Vlast krije čak i kriminal i korupciju

Foto Emil Čonkić

Poverenik za informacije od javnog značaja svakoga dana prima sve više zahteva. U dve trećine slučajeva Rodoljub Šabić ne mora čak ni da izdaje naloge, jer se organi vlasti posle njegovog prvog koraka predomisle i dostave informaciju onom ko je traži. Ali i broj žalbi protiv najupornijih ćutologa kod Šabića raste, a on ih prosleđuje ministarstvu nadležnom za poslove uprave, koje treba da pokreće prekršajne prijave. U Ministarstvu pravde ili Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, međutim, zastareva na hiljade predmeta (3.500 samo iz 2013), a već tri godine odande ne izlazi nijedna prekršajna prijava. Iako je u svakom od tih predmeta prekršaj prethodno učinjen. Konkretno nečinjenje Šabić vidi kao poziv države na kršenje zakona.

Razlozi za kršenje zakona su brojni, od neznanja i bahatosti preko pogrešne predstave o sopstvenoj veličini i značaju, pa do racionalne potrebe da se od javnosti sakriju nesposobnost, odsustvo rezultata, pa čak i kriminal i korupcija. A potcenjuje se značaj proaktivne informacije, koja bi trebalo da je svojstvena veku u kome živimo. Veliki deo tih informacija građani bi trebalo da pronalaze na elektronskim prezentacijama organa vlasti. Još pre tri godine sam podnosio formalnu inicijativu Vladi da se elektronska prezentacija uvede kao obaveza organa vlasti. Ne biste verovali da danas 22 državna organa još uvek nemaju elektronsku prezentaciju, kaže u intervjuu za NIN Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja.

I informator o radu je obavezan, pa ga nemaju svi?

To je deo istog problema. Ja sam doneo uputstvo o sadržini informatora i kad bi svi organi vlasti imali informator i posebno kada bi on bio uredno objavljivan na elektronskoj prezentaciji, potreba za informacijama bi vrtoglavo pala. Jedan deo ograna još uvek nema informator, deo ima, ali ne u skladu sa uputstvima nego veoma skromne i po pravilu u njima nedostaju delikatnije informacije - budžet, javne nabavke i slično. Bez obaveze da postoji elektronska prezentacija organa, da se napravi neki pisani informator koji stoji sa strane i koji će se pokazati onome ko zatraži.

Očekujete li odgovor na žalbe?

Ne čekam odgovor, jer ga neće biti. To će sve zastariti. Jasno je da u ovoj zemlji jedino politička elita, funkcioneri i činovnici mogu da prekrše zakon i da za to ne odgovaraju. Ako ministarstvo, u maniru vrana vrani oči ne vadi, sebi može da dopusti da ne pokreće postupke, onda to ovlašćenje treba dati povereniku. Neko bi trebalo da objasni kako je uopšte moguće proklamovati ideje o pravnoj državi, a ne goniti ljude koji krše zakon.

Tokom rada stalno trpite opstrukcije - ne daju vam sredstva, prostor, pa vam daju još nadležnosti, ali ne i saradnike. Kakav je slučaj danas?

Od samog osnivanja ova institucija ima probleme sa nejelementarnijim logističkim pretpostavkama za rad. Prvih sedam meseci funkcionisala je zahvaljujući mom novcu. Od države nije dobila ni list papira. Sve vreme je postojao problem prostora u kome nije mogao da se zaposli potreban broj ljudi. Pa smo imali dovoljno novca i saglasnost, ali nismo zapošljavali nove ljude jer nismo imali gde da ih smestimo. Onda smo vraćali preko polovine budžeta državi. Kad smo konačno, mic po mic, prošle godine dobili odličan prostor koji nam je država obezbedila, ona nam je zamrzla zapošljavanje. U ovom trenutku imamo najviše zaposlenih otkad poverenik postoji, a to je malo više od pola predviđenog broja. A broj predmeta raste. Ova kuća je dobila značajan broj priznanja. Protiv poverenika je podneto više stotina tužbi, a nismo izgubili spor. Ti podaci su za ponos, ali život zagorčava jedan koji nije, a to je ažurnost. U ovom trenutku pred nama je 3.000 predmeta. Kad ne bismo dobili nijedan novi, to je dovoljno za pola godine rada. A svakog meseca stigne 600-700 novih.

