Deca koja strahuju od mržnje majki

Foto Profimedia

Ja sam ti i otac i mati. Ja sam ti sve, govorila sam mu. A on ako sada hoće da zna, a već ima dvadeset godina, neka pita.
On sada verovatno zna?
Mislim da on zna.
Pretvara se da ne zna?
Pa da.

Zvaćemo je Dina. NJen sin zna samo za nju. Kada bi ga u školi nastavnici pitali za ime oca, Dina je odlazila u školu. Nemojte ga pitati mnogo, on ima samo majku. Ako bude pitao nešto, tako mu recite, govori Dina za NIN.
NJen sin rođen je aprila 1993. u tuzlanskoj ratnoj bolnici nakon što je silovana. On je samo jedno od dece sa prostora bivše Jugoslavije koja su, kao plod mržnje i nasilja, rođena u ratno vreme uprkos gnušanju njihovih majki. Rođeni su samo zahvaljujući činjenici da su bile puštene na slobodu u poodmakloj trudnoći koju je bilo nemoguće prekinuti.

Usvajani ili odrasli samo uz majke, danas ti dvadesetogodišnjaci preko postova na internetu tragaju za svojim korenima. Ta potraga za sopstvenim identitetom uglavnom je uzaludna. I neki tek dve decenije od rođenja saznaju da su priče njihovih majki o očevima koji su ubijeni tokom rata lažne. Imena očeva izmišljena su.

Neki od njih život su proveli uz bolno saznanje o načinu na koji su došli na ovaj svet. Istinu koju već dugo znaju nikome nisu otkrili, čak ni majkama. A istinu o sebi saznavali su slučajno, iz šapata izgovorenog iza njihovih leđa. Jer, mnogo je svedoka tortura kroz koje su prošle njihove majke. Neke od njih, izmučene, krvave i ponižene u nekim od logora, na sve tri strane, skinute do kože, sa tragovima seksualnog nasilja neprijateljske vojske, terane su da plešu do iznemoglosti sa muškim zatvorenicima, dok su oni bili prinuđeni da ih gledaju i samozadovoljavaju se. Neke žene bi silovali vojnici suprotne strane a zatim primoravali zatvorenike da učine to isto pred svima.

Mnogo je svedoka koji dve decenije čuvaju najmračnije tajne o začeću najranjivije populacije tokom građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije.
Neka deca rođena nakon silovanja držana su u zatvorenim sobama odvojena od druge dece, kao što je to bilo u sirotištu u Sarajevu.
Stanka Arsenijević radila je u Komesarijatu za izbeglice. U njenoj nadležnosti je bilo da prati silovane trudnice koje su na prekid trudnoće stizale u Beograd iz Bosne. Vodila je brigu o ženama koje su se porodile i njihovim bebama koje su predate u Dom za nezbrinutu decu u Zvečanskoj. Ona uporno odbija da govori za NIN o broju tih žena i broju rođenih beba, kao i o njihovoj daljoj sudbini. Ne pretpostavljam ja šta je sa njima posle bilo. Ja ne znam ništa i odbijam da govorim o tome.

Bojana Petrović, sociolog u Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj u Beogradu, kaže da ne zna kakva je sudbina te dece. Iznosi podatke koji govore da je od 1991. do 1996. primljeno 500 dece izbeglica, ali nigde u zbirnoj evidenciji koju lista ne piše koje dete je začeto iz nasilnog kontakta. To se vidi samo iz ličnih dosijea, a ja ih sada ne mogu sve prelistavati, kaže ona. Samo tokom 1992. u stacionar za decu starosti od nula do tri godine primljeno je 53 dece izbeglica. Godinu kasnije, njih 27, a 1994. ukupno 201 dete.
I Dinin sin je proveo detinjstvo u sirotištu u Tuzli. Avdija Hercegovac iz sirotišta Vojo Perić govorila je kako su sirotišta u ratnim godinama bila pretrpana i da mnoge žene koje su se kasnije predomislile nisu imale sreće, da pronađu svoju decu. Samo 1993. primili smo 700 dece, a kapacitet sirotišta je bio 110.

