Opora lepota

Foto Aleksandar Angelovski

Junački kabare Zmajeubice predstavlja verovatno najneobičniji tekst koji potpisuje naša poznata dramska spisateljica, pesnikinja i scenaristkinja Milena Marković. Razuđenost forme, strukturalna sloboda i idejna razbarušenost lako mogu, posebno pri prvom susretu, da zbune i odbiju čitaoca koji tek uz izvestan napor i koncentrisanost počinje da razume ovu neobičnu mešavinu istorije, lirsko-meditativnih zapažanja i filozofskopolitičkih komentara. Tek na sceni ta komplikovana polifonija teksta dobija svoj puni smisao, tek tu žanrovsko određenje kabare postaje ključ koji omogućava da se međusobno usklade naizgled nepovezani segmenti.

Istorijske činjenice predstavljaju skelet priče, sredstvo da se čitav taj korpus raznorodnih ideja i motiva inspirisanih životima mladobosanaca uspostavi u pulsirajuću celinu. Na ideološkom planu spisateljica dileme nema, pitanjem moralnosti samog čina ona se ne bavi, atentatori su po njoj ubili Cara ne Čoveka, a ono što nju najviše zanima jeste tajna njihove hrabrosti, tajna njihove odluke, jednostavno rečeno želi da zna u šta su verovali i kako su to postali.

U nastojanju da odgonetne tu misteriju, i da te odgovore poveže sa savremenošću, spisateljica zahvata idejno i tematski najšire moguće polje, prelazeći sa prividnom lakoćom, ali u stvari vrlo promišljeno od psihološkog preko filozofskog, političkog pa do mitskog ili antropološkog konteksta datog istorijskog događaja. Opora, često brutalna lepota teksta, izvesna lapidarnost zaključka i sigurnost u sopstveno tumačenje daju tekstu mladalačku svežinu i nepatvorenu energiju.

Ovako formalno otvoren a zapravo vrlo zahtevan i značenjima prepun tekst predstavlja - a u ovom slučaju to nije kritičarska floskula - pravi izazov za svakog reditelja. Iva Milošević se prihvatila zadatka studiozno i posvećeno, tražeći fokus, moguća značenja ili slojevitost u svakoj izgovorenoj replici. Ponudila je jedno respektabilno tumačenje teksta, tačno, do detalja precizno, ali u izvesnoj meri lišeno zanosa pa čak i energije. Gotovo u svakom rešenju, ma koliko ono tačno i mudro bilo, oseća se, što je donekle i potpuno razumljivo, izvesna opreznost, zabrinutost da se ne pogreši. Rediteljka je pronašla dovoljno jasne scenske znake da podvuče određena značenja ili pak da ih pročisti od njihove kompleksnosti, postoje u predstavi i posebno scenski lepa i spretna rešenja kojima ne nedostaje ni humora ni imaginacije (scena careubistva, policijskog isleđivanja) ali gledano u celini, rediteljska koncepcija je pre naginjala analizi i meditativnosti no ekspresiji i emociji.

Glumački ansambl je prilično ujednačen i očigledno nadahnut izazovima koje tekst nudi, posebno upečatljiva je Mirjana Karanović koja sa lakoćom prelazi od precizne stilizacije do potresnog naturalizma. Napomenimo još da je povodom predstave objavljen i posebno dobro napravljen program u kome se nalazi nekoliko odličnih tekstova od kojih će tekst Mirjane Miočinović svakako predstavljati nezaobilaznu referencu u nekom budućem tumačenju ovog po mnogo čemu izuzetnog teksta.