Zbogom reforme

Foto shutterstock

Ako se Aleksandar Vučić krajem aprila, kako je rekao u ekspozeu, tresao kao prut od odgovornosti, pre svega zbog ekonomije zemlje, ukoliko nastavi sa izbegavanjem reformi i štednje, na kraju godine svi bismo se mogli tresti. Što od zime, zbog neizvesnog grejanja, što zbog provalije pred kojom ćemo se naći. Jer tada će javni dug zemlje preći 70 odsto BDP-a, deficit budžeta dostići će 2,5 milijarde evra, privreda Srbije ući će u recesiju, a dalje zaduživanje za isplatu plata i penzija, moglo bi postati dosta teže nego danas. Obećane sveobuhvatne reforme, na koje se odnosilo 90 odsto premijerovog ekspozea, još se ne naziru, a umesto ubrzanog usvajanja zakona, kupanja i spavanja poslanika u parlamentu, drastične štednje, saniranja Srbijagasa i gašenja državnih gubitaša, nude nam se nova odlaganja, maglovite investicije koje treba da platimo i populističke priče da teret izlaska iz bezdana ne treba da plate ni penzioneri, ni zaposleni u javnom sektoru, ni davno umrla preduzeća u restrukturiranju, kojima nema ko to da javi Ako sve ostane isto, Srbija neće. Bankrot će nam uskoro zakucati na vrata.

Kada pogledamo pažljivije šta je obećavao premijer, videćemo da je do kraja juna trebalo da bude usvojen 21 reformski zakon, kojih još nema. Istina, opet je najavljeno skoro usvajanje zakona o radu, stečaju i privatizaciji, ali ne samo da njihovi nacrti još nisu predstavljeni javnosti, nego po svemu sudeći javne rasprave o njima, obavezne po Zakonu o državnoj upravi i Poslovniku Vlade, očito neće ni biti. To je potpuni presedan. Ceo set zakona za bolje poslovanje privrede i privlačenje investicija, teško da ćemo dobiti tokom leta, kako je obećano. Ni restrukturiranje 153 preduzeća, koje je trebalo da počne do leta, nije započeto, a umesto obećanog gašenja gubitaša, poput Železare, koja jede godišnje 120 miliona evra, opet se kupuje vreme i traže novi partneri. Tako se sada najavljuje paljenje visoke peći u Železari kako bismo je lakše prodali i čak osam mogućih kupaca, iako nam je potreban samo jedan, spreman da stvarno proizvodi i izvozi. Ako ga nema, vreme je da se to i kaže.

Kupovina socijalnog mira i traženje polurešenja očito će biti put kojim će ići i Vučićeva vlada, a razloge za to Slaviša Tasić, profesor na Univerzitetu Meri u SAD, vidi u nedostatku hrabrosti da se krene u reforme i nespremnosti da se izgubi neki politički poen zarad boljitka zemlje.
Premijer hoće da se dopadne svima, pa onda ne sme da uđe u te konflikte. Preduzeća u restrukturiranju su postala socijalno pitanje, a ne ekonomsko. Ekonomski je jasno da ona ne rade već 12 godina i da ih niko neće. Nastavljamo da vodimo socijalnu politiku preko tih preduzeća. Zato verujem da će rokovi za restrukturiranje biti pomerani. Druga prepreka je činjenica da u ovoj vladi nema pravih reformskih snaga. U prošlu vladu je Radulović slučajno upao, ali je gurao reforme. A sada imamo dosta blede figure. Novi, nestranački ministri nisu do sada pokazali reformsku snagu. Ne vidim da Vujović nešto posebno radi, da se zalaže za ozbiljne reforme, a mere subvencija za nova radna mesta i subvencionisane kamate su provereno loše. Umesto da monetarnom politikom obaramo kamate za celu privredu, mi opet targetiramo samo neke privrednike. To smo radili godinama unazad i evo gde smo, kaže Tasić i dodaje da za sada ne vidi spremnost vlade na ozbiljne reforme, a teško da će je kasnije biti. Vlada je, kaže, spremna na kompromise da nekako pokrpi budžet, ali nema spremnosti da se žrtvuje politička popularnost.

