Ovako više ne ide

Tumačenje izbornih rezultata, posebno kada izlaznost nije visoka, uvek je rizična stvar. U slučaju nedavnih izbora za Evropski parlament, rezultati, pritom, nisu ujednačeni. Najspektakularniji rezultat zabeležen je u Italiji, gde je proreformska, pro-EU partija premijera Matea Rencija osvojila više od 40 odsto glasova. U Nemačkoj su pobedu odnele hrišćanske demokrate kancelarke Angele Merkel, a dosta glasova dobile su i tamošnje socijaldemokrate. U nekim slučajevima, odnos glasova bio je samo odraz onog na nacionalnim izborima. Ali pobede Nezavisne partije Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) i francuskog Nacionalnog fronta, te uspeh eksplicitno anti-status quo partija širom kontinenta ne može se ignorisati. Ti rezultati ukazuju na duboku anksioznost, nepoverenje i otuđenje od evropskih institucija i onoga što one reprezentuju. Stoga EU sada mora pažljivo da razmotri kojim će putem nadalje da krene, kako će ponovo da se poveže sa svojim građanima, te kako će, u svetu koji se menja, ostvariti svoje ideale. Samozadovoljstvo zbog činjenice da, uprkos rezultatima koje je ostvarila krajnja desnica, i dalje postoji proevropska većina bilo bi opasno. Čak i najžustriji zagovornici Evrope smatraju da su promene nužne. Mnogi faktori su doprineli da se poveća broj i složenost izazova s kojima se Evropa suočava, uz neizvesnost i nepredvidljivost kada je reč o njenoj sposobnosti da se sa tim izazovima nosi. Imali smo ogromnim ambicijama praćeno uvođenje jedinstvene valute, sa svim njenim unapred ugrađenim nedostacima; agoniju finansijske krize i njene posledice; te sponu između jednog i drugog u slučaju dužničke krize. EU je sa 15 narasla na 28 članica u roku od jedne decenije - i to decenije koju su obeležile izuzetno brze promene u tehnologiji, trgovini i geopolitici. Unutar evrozone, EU je naprasno od tek jednog od važnih postala presudni faktor u planiranju budućih budžeta i drugih ekonomskih politika zemalja članica. Štaviše, s obzirom na muke koje je izazvalo oštro smanjenje potrošnje bez mogućnosti da se situacija olakša fleksibilnošću deviznog kursa, pravo iznenađenje jeste to da nezadovoljstvo nije još veće nego što jeste. Čak i mi koji smo izvan evrozone ozbiljno smo pogođeni nastalom situacijom, pošto su evropske institucije istovremeno postale i vidljivije i izloženije napadima. U multipolarnom svetu, u kome će odnos između visine BDP i broja stanovnika biti u sve većoj korelaciji, temeljni argument u prilog evropskom jedinstvu snažniji je nego ikad. Zajedno, narodi Evrope mogu da imaju istinski uticaj. Svako za sebe, oni će tokom vremena doživeti relativni pad svog uticaja. Međunarodni poredak u 21. veku biće dramatično drugačiji od onog u dvadesetom. Temeljni argument u prilog Evropi danas nije mir; to je moć. Ako hoćemo da ostvarimo potencijal koji EU ima, te izbegnemo povlačenje Velike Britanije na njenu marginu, odnos između Unije i zemalja članica će morati da bude promenjen, a evropske institucije preoblikovane tako da u većoj meri polažu račune i budu bliže onima kojima upravljaju. Razumljivo, nestabilne nacionalne vlade koje muku muče da se izbore s ekonomskim problemima - i pod intenzivnim političkim pritiskom da u tome uspeju - u ovom času nemaju nikakvu želju da se upuštaju u debatu o menjanju Unije iz korena. Stoga moramo da napravimo razliku između dugoročnih ciljeva i hitnih mera. Neposredni izazov je da se obezbede maksimalne promene unutar postojećeg okvira evropskih institucija i ugovora. Ostvarenje tog cilja zahteva novi pristup i novu agendu. Novi pristup trebalo bi da otpočne time što bi Evropski savet na sebe preuzeo odgovornost da