Plodovi mržnje i nasilja

Foto PROFIMEDIA.RS

NJihove majke silovane su tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Deca, rođena nakon tog čina, plod su patnje i mržnje. Ubijana u povoju, prodavana, krijumčarena ili davana na usvajanje u inostranstvu. Samo retki žive sa majkama. O njima nema zvanične evidencije. Nisu proglašeni civilnim žrtvama i nemaju svoja prava.

Istražujući sudbine te dece, NIN otkriva jednu od najpažljivije čuvanih tajni. Pod pokroviteljstvom tadašnje srpske vlade, od 1992. do 1994. iz Bosne u Beograd prebačeno je, prema različitim navodima, od 25 do 40 silovanih žena kako bi prekinule trudnoću. S obzirom na to da su neke bile u poodmakloj trudnoći, prekid je bio neizvodljiv i one su se porodile na GAK-u u Beogradu. Deca su predata, kako je NIN-u potvrđeno, u Dom za nezbrinutu decu u Zvečanskoj, a potom su data na usvajanje u inostranstvo.
Tragajući za njima, NIN je došao do ispovesti, koje su zabeležile Karmen Erjavec i Zala Valčić (Journal of Adolescent Research), dece rođene kao plod brutalnih silovanja na svim zaraćenim stranama, čije majke nose ožiljke lanaca kojima su vezivane, gašenih opušaka cigareta, izgriženih dojki i butina, i koja i danas žive neprilagođeno sa svojim majkama.

Želite da opišem kako vidim sebe? Vidim sebe kao razarač. Razarač svega. I svih oko mene, kaže devojka rođena nakon što je njena majka silovana u Bosni. Zvaćemo je Dina.
Mislim da sam vrsta destruktivne sile negativan lik, koji uništava tuđe živote, poverila se Sabina.

Ja sam kriva što se moja porodica raspala. Moj očuh ne može da me prihvati. Nisam njegova krv, vidiš. I on nas je ostavio. Obe. Zbog mene, pre tri godine. Same smo sada. Ja i moja majka. I svako ko nam priđe bliže, shvati da sam ja ta koja odbijam. Sama ne mogu da verujem nikome. Ovo su reči Satke.

Same sebe vide kao živi podsetnik silovanja. Moja majka je sva u bolu i patnji i moji zagrljaji kojima želim da je utešim donose joj samo još više boli.
To je tako teško opisati. Znam da me voli i mrzi u isto vreme.

Dina je znala da je njena majka mnogo bolesna i da plače, oduvek. Ali nije bila svesna zašto. I priznaje da je to nije preterano brinulo sve dok joj majka jednog dana nije rekla ko je bio njen otac. Od tada se osećam prljavo iznutra, tako da nikada ne mogu dovoljno da se operem. Ali uglavnom osećam bol kada vidim koliko moja majka pati svaki put kada me pogleda. Osećam to. I to teško podnosim.

Sabina je tri puta pokušala da se ubije, nakon što se njena majka obesila. Terapija na koju je išla nije dala rezultate. Moj život pun je tame. Pun boli. Toliko da je to nepodnošljivo. Znam da se moja majka ubila zbog mene I ja želim da napustim ovaj svet.
Taj strašan događaj odigrao se kada je nastavnica najavila da mora da poseti njenu majku i da s njom razgovara. Jednog dana došla je nenajavljeno. Majka je počela da plače. Nastavnici su je oduvek ispitivali zašto ne želi da priča o svojim roditeljima. Naročito o ocu. Uvek je ponavljala ono što joj je majka rekla. Moj otac je ubijen u ratu I, ništa drugo. Tokom razgovora sa razrednom, majka je vrištala: Nemate pravo da joj išta govorite o našem životu. A onda je ćerki sama rekla. Plakale su obe. Bilo je grozno čuti da je bila silovana. I ko je moj otac. Od tada nisam više ista. Sabina nikada posle toga nije zaplakala pred majkom. Da je ne bi dodatno povredila. Ona je poput ostale dece, od momenta kada je čula istinu preuzela je na sebe ulogu majke. Ona je bila majka svojoj majci. Nikada nije pokazivala svoju ranjivost kako je dodatno ne bi brinula. Ali duboko u sebi Sabina misli da je ona sama sebi najveći neprijatelj jer nosi krv onoga ko je potpuno razorio život njene majke. S obzirom na neodređen identitet, veruje takođe da je ona sama neprijatelj svim stranama i svakom. I razumem zašto. I sama mislim isto, kaže u ovom, jednom od retkih stručnih istraživanja čija tema su deca rođena kao plod silovanja, a kojom su se uglavnom bavili strani istraživači. Život te dece, najranjivije populacije, protiče u ćutnji i stidu o toj najmračnijoj strani rata.



