Traganje za dušom interneta

Internet kao virtuelna geografija, proizvodnja oskudice, drugo medijsko doba, magna carta epohe znanja, prostor bezvremenog vremena, inspirisao je mnoge autore, novinarske praktičare i medijske teoretičare.
Dragan Štavljanin, dugogodišnji novinar nekoliko medija, a najduže Radio Beograda i danas Radija Slobodna Evropa u Pragu, objedinio je novinarske veštine i iskustva sa temeljnim poznavanjem teorijskih medijskih disciplina, u knjizi Balkanizacija interneta i smrt novinara koja, kao istraživačko usmerenje, ima i podnaslov Ka postinternetu i postnovinarstvu. Stare paradigme: objektivnost, istina, uloga novinara, javni interes, mešaju se u novom tehnološkom okruženju sa dilemama verodostojnosti, selektivnosti (informativna mećava), opstanka medija, novinarstva i novinara. Da li je istina samo strateški ritual u elektronskoj demokratiji u kojoj se javlja novi fetiš: tehnologija rešava sve naše probleme, pitanja su koja autor postavlja, nastojeći da uravnoteži svetlu i tamnu stranu interneta, njime uzdrmanih tradicionalnih i nastanka novih medija.

Internet omogućava demokratizaciju komunikacije, menja publiku i čini je aktivnijom, širi sferu znanja, ubrzava razmenu informacija, ali postoje mišljenja, upozorava autor, da se umesto o digitalnoj demokratiji može govoriti o digitalnoj diktaturi, jer je ona proces koji se ne može izbeći, ne ostavlja mogućnost izbora. Društvene mreže nisu same po sebi demokratske institucije, one mogu da se koriste i na društveno celishodan, ali i na manipulativan i destruktivan način. U takvim okolnostima javlja se, ponekad, intervencija države koja u ime zaštite prava privatnosti ličnosti i bezbednosti, nastoji da nametne ograničenja, što autor prepoznaje kao balkanizaciju interneta.

Ako je sajber-prostor nova društvena stvarnost, mora li presudno da obeleži sve strane naših života, pogotovo da li mora nužno da proizvede konzumersku apokalipsu na internetu, jedna je od analitičkih niti priče o savremenom komuniciranju. Štavljanin piše i o nezaobilaznom fenomenu: participativnosti publike, građaninu stvaraocu, a ne samo o konzumentu, dakle, građanskom novinarstvu.

On odmerava društvenu težinu javnog novinarstva nasuprot profesionalnom, poentirajući optimističkim stavom: neosnovane su pretpostavke o kraju novinarstva, odnosno smrti autora, koja se nagoveštava sa pojavom novih medija koji omogućavaju građanima da budu ne samo primaoci, već i da sami kreiraju poruku. Međutim, bez obzira na taj demokratizujući i emancipatorski potencijal novih medija, građani kao novinari nisu dorasli tom zadatku. Knjiga se završava razmišljanjem o potrazi za dušom interneta koja može da bude neka vrsta digitalne intimnosti i pronalaženja sopstvenog identiteta kroz integraciju sa drugima, ali može da dovede i do povećane usamljenosti.