odredi pravac kojim će Evropa ići, tako što će uobličiti jasnu, fokusiranu i uverljivu platformu za promene, koja će imati sluha za zabrinutost građana Evrope i promeniti predstavu o tome šta Evropa može da postigne delujući proaktivno, umesto reaktivno. Ambicijama EU politike Savet mora da parira setom konkretnih predloga za njeno sprovođenje, te da novi saziv Evropskog parlamenta preciznim smernicama zaduži da tu platformu sprovede. Evropski parlament će debatovati o neophodnim merama i biti dužan da usvoji odgovarajuće zakone. Ovde je bitno da Savet i Evropska komisija nastupaju jedinstveno, kako bi osigurali da pojedinačni komesari neće ostati sami na vetrometini kad se u parlamentu nađu na meti napada. Agenda za reforme trebalo bi da obuhvata i ukupna pitanja koje države članice nisu u stanju da samostalno reše. Unutar evrozone, ovo bi značilo uspostavljanje jasno definisanog aranžmana koji bi, u zamenu za nastavak i produbljivanje strukturnih reformi u svakoj od članica, davao veću fiskalnu fleksibilnost i veću mogućnost za donošenje mera monetarne politike, a sa ciljem da se omogući snažan rast i izbegne deflacija. Ubediti svaku od članica u EU u nužnost reformi biće lakše ako je deo velike nagodbe u kojoj su gubitak i dobitak ravnopravno raspoređeni. Za Uniju u celini, napredak na planu konsolidacije jedinstvenog tržišta neophodan je, posebno u uslužnom sektoru; a politički odlučioci morali bi snažno da poguraju uspostavljanje Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva sa SAD. I najbolje ideje za unapređenje infrastrukture i otvaranja novih radnih mesta treba da budu inkorporirane u agendu za promene. Napori na tim frontovima trebalo bi da budu usmereni na to da pokažu kako će se u budućnosti koordiniranom evropskom akcijom otvarati nova radna mesta i razvijati nove industrijske grane. Od vitalnog značaja je i energetska politika, ne samo zbog očuvanja evropske konkurentnosti, već i zbog događaja na istoku Evrope i u Ukrajini. EU nikad nije insistirala na jedinstvenoj energetskoj politici s onoliko žara koliko je trebalo; no bez obzira na to, uticaj koji bi vođenje takve politike imalo bio bi transformativan. Zajednička energetska politika i integrisana tržišta energenata bila bi od koristi i za kompanije i za individualne potrošače, a smanjila bi i zavisnost Evrope od isporuka iz inostranstva. Konačno, ukoliko Evropa želi da demonstrira moć u skladu sa svojom ekonomskom težinom, moraće da ima kapacitet da odigra svoju ulogu kako u vojnim operacijama tako i u izgradnji bezbednosnog sektora u zemljama potencijalnim partnerima koji izlaze iz perioda nestabilnosti ili konflikta. Ovde nije reč samo o trošenju novca u te svrhe. Reč je i o sinergiji. Nedavna iskustva u severnoj i supsaharskoj Africi pokazuju kako se taj kapacitet može iskoristiti. Naravno, centralni deo ove agende bio bi program supsidijarnosti, u skladu s načelima za koje se zalažu britanska i druge vlade u EU. I ovde postoji mnoštvo sugestija kako bi takav program trebalo da funkcioniše. Raspoloženje je odgovarajuće i tajming je dobar, a delovanjem u ovoj oblasti odgovorilo bi se na aspekt evropske politike koji izaziva mnogo gneva na svim stranama političkog spektra. Želeo bih da budem jasan oko toga što podrazumevam pod ovom reformskom agendom za Evropu. Svakako ne mislim na uobičajene zaključke Evropskog saveta sročene u poslednji čas na rutinskim zasedanjima s prenatrpanim dnevnim redom. Mislim na pravi, precizan program - nazovimo ga manifestom za promene - koji će Komisiji reći šta tačno treba da radi, a komesarima dati podršku koja im je potrebna da bi to i sproveli. nin Copyright: Project Syndicate, 2014.