Još su Princip i Ferdinand nad Sarajevom

Foto Slobodan Pikula

Naše će sjeni hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu! Eho reči koje je Gavrilo Princip ispisao na zidu memljive ćelije zatvora u Terezinu, zapravo parafraza stihova jednog drugog mladobosanca Marka Perina, danas odjekuju na mestu gde su pre jednog veka odjeknuli pucnji iz Principovog pištolja i svako ih čuje na svoj način.

Kako će ih razumeti Hju Von Jang, koju smo sa grupom južnokorejskih sunarodnika zatekli kako upravo stoji na tom mestu, zavisiće od toga iz koje se knjige ili turističkog bedekera bude obaveštavala. Osim ako se njeno interesovanje ne završi na tih nekoliko fotografskih kadrova table na kojoj na srpskom i engleskom jeziku piše: Sa ovog mjesta 28. juna 1914. Gavrilo Princip je izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.



Mlada turistkinja ne zna da i ta tabla postavljena pre deset godina ima svoju predistoriju i da je na tom zidu povodom istog događaja u različitim istorijskim periodima pisalo i nešto drugo. Pisano, sklanjano i odnošeno, razbijano, ponovo postavljano, sve do ove šture faktografske konstatacije sročene tako da ispoštuje činjenice, a da se sačuva od onog viška poruke koji je sve do ovih neopredeljujućih redova, opravdavao čin mladobosanca iz Obljaja.
Do 17. aprila 1941. tu je stajala mermerna tabla sa ćiriličnim natpisom Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidovdan 15(28) juna 1914.



NJu su 17. aprila 1941. skinuli vojnici Vermahta nakon ulaska u Sarajevo i ona će tri dana kasnije biti njihov poklon za 52. rođendan Adolfu Hitleru, o čemu svedoči fotografija koju je prošle godine otkrilo beogradsko Vreme u Bavarskoj državnoj biblioteci u Minhenu.
Novu spomen-ploču postaviće partizanske vlasti maja 1945. godine i na njoj će, u duhu nove pobede i ideologije, zlatnim slovima pisati: U znak vječite zahvalnosti Gavrilu Principu i njegovim drugovima borcima protiv germanskih osvajača, posvećuje ovu ploču omladina Bosne i Hercegovine Sarajevo 7. maja 1945. godine. NJu će osam godina kasnije zameniti nova ploča sa novom porukom: Sa ovog mjesta 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip svojim pucnjem izrazi narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodom. Ona će biti razbijena 1992. tokom krvavog građanskog rata u kome je sahranjena zemlja i ideja zbog kojih je ovaj nepunoletni mladić potegao oružje na velikodostojnika moćne austrougarske imperije.



I danas, kad se navršava vek od početka Prvog svetskog rata, ta pozadina atentata se veštim istoriografskim i političkim manevrima briše, a Gavrilo Princip se sve češće apostrofira kao romantičarski buntovnik sponzorisan od tajne nacionalističke organizacije iz Srbije, koji je svojim sumanutim delom izazvao tu najveću klanicu u svetskoj istoriji.

Negde u tom pravcu ide i većina odgovora Sarajlija koji nekoliko metara od mesta atentata prolaze nekada Principovim mostom koji se danas zove Latinska ćuprija.
On je bio atentator. Prestolonaslednik je bio u poseti, on ga je ubio i zna se odakle je sve to došlo. Ubistvo je za mene zločin, bilo opravdano ili neopravdano, kaže Faruk Vodopić.
Malo više razumevanja ima Adisa V. koja živi upravo preko puta Muzeja Sarajeva koji je do poslednjeg rata nosio naziv Muzej Gavrilo Princip Mlada Bosna:
To je sada istorija, a da li je bio junak ili zločinac ne znam. Svakako je za tako nešto trebalo i junaštva i hrabrosti!



NJena sugrađanka Muamera F. kaže kratko: Uradio je šta je uradio, odgovaraće na onom svetu, a ovi nas danas pričama samo zbunjuju. Bilo je ovako, bilo je onako, učili smo jedno, sad kažu drugo, ko će se tu snaći!
Tačnije, etnička pripadnost sagovornika opredeljuje i stav prema Principu koji je do rata devedesetih godina bio manje-više usaglašen za Srbe on je junak sa oreolom borca za nacionalnu stvar i slobodu jugoslovenskih naroda, za druge je terorista koji je pucao u civilizovanu Evropu.
Nema na trotoaru više ni Principovih stopa, i one su stradale u ratu nove stoje izlivene unutar zgrade Muzeja i čekaju neki novi konsenzus pa da se opet postave na mesto gde su i stajale ili da ostanu samo muzejski eksponat.

