Šta znači pobediti u ratu

Foto: Profimedia.rs

Šta znači pobediti u ratu, bila je tema ovogodišnje konferencije, koju su nedavno, u okviru projekta ILEC (International Law and Ethics Conference Series), u Beogradu organizovali Institut za filozofiju i društvenu teoriju Beogradskog univerziteta, Univerzitet u Tel Avivu i Centar za etiku, pravo i primenjenu filozofiju. Pitanje može izgledati čudno, ali u vremenu u kome su i najelementarnije stvari konfuzne nije lako odgovoriti na njega.

Tradicionalno, pobeda podrazumeva poraz i kapitulaciju druge strane u pravilnom i unapred definisanom obliku. Pravila validne kapitulacije su podrazumevala da poražena strana ne bude uništena ili ponižena (a kod Kanta takođe ni formalno kažnjena), a pobedniku je pripadalo, pored obeštećenja, i pravo da volju poraženog, njihov ustav, prilagodi svom ratnom cilju. To je podrazumevalo visok nivo odgovornosti za pobednika.

Shvatanje pobede kao pravila rata ima svoje jasne prednosti. Osnovna je da se znalo šta je pobeda. Pretpostavke su bile prihvatanje recipročnosti u odnosu sukobljenih strana, odnosno teza da naši neprijatelji nisu (u našim očima) kriminalci kao što ni mi to nismo u očima naših neprijatelja: neprijatelji nisu kriminalci. To je povlačilo moralnu jednakost boraca na obe strane i sve one važne stvari koje su iz toga proizlazile - da biti zarobljen ne znači biti uhapšen, da ratni zarobljenici imaju određena prava itd. Jedna od logičkih implikacija koja sledi iz svega ovoga je da su pobeda i poraz dve strane istog pravila, i da kapitulacija ne može biti bezuslovna.

U naše vreme, međutim, imamo sasvim različitu situaciju, asimetrično ratovanje, a pojam pobede doživljava kardinalnu promenu koja ga potpuno zamagljuje. Sa jedne strane se o pobedi govori kao o osvajanju srca i duša protivnika, a sa druge strane se protivnici ne poštuju nego se tretiraju kao kriminalci i zločinci. Osvajanje srca i duša nije pojam koji može biti simetričan, jer strana koja se brani ne mora biti, i nije, zainteresovana za osvajanje srca i duša napadača, ona je zainteresovana za odbranu.
To je možda i najvažnija strana asimetrije u asimetričnom ratovanju. Zato ovaj koncept ima pogubne posledice na artikulaciju i moralni status odbrane. A odbrana je ipak krajnji, i moralno jedini dopustivi, razlog rata.

Izlaz se traži u teorijama pravednog rata, koje odbranu ne shvataju kao faktičku (samo)odbranu već kao odbranu onoga što je vredno da se brani. Tako bilo šta, ako se definiše da ga je vredno braniti, postaje validan uzrok rata! A onda više nije moguće artikulisati ni pravila, jer se ona ustanovljuju ad hoc, a ne unapred. To je i logično jer ako dobri momci moraju da pobede, tj. ako je nemoguće da oni budu poraženi onda je jedini način da se to postigne da i nema unapred određenih pravila. To je vidljivo u sve prisutnijoj praksi humanitarnih vojnih intervencija, koje više liče na policijske akcije nego na vojne operacije. Ali, ako se razlika između rata i policijske akcije izgubi, imamo za posledicu da su naši neprijatelji zapravo kriminalci (za čija srca i duše smo iz nekog razloga veoma zainteresovani!).

Ako je tako, onda pobeda postaje suvišna. Policija ne pobeđuje, nego uspeva (ili ne uspeva) u onome što čini. U policijskoj akciji druga strana nema nikakva recipročna prava (da se brani i uzvraća, čak ni da beži), već ima dužnost da se prepusti hapšenju. Implikacija je da je asimetrično ratovanje vid sukoba između dve policijske sile, u kome svaka onu drugu tretira kao kriminalce (teroriste, uzurpatore, agresore, itd.). Tu zaista nema pobede, ono čega tu jedino može biti je, sa jedne strane, oholost imperijalističkog paternalizma, a sa druge strane opstanak ili pak uništenje (ili, u najmanju ruku, poniženje).