Dina je ostavila dete u tom sirotištu. NJeni roditelji nisu dozvolili da ga unese u kuću. Tek kada su umrli, otišla je po dete, kaže za NIN klinički psihoterapeut u centru Viva žene u Tuzli Teufika Ibrahim Efendić.
Imamo tri žene koje su silovane tokom rata i imaju mušku decu. Odbijale su da saopšte deci istinu kako bi ih zaštitile. Kada deca konačno to saznaju, to je velika trauma za njih. I zato se to čuvalo pod velom tajne, kaže Teufika.
O ženama i deci koja su i danas kod nje na terapiji, Teufika kaže da je period adolescencije doneo probleme.
Sabiha Husenić iz udruženja Žena žrtva rata iz Zenice kaže za NIN: Radimo sa određenim brojem te dece. To je još uvek tabu tema, kaže.

Sada su ta deca odrasla i žele da znaju ko su im očevi. Ako su im majke rekle da su očevi poginuli a njihove familije napustile BiH, deca tragaju za njima. Žele da znaju, ako je rečeno da je otac poginuo, gde je poginuo. Ako je otišao vani, gde je to vani. Gde je njegova familija. Gde živi i koje je njegovo ime i prezime. I onda dolazi do novih strašnih situacija. I za majku i za dete. Majka se boji da ispriča istinu u strahu da će izgubiti dete ako mu kaže istinu, priča Sabiha.

Sabiha radi sa devojkom koja je pohađala srednju školu kada joj je tokom prepirke drugar iz razreda rekao: Ti si kopile, i otvorio čitavu priču. Revoltirana, devojčica je otrčala do mame i tražila da čuje istinu. Majka je negirala da je rođena nakon silovanja, da bi na kraju to potvrdila. Od tog momenta postavlja se pitanje ljubavi. Da li majka voli dete, da li dete voli majku, dokazivanje s obe strane da su oni bitni jedni drugima. I problem prihvatanja sebe. Radeći s tom decom, Sebiha tvrdi da ona nisu agresivna iako skrivanje istine od strane majke percipiraju kao skrivanu mržnju.
Bakira Hasečić iz udruženja Žena žrtva rata iz Sarajeva kaže za NIN da organizacija u kojoj radi raspolaže priznanjem 54 žene koje su rodile decu kao plod silovanja. Mi znamo da i u Srbiji ima dece koja su rođena posle silovanja, a koje su majke ostavile i dale na usvajanje. Neke su zadržale decu. Prema našim podacima, najveći broj žena je raseljen van prostora bivše Jugoslavije, bilo da su same ili sa decom, navodi ona.



Ovoj organizaciji javljala su se deca koja su data na usvajanje u inostranstvo. Neki su otkrili ko su im majke, ali, prema tvrdnji Bakire, one su odbijale da ih vide jer ih to podseća na najteže momente u njihovom životu. Ja da sam silovana i da se meni to desilo, ja bih to dete tada bacila u đubre. Znamo kako je majkama koje žive s tom decom koja ih svaki dan podsećaju na najveće traume njihovih života. Tako prljavo iskustvo ne verujem da čovečanstvo pamti. Ipak, možemo se praviti da ta deca ne postoje, ali džaba. To je naša stvarnost sa kojom ležemo i sa kojom se budimo, svedoči Bakira.
Opisujući te majke, Bakira kaže da su po pravilu zatvorene, potištene, ćutljive, tajnovite, a da njihova deca žele da im ugode. To je odnos teško dokučiv spolja. Još kao mala ta deca odbačena od majke zavode tu majku kako bi ih prihvatila. I kasnije su te majke fizički prisutne, ali mentalno i emotivno ne. Kod te dece vidite da stalno traže pogled majke tražeći trag emocija, kaže Bakira.

Zvaćemo je Meira. Tražeći ljubav majke, strahujući da svaki njen pogled ne otkrije mržnju, ona je postala majka svojoj majci. Moja majka je bez energije. Ona je veoma bolesna. Stomak, nervi, noge Ona ne jede ništa, nekada sedmicama. Uzima samo pilule. Mnogo pilula. Danima ne spava. Čitam joj kako bih je uspavala. I tek kada ona zaspi, zaspim i ja. Ali ako provodi budna noći, budna sam i ja. Masiram je i ponovo čitam. Slušam kako teško diše. I učinila bih sve samo da lakše diše.