Ulica u kojoj se dogodio atentat sada nosi ime Zelenih beretki i ogledno je mesto istorijskih turbulencija, carstava i režima koji su protutnjali gradom na Miljacki: do 1918. se zvala po austrougarskom caru Francu Jozefu, naredne 23 godine do početka Drugog svetskog rata nosila je ime jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića, od 1941. do 1945. bila je ulica Adolfa Hitlera, a od kraja rata pa sve do 1992. to je bila ulica Jugoslovenske narodne armije (JNA).

Baščaršijskoj Ulici Danila Nikolića, glavnog organizatora sarajevskog atentata, vraćeno je staro ime Oprkanj, a svoju ulicu na Ilidži izgubio je i Muhamed Mehmedbašić, mladobosanac i veliki pobornik jugoslovenske ideje, koji će svom sinu dati ime po ideologu Mlade Bosne Vladi Gaćinoviću.
Vlada Mehmedbašić je jedan od retkih živih direktnih potomaka mladobosanaca i danas kao teško bolestan osamdesetogodišnjak živi upravo na Ilidži. NJegov otac, koji je preživeo pogrom posle atentata bekstvom u Crnu Goru gde je jedno vreme bio u zatvoru, nažalost stradaće od ustaške ruke 1943. godine i izdahnuće od teških batina upravo na sinovljevim rukama.



A u rukama Muhameda Mehmedbašića tog vidovdanskog dana 1914. godine ostala je stisnuta otkočena bomba koju je nameravao baciti na prestolonaslednika.
Kako se kolona približavala Banci i mjestu gdje sam stajao, ja sam bombu u džepu krišom otkočio, čekao trenutak da je bacim. Tih nekoliko trenutaka je bila cijela vječnost, učinilo mi se da svi upravo u mene gledaju, da deda sa neba moli za osvetu. I baš u trenutku kad sam krenuo sa rukom iz džepa sa smrtonosnom napravom, jedan od policajaca ispred mene se pomjerio i okrenuo prema meni. To je bilo zadnje čega se mogu sjetiti, sve dalje bi bilo ravno samoubistvu bez ostvarena cilja, ostao sam ukočen, neotkriven, ali i nadvojvoda je nastavio svoj put prema Vijećnici. Malo iza toga je odjeknula nečija bomba, znao sam da je neko od mojih bacio, kasnije ću saznati i ko, ali i da je nadvojvoda nastavio svoj put, živ. Pomislio sam da je tu kraj našeg pokušaja da ga ubijemo, nije valjda toliko lud da se nastavi šepuriti kroz Sarajevo, mislio sam odvajajući se od mase, krećući kući koja je bila i moje skrovište. Nije dugo prošlo, gradom je odjeknula vijest o ubistvu nadvojvode, narod je nagađao, širio laži. Po mjestu gdje je nadvojvoda ubijen znao sam ko ga je mogao ubiti, čekao sam rasplet događaja. Kad su počele gorjeti srpske radnje a policija krenula u bjesomučnu hajku na atentatore i njihove pomagače, znao sam da će mi uskoro zakucati na vrata, krenuo sam prema Crnoj Gori..., ostalo je zabeleženo Muhamedovo svedočenje u rukopisu neobjavljenog romana Ševka Kadrića Nedam ja Gavrila, atentat u Sarajevu 1914.

Bombu koja je došla umesto Mehmedbašićeve baciće Nedeljko Čabrinović malo nizvodno od mosta Ćumurije i skočiće sa cijanidom u ustima u Miljacku, ali ni ona nije došla glave nadvojvodi već je ranila oficire u pratnji. Sudbina je udesila da Franc Ferdinand posle svega po povratku iz Vijećnice dođe na nišan Principovog poluautomatskog brauninga 1910 čiji će meci pokositi njega i suprugu mu Sofiju.
Primerak jednog takvog pištolja može se videti u vitrini današnjeg Muzeja Sarajeva (onaj originalni kojim je počinjen atentat čuva se u bečkom muzeju Arsenal), a tu su još Gavrilove pantalone i torbica i tekst optužnice protiv Gavrila Principa i drugova zbog veleizdaje kojom Državno odvjetništvo Sarajeva tuži Gavrila Principa, sina Petrova iz Oblaja kod Grahova, kotar Livno, u zadnje vrijeme nastanjenog u Sarajevu, srpsko-pravoslavne vjere, 20 godina stara, đaka više gimnazije, neoženjena, neporočna...