Aleksandra Radeta, stručni savetnik Centra za proučavanje ratnih zločina Republike Srpske, ne želi da oda identitet niti jednog deteta čiju šturu dokumentaciju poseduje ovaj centar. Ta dokumentacija se zasniva uglavnom na imenu majke, opisu zločina i datumu rođenje deteta. Dosije je sačinjen pre dvadeset godina. Ona kaže za NIN da ovaj centar poseduje dokumentaciju o oko 40 žena silovanih tokom rata u BiH, koje su preko Komesarijata za izbeglice prebačene u Srbiju gde je nekima od njih prekinuta već poodmakla trudnoća. Prema dokumentaciji koju poseduje, oko 15 njih porodilo se u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici u Beogradu. Deca su predata u Dom za nezbrinute u Zvečanskoj. Dalje evidencije o njima nema, kaže.
Marija Slišković, predsednica Udruženja žena u domovinskom ratu, rekla je za NIN da se retko koja žena usudi da progovori o onome što joj se dogodilo tokom rata. Žene često ističu da bi time stvorile mržnju kod svoje djece. U sebi nastoje razviti moć nadjačavanja mržnje prema počiniteljima.

Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono-informacionog centra Veritas, podseća na Kerestinac, poznati dvorac u blizini Zagreba koji je bio pretvoren u zarobljenički logor, i crnu sobu, odnosno sobu ofarbanu u crno, bez prozora, gde je nad zatvorenicama i zatvorenicima vršeno seksualno nasilje. Navodi i druge lokacije, ali kaže: Teško je govoriti o broju silovanih žena. Te brojke nema. A nema ni evidencije šta je sa decom koja su rezultat tog silovanja.

Bakira Hasečić predsednica je Žena žrtava rata u BiH. Silovana je takođe. Ona nema podatke o toj deci niti o ženama koje su se porodile jer je to, kako kaže, njihova najdublje skrivana tajna. Tvrdi takođe da su širom Bosne žene za koje se čak nije znalo da su silovane, već samo da su prošle logore, u manjim sredinama gotovo kao po pravilu odbacivane i proterivane kao najveće zlo i da nikada nisu dobile tretman civilne žrtve i na taj način ostvarile svoje pravo.

Božica Railović Živković, predsednica Žena žrtava rata u RS kaže da silovane žene nisu naišle na razumevanje sredina, niti svojih porodica i da sa sobom nose teške i duboke tajne i da ne zna kako bi do otkrivanja istine o sudbini te dece uopšte došla.
Devojka M. B. (1975), koja je živela sa roditeljima i sestrom u soliteru blizu Trga Pere Kosorića, silovana je u Sarajevu decembra 1993. Jedne večeri osetila sam da se beba mrda i rekla sam majci i sestri, navodi M. B, koja je izašla iz Sarajeva posredstvom jednog Hrvata, za 300 maraka do Ilidže, a odatle na Pale, pa potom u Beograd, kod rodbine. Ona je 25. jula 1994. došla na GAK u Višegradskoj ulici, u odmakloj trudnoći, rodila je muško dete, teško 3.650 grama i dugo 51 centimetar i nameravala je, kako je navela u iskazu, da ostavi bebu.

