Manje zlo

Blejd ubica vampira u fenomenalnom drugom delu ove filmske trilogije sukobljava se sa još gadnijom i smrtonosnijom sortom od samih vampira. Oni su isto vampiri samo mnogo zajebaniji i zovu se reapers. Silom prilika, Blejd se udružuje sa omraženim mu običnim vampirima u borbi protiv ovih baš gadnih vampira.

Izbor manjeg zla nije nepoznat ni nama koji se u Srbiji, svako na svoj način, borimo protiv krvopija. Manje zlo rođeno je 5. oktobra 2000. u Beogradu. Naravno, niko u toj euforiji pobede dobrih nad lošima nije bio svestan dolaska te prinove na svet. Manje zlo je međutim, ljubi ga tetka Koštunica, raslo i ubrzo stasalo i za izbore. A siroče. Niko ga nije priznao i prihvatio, iako su se mnogi njime okoristili. Nikada, naime, zvanični slogan žutih nije bio: OK, nismo ni mi Bog zna šta, al smo barem manje zlo.

A bilo bi poštenije da su baš tako nastupili. Ohrabreno političkim uticajem, manje zlo se infiltrira i u ostale pore društva. Odeš da kupiš novine, razgledaš naslovne strane pa izabereš manje zlo. Menjaš TV kanale pa izabereš manje zlo.
Setiš se da odavno nisi osetio čari tog čuvenog beogradskog noćnog provoda na reci, pa izabereš manje zlo i ostaneš kod kuće. Bolje da se ubiješ od dosade nego da te ubiju slučajno. Ali da se vratimo mi na vampire.

Projekat Beograd na vodi pao je u drugi plan u odnosu na projekat Srbija na Vojvodi. U trenutku dok je premijer u obnovljenoj zgradi Geozavoda otkrivao spektakularnu maketu Belgrade Waterfront, na Trgu republike se Šešeljeve pristalice okupljaju u složnu, homogenu masu i šalju premijeru poruku ljubavi i razumevanja da se, citiramo ne igra glavom i da ne pokušava da hapsi Šešelja, već da se seti kako su prošli oni koji su to činili Tito i Đinđić.

Ne zna se, doduše, na šta su konkretno mislili. Da li će proći kao Tito biti voljen i slavljen širom sveta, opevan u mnogim pesmama, pa nakon 35 godina uspešne vladavine umreti u dubokoj starosti u bolnici u LJubljani, ili će proći kao Đinđić biti upucan na vratima Vlade?
Na šta li su radikali tačno mislili? Možda na isto ono što je njihov tadašnji predsednik Nikolić mislio kada je februara 2003, mesec dana pre atentata na Đinđića izgovorio: Ako neko od vas, u idućih mesec ili dva, vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom. OK, reći će nekoko o čemu Nikolić o smrti, stara struka zaborava nema.

Ali isti oni koji su Tomi tog februara 2003. aplaudirali zbog ove morbidne doskočice o Titu, nozi i Đinđiću, na Vidovdan 2014. su ga na Gazimestanu izviždali, izvređali, a pomalo i granatirali sitnim predmetima i petardama. Valjda su paradajz pojeli ranije u salati. Mogućnost povratka Šešelja podigla je ove reapers-e, za koje smo mislili da su davno upokojeni i ulila im nadu da će njihovo mračno doba ponovo nastupiti.

Oni prvo nasrću na bivše svoje. Kritička javnost koja je nekada osuđivala govor mržnje Nikolića i Vučića, sada ima sva prava da ćuti i samozadovoljno prati kako se SRS reapers-i i SNS vampiri međusobno kolju. Ta javnost je lepo govorila da će do ovoga kad tad doći i da će se vladajućoj stranci mračna prošlost (Šešelj) obiti o glavu. Takva kritička javnost je budala. Ona prva gine u filmu, jer je nebitna, a pritom i očigledni luzer i može se lagano i bez nje.

Prizor predsednika koji ne može da dođe do (praznih i patetičnih) reči od mase koja mu zviždi i gađa ga koječime i otvorene pretnje premijeru sa skupa na Trgu republike, ne čine nas srećnim. Čine nas zabrinutim i ljutim. Čine nas i zbunjenim. Da li mi ovo sada, poput Blejda, vođeni izborom manjeg zla, stajemo na stranu običnih vampira, a protiv baš baš gadnih vampira?
Poštovani čitaoče, šta god da je tvoj odgovor, zašilji i podmaži svoj kolacmanjem zlu ne trebalo.