Kad je Princip pucao igrali smo bilijar

Vest da je u Sarajevu ubijen austrijski prestolonaslednik, stigla je do nas, tog sunčanog dana u Beču koji je osvanuo bez i jednog oblačka posle ručka. Stigla je u našu kafanu (Caff Meinl), u blizini tornja Sv. Stefana, za vreme partije bilijara.Zanimljivo je da nam je ta vest saopštena, isprva, tako, kao da su u Sarajevu ubilisrbijanskog prestolonaslednika. Kelneri su je tako dobili. Tako im je rekao naš prota, preko telefona. Protivno onome što se danas misli, ta vest nije izazvala nikakvu konsternaciju, ni među nama, ni Bečlijama, i muzika je u Beču do večeri svirala. Tek se dockan neko setio da je ućutka. Epoha valseva bila je završena.

Konsternaciju su, među Bečlijama, izazvali tek mrtvački sanduci prestolonaslednika i njegove žene, grofice Kotek (koju je Princip ubio nehotice, gađajući guvernera Bosne, generala Poćoreka).
Sva je stanica bila zavijena u crno.A lokomotiva je stigla sa crvenim očima.Sanduk Erchercoga bio je mnogo veći i sa mnogo više venaca nego sanduk njegove žene, koja je bilasamoobična grofica. U Austriji nije bilo jednakosti ni na dvorovima, ni među mrtvima, a sve je, i mrtvački sanduci, mereno španskim ceremonijalom Habsburga. U ušima, katkad, u snu, ja i sad još čujem šum koraka austrijskih generala, sa tog pogreba. Koračali su korakom ludaka, ljuljajući se na ritam pogrebnog marša Šopena, sa svojim dvorogim šeširima na glavi, a šeširi bili su nakićeni zelenim perjem iz repova petlova. Čuo se topot konja. Tolika je bila tišina nastala.Sanduk Franca Ferdinanda bio je pokriven zastavom Habsburga, žutom, sa dvoglavim crnim orlom, starim oko hiljadu godina.Sin jednog siromaha, proletera, zemljoradnika, Hercegovca, još nepunoletan, bio ga je skinuo sa neba, revolverskim pucnjima.

Atentator je imao čudno ime. Sastavljeno od imena princa i arhangela.
Evropa i sad još slavi ubice atinskog tiranina, Pizistrata, Harmodija i Aristogejtona, u svojim školskim udžbenicima (ad usum delphini). Slavi i senatore Rima koji su ubili Julija Cezara. Međutim, za atentatora Sarajeva, nije imala dobre reči nikada. Pa i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo očarano tim svojim podanicima. Nije htelo dugo da dozvoli ni prenos kostiju tih atentatora.Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Međutim, atentator nam je govorio, jasno, i sa one strane groba.Kao što je poznato, atentator je držan u tamnici Terezijenštata i tamo mu je, tobože zbog tuberkuloze kostiju, lagano amputirana desna ruka.Između tih, užasnih, časova, ispitivali su ga omotivimanjegovog atentata. Postoji o tome dnevnik jednog lekara.Princip je, prirodno, priznavao da je želeo ujedinjenje Bosne i Srbije, ali je otvoreno priznavao i to da je to bio samo korak ka daljem cilju atentatora i njihovih drugova.

Taj cilj je bio revolucija.Svi smo mi bili bakunjinovci,bile su reči Principa.Ni posle rata, Princip, u nas, nije bio omiljena tema.NJegov akt odobravala je samo naša sirotinja i omladina. Buržoazija nije odobravala akt Principa. Pri kraju rata, svi su u nas govorili samo o potrebi podizanja jednog velelepnog Kosovskog hrama prema nacrtu Meštrovića.

Naš veliki pesnik Dučić video je, tada, u Srbiji, imperatora. On joj je uzvikivao; Ave Serbia! (Morituri te salutant). Ja sam napisao pesmu u slavu ubistva i Principa.