora Marković, kao i svaka druga kasarna, služi tome da bude neudobna, a sada je smeštaj stotinama ljudi kojima treba baš mekota, da se najzad odmore. Bračnom paru Panić, recimo, koji zajedno tegli torbu u kojoj im je spaseni deo doma. Ili porodici Sinđelić, čija se glava od muke brani duhovitim Idem u vojsku po drugi put. Otac Sinđelića inače na spoljnoj strani podlaktice ima istetovirano jato ptica selica. Sreća je što u svojoj novoj spavaćoj sobi nema ogledalo, da ga podseti na simboliku te tetovaže, naprasno odvratnu. Ništa čudno što Paja objavljuje da ide da se ukoka alkoholom čim se smesti, a sav jad najtužnijeg hotela Beograda sumira kadar u kome Pajin prijatelj teatralno saopštava da već sutra ide kući, a susedi ga podsećaju da nema gde da ide jer mu je i krov kuće bio potopljen.
A ovih dana u Obrenovcu, rekosmo, svašta prolazi kao nastanjivo. I dom Vere Ninković, penzionisane profesorke francuskog jezika, u Uzun Mirkovoj ulici.

Sav nameštaj mi je otišao, napukla mi je i terasa... Ovde je običaj da se, kad neko umre, uradi nešto novo u kući. Suprug mi je umro pre dva meseca, radili smo laminat, krečili, sve je otišlo... Samo knjiga mi je stradalo za dve hiljade evra...
Ostatak Verinog pokućstva u takvom je stanju da profesorka ume crnohumorno ta je boja humora jedina ovde decu da pita vide li sada kako može da se živi i u dvoje gaća i jednim patikama. Dok pričamo sa Verom, na Obrenovac se obrušava i pljusak, kao da hoće svu ovu muku još i da... Baš to.
Mogli bi sad da podele kišobrane narodu, dobacuje slučajni prolaznik.



Na hrpi u blizini naselja Palestina nema kišobrana, ali ima daljinskog upravljača, ukrasa za jelku i dečjih čarapica. U kući Saše Jerinića teško je zamisliti decu kako pod jelkom gledaju novogodišnji program. Šta, kog vraga, ima da se opisuje, pitali bi vas ovde. Napunite svoj dom vodom do vrha, makar i čistom, promešajte, ostavite da odstoji i vratite se za nekoliko dana da vidite u kakvom su sosu Obrenovčani.

Dvadeset godina rada, za dva sata ćao. Ko će to da plati? Ja još i radim u državnom preduzeću, šta će drugi? Samo podovi su 2.500 evra. Supruga ima zdravstvenih problema, mora da bude na sigurnom, a ovde pre zime povratka nema. Došli da popisuju i pitali kolika mi je šteta. Rekoh, voda mi je došla do dva i dvadeset, izračunaj kakvu bi štetu imao u svom stanu. Pominju neke veštačke sušače, ne verujem u bajke, radio sam na građevini tolike godine. Čak i da imaju to, ne verujem da ima dovoljno i za Obrenovac, a gde su Paraćin i ostali gradovi? A šteta je ista imao pola metra ili tri metra vode u stanu...



Palestina je, kaže Saša, davno dobila taj nadevak jer ju je naseljavala sirotinja. Više nije tako, ali sada nadimak naselja ima drugo opravdanje. Ako bi Saša Jerinić danas hteo da proda kuću, jedina njena komparativna prednost bila bi ta što je na jezeru. Nevolja je, međutim, što je Obrenovačko jezero donedavno bilo poznato kao Ulica braće Jugovića. I što je fekalno, jer se u njega izlila kanalizacija. Sašina je kuća poslednja do koje se može bez plovidbe, a povratnika ima i iza nje. Odsečeni od svega kužnom vodom, ti se ljudi mogu poistovetiti sa imenjacima iz pojasa Gaze. Do njih nas čamcem vozi Darko, 24-godišnjak. Palestinci nas mole da napišemo da bi država, ako već ne bude druge vajde, barem tom mladiću mogla dati platu. Em ih je, poput Saše, evakuisao, em im je sada veza sa svetom živih. Jer oni su svet mrtvih, zaboravljenih, ne samo zato što je voda koja do njih vodi crna poput mitološkog Stiksa.

Još nisu došli da pokupe mrtve životinje. Ima ker, juče sam pokupio mrtvu kokošku..., priča Dejan Paunović.
O stanju doma Paunovića dovoljno je reći da su trpezarijski sto našli zakačen za oluk i da su provalnici u sopstvenu kuću, jer su se u nju morali probiti mašući sekirom. Nesreća, naravno, kao i u Krupnju, kao i drugde, raspali najjače gde baš ne treba, pa gotovo ne iznenađuje činjenica da Dejanova supruga Milena boluje od multiple skleroze i da je nedavno izašla iz bolnice. I opet naravno, Paunovići nas spremno nude svime što imaju, što će reći i flašom viskija koja je, nepoznato kako, preživela kataklizmu i vodom iz cisterne, mada ta u Obrenovcu sada vredi i više od viskija. Pod okolnostima koje nisu samo vanredne, već nema skarednosti kojom bi se mogle opisati, dobri domaćini uspevaju da budu i susedi Paunovića, Vojnovići, iako ih prekidamo u pokušaju da dezinfikuju kuću. Šta smo, beše, rekli o nesrećama? Perica Vojnović je umakao Oluji, a sada je morao bežati i od poplave.

Bilo je pola pet ujutro, klinci su bili na spavanju, voda je probila i sa terase i sa vrata. Pela se redom, prvi stepenik, drugi, peti, šesti...
Popela se na sprat. U sobi Lane Vojnović, osnovca, na zidu je ostavila trag u visini grudi odraslog čoveka. U sobi njenog brata Luke, takođe osnovca, parket se podigao u talasima.
Kompletna kuhinja, televizori, kreveti, dvosed, trosed, kompjuter..., nabraja Biljana Vojnović pokojno pokućstvo, mahom novo, jer su se skućili tek pre nekoliko godina.



Nazad preko Stiksa, ni u svetu živih nije mnogo bolje. U Ulici vojvode Mišića pretekle kućne predmete dezinfikuju Dimitrijevići. Željko Dimitrijević (36) je violinista, maturant Vatroslava Lisinskog. Danas mahom zarađuje popularnom muzikom. Ako. Ionako brojni likovi ove drame sada jedino mogu da udare brigu na veselje. Ali Željku je poplava uništila tri majstorske violine. Od jedne je ostala samo rezonantna kutija, od druge pokrov rezonantne kutije, treća je bolno pukla porebarke.
Kao da nikad nisi nigde živeo, ovo je đubre, pokazuje Željko kućnu tehniku, mrtvu poput violina.
Na izlazu iz Obrenovca primetismo devojku sa maskom i blatnjavim čizmama. To je prava obrenovačka priča.