I Vladimir Gligorov, sa Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, kaže da nije još uvek jasno šta se i kako namerava postići. Problem je delimično i u potrebi da se izmeni regulativa, pre svega zakon o stečaju. Ali i te izmene zavise od generalne strategije restrukturiranja preduzeća, od rešavanja problema nenaplativih potraživanja, kao i od politike zapošljavanja, koja bi trebalo da se usvoji uporedo sa promenama zakona o radu. Nedoumice oko političkih i socijalnih posledica, ali i onih čisto ekonomskih, dakle po privrednu aktivnost, potrošnju i ulaganja, verovatno su razlozi što se reforme odlažu, kaže Gligorov.

Kasni i rebalans budžeta, koji je od juna odložen za avgust ili septembar, a potopljen je bio i pre poplava. Autori Kvartalnog monitora procenjuju da će deficit do kraja godine dostići evropski rekord od osam odsto BDP-a, a sa efektima poplava oko 8,2-8,3 odsto. Do juna budžetska rupa već je dostigla milijardu evra i umesto da se zbog lošeg stanja budžeta i dodatnih šteta od poplava mere štednje pojačaju i ubrzaju, one su odložene za oktobar, a čini se da će i tada biti ublažene kako bi se izbeglo rezanje penzija. O otpuštanju prekobrojnih u javnom sektoru niko ni ne govori, oni se još prebrojavaju, a prema poslednjim informacijama stiglo se do cifre od 900.000, uključujući i javna preduzeća. U kojima takođe nije počelo restrukturiranje. Naprotiv. Srbijagasu je odobren novi kredit od dve milijarde dinara, a po svemu sudeći takva politika će se nastaviti. U takvim uslovima, kada se zemlja suočava sa dva krupna problema, ogromnim budžetskim deficitom i padom privredne aktivnosti, kao glavni problem Gligorov vidi nedostatak sveobuhvatnog programa reformi i privrednog oporavka.
Privredna aktivnost je bila u najboljem slučaja stagnantna i pre poplava, a sada je verovatno recesiona. Usled toga, smanjenje javne potrošnje može da ima veći efekat na dodatno usporavanje privrednog rasta. Da bi se to neutralisalo potreban je širok program reformi kojeg za sada nema. Zato pojedine reforme, poput izmena zakona o radu, trpe veći pritisak nezadovoljstva jer je nejasno šta se može postići na privrednom oporavku ako se ostane na toj izolovanoj meri, objašnjava Gligorov.

Čini se da ni MMF za sada ne vidi spremnost Vlade na reforme, pa se nezvanično može čuti da je nakon odlaganja posete sa maja za septembar, moguće i novo odlaganje, ukoliko rebalans budžeta ne bude oštar i kredibilan. Zato je verovatno da će se usred avgusta i ministar finansija Lazar Krstić tresti kao prut kada bude predstavljao rebalansirani budžet, koji treba da obori najveći deficit u poslednjih 20 godina, ali po svemu sudeći uz političke uslove da se ne diraju javna preduzeća jer su partijski plen, penzije i da se odloži i rezanje plata za deset odsto. I to kad od MMF-a stižu signali da bi rezanje i plata i penzija moralo biti 15 odsto. Tako se od Krstića očekuje da bude Hari Poter srpske ekonomije, koji će čarobnim štapićem smanjiti rashode, a da ne dira nikoga. To u stvarnosti ne biva. Ako Misija MMF-a dođe u septembru, mala je verovatnoća da će aranžmana biti. I zajam Svetske banke za podršku budžetu od 250 miliona dolara teško da će stići jer restrukturiranje preduzeća u najmanju ruku kasni, a i preduslov Svetske banke po pravilu je dogovor sa MMF-om. Zato se ova institucija već okrenula drugim vidovima podrške Srbiji, poput 100 miliona dolara za izgradnju puteva i 150-250 miliona dolara za sanaciju šteta od poplava, uključujući i uvoz struje na zimu.

U uslovima kada manevarskog prostora više uopšte nema, potrebno je da Srbija, prema rečima Saše Ranđelovića, docenta na Ekonomskom fakultetu, uštedi 1,5 milijardi evra u naredne tri godine, kako bi izbegla krizu javnog duga. Imali smo nekoliko epizoda fiskalne konsolidacije u prethodne tri godine. One su se u najvećoj meri oslanjale na povećanje poreza, a kada se pogleda zbog čega je deficit u Srbiji veći nego u drugim zemljama, videće se da je uzrok na strani rashoda, koji kod nas čine čak 46-47 odsto BDP-a, dok su u drugim zemljama regiona 41-42 odsto. Naravno, moguće je popraviti i prihodnu stranu, pre svega merama na suzbijanju sive ekonomije, ali su procene da to u trogodišnjem periodu može doneti 300 miliona evra, pa ostaje jaz od još 1,2 milijarde evra, precizira Ranđelović. Smanjenjem zarada u javnom sektoru od 10 odsto možemo uštedeti 200-250 miliona evra godišnje, ali Ranđelović smatra da je neophodno i smanjenje penzija i subvencija. To znači da se u relativno kratkom roku mora završiti restrukturiranje javnih i državnih preduzeća, pre svega Srbijagasa i Železare. Odustajanje od bilo kojih od tih mera će ugroziti konsolidaciju, objašnjava Ranđelović.