Postoji li odgovor na dilemu gde se graniče sloboda izražavanja i ugrožavanje tuđih sloboda na društvenim mrežama?

Odgovor postoji. Možete imati i perfektno pravno uređene životne situacije, a ipak da se pojavi problem. LJudi su ti koji rešavaju probleme. Neki ljudi su na svojim profilima lansirali informacije koje nisu bile tačne. To je bila zloupotreba slobode izražavanja. Ali je pitanje kako se na to reaguje. Tvrdim da se dezinformacijama država najefikasnije suprotstavlja objavljivanjem pouzdanih informacija. A drugo, čak i u situacijama kada treba da reaguje na ovakve slučajeve, država mora da vodi računa o tome da je to sloboda iz fundamenta demokratskog društva i da reakcije treba da budu svedene na minimum, nužan za ostvarivanje cilja. Lišavanje slobode u tom smislu nije primerena reakcija. Radilo se o anonimnim ljudima, neki jedva da su punoletni, a istovremeno je ignorisana činjenica da isto rade visokotiražni mediji.

Primećujete li cenzuru u medijima?

Ako bismo pod tim podrazumevali administrativne, odnosno administrativno-političke mere vlasti, klasičnu cenzuru, toga naravno nema, ali ima više fenomena koji zaslužuju pažnju. Prvo, problem koji je odavno apostrofiran u Izveštaju o stanju u medijima Verice Barać. Značajan deo prihoda medija potiče iz javnih izvora. Reč je o sredstvima kojima se na različitim nivoima vlasti raspolaže diskrecionim odlukama i na nedovoljno transparentan način. Taj odnos prosto indukuje autocenzuru. Fenomen vredan ozbiljne pažnje su i hakerske akcije, a slično vredi i za nastojanja tzv. botova da kreiraju javno mnjenje. Novinari se učestalo suočavaju sa pretnjama, a pravosudni organi nemaju naviku da na to reaguju. Dakle, na pitanje slobode izražavanja moramo gledati na način primeren dobu u kome živimo. Zadatak vlasti nije samo da se korektno odnosi prema slobodi izražavanja, uzdržavajući se od njenog ograničavanja. Vlast mora da obraća pažnju na sve fenomene koji su od značaja za slobodu izražavanja, pogotovo na one kojima se ona realno ili potencijalno ugrožava i da na njih reaguje primereno demokratskom društvu.

Ne pominjete da imamo i otvoreno pitanje vlasništva u medijima i marketinškim agencijama, koje posreduju između medija i javnih izvora?

Uopšte nemamo to pitanje. I vi i ja znamo da je tako.



Na vaše upozorenje EPS je nedavno obustavio prikupljanje jedinstvenog matičnog broja građana. I dalje su brojna svakodnevna ugrožavanja privatnosti. Uz fiskalni račun, recimo, prodavci za povraćaj robe zahtevaju potpis i lične podatke.

Prodavac nije u obavezi da uzima te podatke nego je doveden u paradoksalnu situaciju. S jedne strane ima poverenika koji se poziva na Ustav. A s druge nekakav pravilnik, koji je doneo ministar Đelić, ali koji nije zakon. Prodavac kaže da će ga poreznik pritisnuti i kazniti ako ne uzima te podatke. To je priča o odsustvu konzistentnog sistema. To je zapušten prostor u kome se svakodnevno, nekad olako, nekad brutalno, krše prava na zaštitu podataka o ličnosti. Ali ostvarujemo u tom rezultate. Poslednjih godina borba za zaštitu podataka u telefonskoj komunikaciji i na internetu bila je uspešna. Menja se Zakon o BIA i ZKP, Zakon o VOA i VBA je već promenjen, kao i Zakon o elektronskim komunikacijama. Sve su to posledice petogodišnjih zahteva poverenika da se ovi zakoni usaglase sa Ustavom. Naše bezbednosne službe su pristupale zadržanim podacima bez naloga suda. Insistiram i na donošenju novog zakona o zaštiti podataka o ličnosti.