Gledaju se tako na nekoliko metara od mesta gde su pre sto godina pomešali život i smrt, sirotinjske prnje mladog buntovnika i voštane lutke u prirodnoj veličini aristokratskog para okićenog bogatim i prenaglašenim insignijama moćne carevine. O čemu li je mislio taj gimnazijalac kad je sat pre te vidovdanske ponoći napustio Semizovu kafanu i sa cvećem otišao na grob Bogdana Žerajića, koji je četiri godine ranije neuspešno ispalio pet metaka u baruna Marijana Varešanina, zemaljskog poglavara u Bosni, a onda je šestim presudio sebi?
Kažu da nije ni spavao te noći, već je čitao Petra Alekseja Kropotkina, ruskog teoretičara anarhizma.

I sad se duhovi Ferdinanda i Principa viju na toj desnoj strani Miljacke i pronosi se priča kako bi na malom proširenju Latinske ćuprije ona voštana figura iz Muzeja mogla postati spomenik. Na istom onom mestu gde je davne 1917. godine bio postavljen spomenik u čast poginulog para, a koji su godinu dana kasnije po oslobođenju Sarajeva porušile srpske trupe. Inače, u Sarajevo je 6. novembra 1918. godine ušla Timočka brigada iz sastava Druge srpske armije na čijem je čelu bio vojvoda Stepa Stepanović koji je dočekan kao oslobodilac. On će u Sarajevu živeti naredne dve godine u skromnom stanu na Baščaršiji, a kada je napuštao grad skromno je odbio ispraćaj koji su Sarajlije nameravale da mu prirede. Vratio se u Čačak i živeo baš u ulici koja se zvala Sarajevska, dok je jedna od centralnih sarajevskih ulica tik uz Miljacku ponela njegovo ime, ali u međuvremenu je sa novom međubratskom omrazom i novim tumačenjem istorije iz njenog naziva izbrisano ime velikog vojskovođe i počasnog građanina Sarajeva: Obala Stepe Stepanovića danas je Obala Kulina Bana.

Ostaci šest metara visokog spomenika na kojem su u bronzi izliveni likovi Ferdinanda i Sofije i krune danas se nalaze u Umetničkoj galeriji BiH, dok se delovi kamenih stubova, navodno, čuvaju negde u Trebinju, a inicijativa da se ponovo postavi udarila je o zid nemaštine. Naime, kako je potvrdio Ibrahim Hadžibajrić, načelnik sarajevske opštine Stari grad, para za taj poduhvat nije bilo - procenjuje se da bi idejno rešenje i gradnja koštali više od 70.000 evra - tako da je sve ostalo na dobroj volji i opštinskoj saglasnosti za gradnju.

Ne znam za spomenik, ali mi smo predlagali da se na mestu gde je bio postavi fotografija tog spomenika, da se obeleži i mesto na kom je stajao Princip u trenutku atentata kao i mesto automobila u kom je bio Ferdinand sa suprugom, kako bi ljudima sve bilo jasnije, kaže nam Mirsad Avdić, savetnik u Muzeju Sarajeva.

I dok se za Ferdinandov spomenik zakasnilo, u srpskom delu Sarajeva uveliko se radi na pripremanju platoa na kome će 28. juna biti postavljen spomenik Gavrilu Principu koji se već lije u jednoj livnici u Srbiji. Prema nekim podacima, on bi trebalo da bude identičan spomeniku koji je planiran na beogradskom Kalemegdanu, ali se o tom poduhvatu u Srbiji gotovo ne govori, tako da se tačno ne zna da li će on uopšte i biti postavljen.
U Spasovdanskoj ulici u Istočnom Sarajevu, za spomenik je već izgrađen postament dva puta dva metra i on će biti deo šireg kompleksa novog gradskog parka.

Međutim, obeležavanje godišnjice sarajevskog atentata ali iz onog drugog ugla biće obeleženo u Sarajevu i može se reći da je ono počelo svečanim otvaranjem sarajevske gradske Vijećnice 9. maja na Dan pobede nad fašizmom. Vijećnica, inače gradski simbol i mesto odakle je Franc Ferdinand pošao na cev Principovog pištolja, izgorela je pre više od dve decenije u ratnom vihoru. Obnavljana je gotovo 18 godina, rekonstrukcija je koštala 16 miliona evra, a najveći donator je bila Evropska unija. Otvorena je himnom Bosne i Hercegovine i Odom radosti, himnom Evropske unije koje je izvela Sarajevska filharmonija, a u Vijećnici bi 27. juna trebalo da se održi koncert Bečke filharmonije. Otvoreno je pitanje šta će tom prilikom slušati gosti koji će dan ranije stići iz nekadašnje prestonice austrougarskog carstva luksuznim vozom Madžestik Imperator, čiji su vagoni obnovljeni u skladu sa izgledom voza vladara habsburške dinastije Franca Jozefa.