Čvrste ruke naše bruke

Foto Aleksandar Dimitrijević

Kako iz ove perspektive stvari stoje kod formiranja vlade napravljena je ozbiljna sistemska greška. Izgleda, naime, da je u svim onim očajničkim stranačko-ekspertskim kombinacijama o smanjenju broja ministarstava, spajanju određenih resora učinjena bitna omaška. Ministarstvo sporta nikako nije smelo da završi sa omladinom. NJegovo prirodno stanište je ministarstvo policije. Dakle, ministarstvo sporta i unutrašnjih poslova. I šlus. Jer, sve što smo videli u proteklih desetak dana a nije se dešavalo u inostranstvu, i kolokvijalno ima veze sa sportskim priredbama, čist je teren za akciju organa gonjenja. E sad, to što ima i onih koji smatraju da je postupak trenera košarkaša Partizana Duška Vujoševića koji svog najboljeg igrača Bogdana Bogdanovića hvata za vrat definitivni dokaz da je batina iz raja izašla, a Čovićevo mlaćenje novinara Dejana Anđusa drže pravedničkim gnevom, stvar je stava i mišljenja. Ali, tako vam je to sa mišljenjem. Demokratska tekovina - svako ga ima. Bacanje suzavca i prekid fudbalske utakmice Rad Metalac, incident koji je napravio Milan Gurović, trener košarkaša FMP-a, koji je gurnuo igrača Partizana samo upotpunjuju lokalni kolorit.

Osuda Ministarstva sporta sročena u nekoliko otrcanih fraza bila je brza i isto toliko komična. Naumili su, kažu, da se ovakvi događaji zakonski regulišu. Pa zar nasilje na sportskim terenima nije već uređeno legislativom. Čovićevu tuču smatraju privatnom rabotom. Namerni su još da veću odgovornost prenesu na saveze. LJudi, ajte da se malo uozbiljimo, vi bolje od nas znate da u savezima sede kopljanici ovakvog stanja. Kako god, ova ideja po dosetljivosti nadilazi i Vučićevu odluku da duboko kriminalizovano društvo stavi u ruke ministru policije Nebojši Stefanoviću, čoveku bez ikakvog iskustva u toj raboti.

Sociolog sporta sa novosadskog Filozofskog fakulteta Dragan Koković za NIN kaže da se u sportu sakupilo mnogo taloga i da se u obrascima ponašanja stiglo do dna. Nasilna komunikacija postala je dominantna i to se dobro videlo na slučaju Vujošević - Bogdanović. Treneri su prestali da gledaju u svojim učenicima ličnosti, već ih vide kao vesele robote koji treba da donesu rezultat a samim tim i profit. Ja postavljam pitanje šta bi se dogodilo da je igrač u ovom slučaju uzvratio.

Ne sporeći da je odnos igrača i trenera vertikalan i da podrazumeva bespogovornu poslušnost sportiste u situacijama kada ga učitelj izvodi iz igre nezadovoljan njegovim učinkom ili ponašanjem, teško da bi se Vujoševićev potez i uz najbolju volju mogao uklopiti u ovaj opšti obrazac. Još manje u roditeljsko ponašanje na čemu toliko insistira trener Partizana. Jednostavno, socijalna služba bi mu oduzela starateljstvo zbog zlostavljanja deteta. Štaviše, za tako nešto dovoljan bi bio i onaj izraz lica koji bi i Taška Načića u Davitelju protiv davitelja učinio pukim naturščikom, a Vujošviću doneo ulogu Pere cvećara. A ovaj otužni rimejk daleko je od Vujoševićevog prvog greha. Još jedan povratnik Nebojša Čović mogao bi da strada u lažnom uverenju da mu relativna blizina vladara daje za pravo da sa franšizom zvanom Crvena zvezda čini šta hoće, uključujući tu obračune sa DŽajićem, Vujoševićem ili Anđusom, sasvim svejedno. A to se ne prašta, posebno ako se kroz tu firmu svako malo provlači prezime Vučić. U doglednoj budućnosti može imati i političke reperkusije, a da ne govorimo o utisku koji se šalje u neupitnu Evropu.



Uostalom, izvinjenje koje je Andrej Vučić uputio Anđusu potencirajući da iza incidenta ne stoji Zvezda, učiniće da će narednih nedelja Čović imati o čemu da razmišlja. Nema samokritike ni kod jednog ni kod drugog. Oni se ponašaju kao vrhovni silnici, a mi smo anomično, društvo bezakonja. Ovo što se dešava u sportu nije poremećaj, već katastrofa. Očigledno da novčane kazne ne daju rezultat, pa bi se moglo razmišljati i o zabrani obavljanja funkcija, kaže Koković. Sa ovakvim stavom slaže se i košarkaška legenda Borislav Stanković, dugogodišnji generalni sekretar Svetske košarkaške organizacije (FIBA), koji za NIN kaže da i Čović i Vujošević ovakvim ponašanjem poništavaju dobre stvari koje su učinili za košarku. Ranije se dešavalo da se igrači potuku, ali ovde je reč o onima koji bi trebalo da daju primer. Ne možemo doći do rešenja preko noći, ovo je odraz svega što se dešava u zemlji. Možda bi pomogla čvrsta ruka koja bi zavela red, ističe Stanković.

Nije teško naslutiti ni ko bi mogao da tresne šakom o sto, ali ono što je evidentno preneto iz političkih u sportske arene je činjenica da ne postoji kultura poraza, ali ni pobede. Učestale priče o privatizaciji samo su izazvale reakcije na nervnoj bazi iz kojih proviruje puki instinkt za sopstvenim interesom i što bolje zauzimanje startnih pozicija. Ono što akteri ovih događaja ne razumeju jeste da na privatizaciju nije spreman niko, ponajmanje država. Ostaju dakle gladijatorske igre za novac koji izdvaja država i otuda nije teško objasniti zašto je pobeda postala pitanje života i smrti. Sport se odavno razveo od igre, ali nikada neće od novca, pogotovo prljavog novca. Imamo ograničena dobra, a svi bi da uzmu. U takvoj situaciji nasilje je neminovno, smatra Koković.



Ako se u čitavom nizu katastrofalnih događaja išta dobro desilo, onda je to eliminacija fudbalskog kluba Crvena zvezda iz evropskih takmičenja zbog nepoštovanja finansijskog fer-pleja. Najpre, sa sportskog aspekta to evropsko putešestvije okončao bi još u kvalifikacijama kakav gigant iz Moldavije ili slične fudbalske velesile i tako navukao dodatnu frustraciju celokupnoj sportskoj javnosti. Drugo, i mnogo važnije, evropska kuća fudbala poslala je poruku da šibicarsko ponašanje nekih ranijih uprava koje su bile na crtu namerne da nikad ne plate važi ovde, ali ne i tamo. Ne možete ne ostaviti gladnima zaposlene u klubu uključujući tu bivše i sadašnje igrače, očekujući privilegije samo za sebe i svoju decu, nikako i za tuđu. S druge strane, ova situacija može biti i oslobađajuća ukoliko je u Zvezdi shvate kao nultu tačku, a ne tragediju. Koja crna tragedija, što da ne propustimo možda neki novi Bari...

Ali za sve to, potrebno je ispuniti jedan preduslov. Ovdašnjoj sportskoj eliti treba reći da su uhvaćeni u krađi, u prevari, da im se svet koji su kreirali po meri sopstvenih zadnjica raspada bukvalno pred očima i da bi im njihov status mogao na nos izaći. I da, treba primetiti da se zbog svega baš mnogo i ne znoje. Pogotovo ne od stida.