Mišarska groznica

Zadušnice su me, ove godine, zatekle u Vidovu, a roditelji su mi, jelda, na beogradskom Novom groblju. E, sad, dobro, Biljana ih je posetila, upalila sveće, položila cveće... I, priznajem, imao sam grižu savesti što kod roditelja nisam bio, a onda sam od jedne babe u Mokri čuo da sveću za mrtve možeš da zapališ i u polju, u šumi, jer tamo, dan posle Zadušnica, zapravo, i silaze Duhovi. Kupim sveće u seoskoj zadruzi, ali umesto u šumi zapalim sveće u Vidovu. Oh, kako su radosno gorele na mladoj mesečini, a ispod stopala boga Vida, a On mi je nešto šaputao, ali ga nisam, baš, dobro razumeo, a i da jesam ne bih vam rekao! Dojadilo mi je, bre, da uvek idem korak ispred Srba, da ih kao Sizif nosim na leđima dok se oni, za to vreme, klanjaju bogovima iz Bilderberga.

Čujem da su Beograđani, u Noći muzeja pohrlili u Beli dvor na Dedinju da, ekskluzivno vide Meštrovićevu maketu Vidovdanskog hrama. Aleksandar Deroko mi je, svojevremeno, pričao da je Meštrovićev hram trebalo podići tamo gde je, danas, ovaj Svetosavski! Plan masona bio je jasan: trebalo je, uoči Prvog svetskog rata, nahuškati Srbe da ulete u još jednu veliku pogibiju poput one u Kosovskom boju. Elem, Meštrovićev hram je trebalo dići u slavu vidovdanskog poraza na Kosovu, a ne u slavu Svetog Vida, srpskog zaštitnika i, pritom, srpskog boga rata. I, sve se nadam da će, kad-tad, bar, u nekoj noći muzeja, svi srpski putevi, ipak, voditi ka mom Vidovu...

Nego, uvrteo sam sebi u glavu da je bila velika poplava i onda kada je Leonardo da Vinči bio na Dunavu, te da je tada Srbijom počela da vlada kuga. Znao sam da je car Dušan od kuge bežao iz Prizrena, čak, na Svetu goru, ali to je bilo 1347. godine, a Leonardo tek 1472. godine stiže u Smederevo i biva gost Mahmud paše Anđelovića. I, taman hoću iz romana o Leonardu da izbacim smederevsku kugu, kad, na tranzistorčetu čujem da je Đurađ Branković pobegao u Ugarsku ne samo od Turaka, već, i od kuge!
K. G. Jung, moj guru iz Švice širi priču: Kuga je Srbijom harala i u vreme dunavskih faraona, u panonskom Petorečju. Tu, u Mačvi, bio je drevni Misir, u kome je živeo narod Miši. A tako su taj narod zvali jer su, u toj plodnoj žitnici, imali velike muke sa miševima. Na Mišarskom brdu, gde su Srbi u Prvom ustanku pobili onolike Turke, na tom brdu su, odvajkada, Srbi mamili hranom miševe i tu ih onda - palili! Zbog miševa je, u srpskom Misiru, mačka i postala kućno božanstvo. Taj Misir je, najzad, po kultu mačke i dobio ime MAČVA!
Tu se setim da mi je sve to pričao i Milić od Mačve dok sam se, mlad i zelen, toj njegovoj priči smejao... Berem zovu za Biljanu, a moja Crna mi se oko nogu mota: Bežeći od Rimljana iz Soluna i mali Isus, tvoj Rista iz Ohrida, stigao je sa majkom do dunavskog Misira. A kada je počela da hara kuga sklonili su ga, čak, u Indiju što dalje od Mačve, Mišara, pa i Obrenovca!