Hoće li izmene u Zakonu o zaštiti podataka koje predlažete rešiti te svakodnevne situacije?

Neće sve, ali hoće mnoge. Problem sa našim zakonom je što je on proklamovao osnovne principe, koje je trebalo razraditi nizom drugih zakona za konkretne situacije. A mi, sem nekoliko, nemamo zakonskih odredbi koje se na tu oblast odnose. Imate stotine hiljada video-kamera, a nemate nikakve odredbe kojim se uređuje video-nadzor. Pa, onda imate paradoksalnu situaciju da ja od Gugla tražim standarde da bih zaštitio privatnost građana, pa će Gugl na vaš zahtev da ukloni tablicu vašeg automobila, ali će vas u Srbiji slikati ko god hoće, dizati na Jutjub, davati medijima snimke. Nema propisa o obradi biometrijskih podataka, a biometrija je najinvazivniji prodor u ljudsku privatnost. Nemamo zakon o bezbednosnim proverama. Upozoravao sam na tu situaciju odavno i sa saradnicima napisao Strategiju i nekako naterao Vladu da je sredinom 2010. usvoji. Međutim, Vlada nikada nije donela akcioni plan za šta je rok bio tri meseca od usvajanja, pa je Strategija ostala mrtvo slovo na papiru i sad slutim da je već zastarela.

Zašto u javnosti postoji utisak da se ništa na dobro nije promenilo ni sa donošenjem Zakona o tajnosti podataka? Nije jasno šta može i treba da bude tajna?

Inicijalni problem je bilo to što Zakon predviđa da je za njegovu primenu nužno da Vlada donese besmisleno veliki broj podzakonskih akata, koje je donela s velikom docnjom ili uopšte nije. Budući da Vlada nije utvrdila bliže kriterijume za određivanje stepena tajnosti, direktna posledica je da je danas, sa formalno-pravnog stanovišta, sporna poverljivost velikog broja dokumenata koji nose oznaku tajnosti. Nadzor nad sprovođenjem zakona poveren je ministarstvu nadležnom za pravosuđe koje ni danas nema praktično nikakve kadrovske resurse za obavljanje ove funkcije. I tih par izveštaja o nadzoru koje je ministarstvo podnelo Skupštini, proglašeni su za tajne. Rukovodioci organa vlasti bili su u obavezi da u roku od dve godine preispitaju oznake stepena tajnosti nad podacima i dokumentima, ali nisu predviđene nikakve sankcije za propuštanje te obaveze, niti je predviđeno da će po isteku roka automatski nastupiti deklasifikacija. I normalno, rok je istekao, a nasleđena ogromna količina dokumenata samo se svakodnevno uvećava novim tajnama koje se u odsustvu kriterijuma lako kreiraju. Zakon o tajnosti podataka predvideo je jedinstvenu nomenklaturu klasifikovanih podataka interno, poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna, i eliminisao je, čak i kao pojmove, vojnu tajnu i službenu tajnu. Vlada i Narodna skupština su intenzivno nastavile sa upotrebom eliminisanih pojmova.

Nakon što ste pred Evropskim sudom za ljudska prava dobili spor, verujete li da će BIA početi redovno da objavljuje podatke o broju građana pod prismotrom?

Verujem da hoće. U postupku izmena Zakona o elektronskim komunikacijama predlaže se obavezno vođenje anonimne evidencije i kod provajdera i u BIA. Čemu bi ona služila nego da je javnost može dobiti. Nakon procesa koji pominjete, BIA je učinila dostupnim podatke o broju prisluškivanih za 2005. Jedino normalno je da i sada to uradi.