Ginekolog GAK-a u Višegradskoj ulici, doktor Miomir Krstić, koji je bio na čelu tadašnje Komisije za odobravanje prekida trudnoće, svedoči za NIN da su u ovu ustanovu, pod pokroviteljstvom tadašnje vlade, primljene žene silovane tokom rata, radi prekida trudnoće.
NJih šest se porodilo, jer su bile u poodmakloj trudnoći. Nisu htele da zadrže decu nastalu silovanjem. Deca su poslata u Dom za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici, u Beogradu. Od šestoro rođenih, jedno je umrlo, za jedno se javila porodica majke da ga primi, dok je preostalo četvoro otišlo na usvojenje. Za ostale žrtve silovanja koje su se porodile i sudbinu njihove dece, ne znamo, rekao je Krstić,

Krstić priča da su sve te žene imale psihijatrijske probleme, i da su lečene u Neuropsihijatrijskoj klinici Laza Lazarević. Neke su, koliko znam, deceniju i više ostale njihove pacijentkinje.
Decu su, uglavnom, usvajali iz inostranstva. Znam da je tada bilo neke priče - kako to SRJ može da poklanja državljane BiH Švajcarskoj na primer, jer su ta usvojenja išla brzo, a kod nas se obično dugo čeka i procedura je komplikovana. Ne znam da li su njihovi usvojitelji sačuvali tajnu. Samo znam da je Zvečanska u to vreme i mimo ovih šestoro dece povećala svoj fond dece.

Bila su to zdrava, prava deca, a njihove majke nisu bile zainteresovane za njih. I odbijale su da ih prihvate još na GAK-u. Odbijale su da ih doje i ta deca hranjena su mlekom drugih porodilja. NJihove majke nisu ih želele i njihovo usvajanje nije bio problem. NJihova sudbina i imena njihovih usvojitelja čuvaju se od 1992. do danas kao najveća tajna, kaže Krstić.

Ne zna se da li su usvojitelji toj deci govorili istinu da su proizvod silovanja. Ali mnogi od njih koji žive u Bosni doznali su istinu o sebi od druga i drugarica čiji su roditelji šikanirali njihove majke. Mnoge od silovanih žena u logorima u Bosni kada bi dolazile u svoja mesta i pokušale da nastave život bile su proganjane, maltretirane kao izdajničko đubre, šikanirane i pretučene. Uglavnom su morale da se iseljavaju u što dalja mesta. I zato i danas u Zvečanskoj i nevladinim organizacijama nerado daju informacije o njima. NIN je došao do socijalne radnice koja je u ratno vreme radila u Komeserijatu za izbeglice i koja je bila uz žene koje su se porađale. Ali ona odbija bilo šta da kaže o tome. Nemate ideju šta možete da učinite sa njihovim životima ukoliko ta deca saznaju kako su došla na ovaj svet. Odbijam da učestvujem u tome, rekla je.



Dušica Bojić je takođe radila u Komesarijatu za izbeglice i vodila računa o mladim devojkama koje su se porodile. Plačući, majke su odbijale da pogledaju dete. Jednu od njih silovao je momak, koji je dugo bio potajno zaljubljen u nju, nakon što je kidnapovao tokom rata u Sarajevu kada je otišla da prospe đubre. Posle sve torture stigla je u Beograd potpuno izbezumljena. Posle dugog ubeđivanja, videla je bebu. Vidi, stvarno je isti ja, rekla je, videći da nije rodila nakazu. Ali nije bila zainteresovana za nju. Bebica je brzo otišla na usvajanje. Šta se s njom i drugom decom dalje događalo, to već nije bio naš zadatak, kaže Bojićeva. Nastaviće se