Ako već znamo da su najavljene mere za izbegavanje bankrota nedovoljne i sasvim mršave, šta je onda plan Vlade? Čini se da se slamka spasa ponovo, umesto u reformama, traži u jeftinom zaduživanju i prodaji javnih preduzeća.Čak i Grčka sada pozajmljuje uz kamatu ispod pet odsto, ali to svakog trenutka može da ode gore, ističe Tasić. Medeni mesec jeftinog zaduživanja mogao bi se završiti krajem godine, što bi za Srbiju, bez aranžmana sa MMF-om i podrške za budžet Svetske banke, verovatno značilo okretanje leđa investitora. Loš scenario bio bi, objašnjava Ranđelović, da se iz različitih razloga reforme odlože, sada za oktobar, a možda i dalje, a da istovremeno poskupi zaduživanje, kada bi došlo do rizika da dođemo u problem sa finansiranjem deficita. Imajući u vidu da je prva polovina prve godine mandata idealan period za reforme, do kraja ove godine trebalo bi da vidimo najveći deo promena. Ako toga ne bude, investitori sigurno neće reagovati pozitivno i reći, O.K., razumemo da ste iz objektivnih okolnosti to odložili sa oktobra na mart. Samo će konstatovati činjenicu da to nije sprovedeno, tvrdi Ranđelović.

Tasić ne vidi nikakav plan za stabilizaciju budžeta, a jedini plan koji vidi je prodaja Telekoma, Aerodroma, a i EPS-a negde u magli. Realno je da cena Telekoma bude još niža nego što su dobijali od Austrijanaca prvi put. Lakše im je da prodaju Telekom nego da rešavaju preduzeća u restrukturiranju ili Srbijagas. Da se razumemo, Telekom treba prodati, ali ne rade oni to da bi podigli njegovu efikasnost nego da bi prihodavali nešto, ističe Tasić. Ako bi za 80 odsto akcija Telekoma Vlada danas mogla da dobije 1,2-1,3 milijarde evra, samo za pokrivanje ovogodišnje rupe u budžetu bilo bi potrebno da prodamo dva Telekoma. Uz to, Gligorov smatra da se očekivanja negativnog ishoda u pogledu otplate javnog duga ne mogu izmeniti privremenom likvidnošću zbog prihoda od prodaje Telekoma i EPS-a. Rizik nesolventnosti javnih finansija ostaje isti ili se čak i povećava u meri u kojoj se odlaže fiskalna konsolidacija, odnosno smanjenje deficita, tvrdi Gligorov.

Puno je onih koji veruju da je namera Vlade da prodajom Telekoma i Aerodroma, a 2015. i manjinskog paketa u EPS-u, inkasira 3-4 milijarde evra i time kupi još godinu-dve, a onda kreće novi izborni ciklus. Tim prihodima bi u kratkom periodu mogla da se stvori iluzija da nema potrebe za konsolidacijom, ili da se ona može odložiti, umekšati. Međutim, ti prihodi su jednokratni i dovoljni da se jednu ili dve godine finansira deficit, a nakon toga bismo bili čak u nepovoljnijoj situaciji nego danas. S druge strane, to ne znači da ne treba ići u privatizaciju ovih preduzeća. Naprotiv. Telekom ne može da izdrži trku sa konkurencijom i padaće mu cena, a i EPS-u treba manjinska privatizacija da se unapredi upravljanje. Opravdano bi bilo taj novac iskoristiti za prevremenu otplatu kredita sa visokom kamatom, a najvažnije je izbeći zamku uverenja da je prodajom preduzeća rešen problem fiskalnog deficita, kaže Ranđelović i pojašnjava to na primeru domaćinstva, u kome je neko izgubio posao i prodajom automobila može da preživi šest meseci. Ali šta nakon toga, osim da potraži drugi posao.
Čini se kako u Vladi ne shvataju da moraju da nađu drugi posao, odnosno sprovedu nepopularne mere, kako ne bismo, nakon prodaje automobila, a možda i stana (Telekoma i EPS-a), nakon nekoliko godina svi ostali na ulici. Potrebno je da Vlada predstavi mnogo više od plana za izbegavanje bankrota jakim pozitivnim mislima, kako se šale njuznetovci, a nama ništa nije smešno.



Nikola Altiparmakov, član fiskalnog saveta

Rastu šanse za bankrot

Izgubili smo već dve godine i ako Vlada sada ne zaseče duboko rashode, već odloži ili razvodni mere, izgubićemo i ovu godinu za reforme, koje se sprovode u prvoj godini mandata. To bi onda verovatno značilo i gubitak čitavog reformskog mandata i tu vidim veliki rizik, kaže za NIN Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta.

Ako u narednih šest meseci Vlada ne sprovede reforme, onda ih očito neće sprovesti uopšte, što bi značilo da nam preti kriza javnog duga. Srbija već deceniju ne sprovodi reforme, već povlači populističke poteze, od neodgovorne fiskalne decentralizacije preko vanrednog povećanja penzija 2008. i uvećavanja javnog sektora Efekti takve neodgovorne politike su dvostruko loši - raste budžetska rupa i guši se privreda. To mora da stane, upozorava Altiparmakov.

Šta bi morao da predvidi rebalans da bi se nešto ozbiljno promenilo?

Potrebna su tri seta mera. Prvi je reforma javnih i državnih preduzeća, poput Srbijagasa, EPS-a, Železare, Galenike Drugi je donošenje, ali i primena reformskih zakona, koji bi regulisali radno zakonodavstvo, izdavanje građevinskih dozvola, pravni sistem i omogućili da profunkcioniše tržišna privreda. Treći set je stabilizacija budžeta i kresanje neodrživih rashoda. Lažna je dilema hoćemo li rezati plate i penzije ili ćemo sve uštede ostvariti na javnim preduzećima. Nemamo izbora. Moramo raditi sve tri stvari ili ćemo se urušiti.

Najavljuje se da se penzije neće dirati, a smanjenje plata u javnom sektoru odloženo je za oktobar. Kakve su posledice?

Moramo da uštedimo 1,5 milijardi evra ili oko pet odsto BDP-a za tri godine. Nemoguće su tolike uštede, a da ne dirate penzije, na koje godišnje dajemo 4,5 milijarde evra, a još 2,5 milijardi za plate u javnom sektoru. Nema te matematike. Pogrešno je pričati o smanjenju penzija i povredi stečenih prava, jer se ovde radi o ukidanju vanrednih, politički motivisanih povišica od 21 odsto iz 2008. U Rumuniji i Bugarskoj, koje su nas pretekle po visini BDP-a, prosečne penzije su 170 i 150 evra, a kod nas 220. To je neodrživo. Jedini način da tu privilegiju održimo jeste da se dalje zadužujemo što i radimo poslednjih 5-6 godina. Godišnje smo se u te svrhe zaduživali za oko 900 miliona evra, pa je javni dug od 2008. porastao za pet milijardi evra samo zbog isplate politički povećanih penzija. Ako pustimo da stvari idu svojim tokom, upašćemo u krizu javnog duga, koju će pratiti i devalvacija dinara, pa će onda penzije ostati nominalno iste, ali će vredeti tridesetak odsto manje.

Javni dug nam konstatno raste. Koliko je to opasno?

Javni dug nam je na kraju 2008. bio 30 odsto BDP-a, do kraja ove godine doći će do 70 odsto, a na kraju 2015, ako ne uradimo ništa, preći će 80 odsto BDP-a jer sledeće godine izdajemo i obveznice na ime restitucije u vrednosti 4-5 odsto BDP-a. Zakonom predviđena granica javnog duga za Srbiju je 45 odsto BDP-a i to je crvena granica za nerazvijene zemlje poput Srbije, koja, kad se pređe, znači da postoji natpolovična verovatnoća krize javnog duga. Kad dug dostigne 70-80 odsto, kao što će se nama desiti, verovatnoća krize javnog duga je 3:1, odnosno iskustva pokazuju da se od četiri zemlje sa tom visinom zaduženja u tri desio bankrot!