„Prednosti“ nejake države

Foto Đorđe Kojadinović

NIN-u su se pre desetak dana javili predstavnici grčke kompanije Lamda divelopment kako bi nas obavestili da su posle nepunih sedam godina peripetija i raznih sudskih sporova, konačno ušli u posed onoga što su kupili.
Kako smo i pisali u februaru ove godine, ovaj investitor kupio je na javnoj licitaciji krajem avgusta 2007. deo imovine konfekcijskog preduzeća Beko u stečaju, preciznije plac u Bulevaru vojvode Bojovića, gde se nalazi i glavna zgrada ovog, nekada čuvenog, jugoslovenskog giganta. Uplativši 55,8 miliona evra, na račun Beka u stečaju, grčki investitor postao je vlasnik placa na kome je nameravao da izgradi stambeno-poslovni kompleks. Kako su nam tvrdili, nisu bili informisani da se na delu placa vodi spor, odnosno da postoji sumnja da je Beko vlasnik baš svega što je prodao.

Naime, Vojska Srbije je tvrdila da polaže pravo vlasništva nad delom tog placa, koji je onda prodala preduzeću Beomedicina. Da sve bude još zamršenije, tadašnji stečajni upravnika Beka potpisao je sa Lamdom ugovor u kome se navodi da će kupca uvesti u posed najkasnije do kraja 2007. a ukoliko se to ne desi, kupac ima pravo na naplatu penala u vrednosti jednog promila kupoprodajne cene, odnosno 55.800 evra dnevno. A Lamda se umesto u decembru 2007. na kupljeni plac uselila tek u aprilu ove godine, i još uvek čeka odluku o naplati štete, to jest penala. Kažu nam da zagovaraju poravnanje, odnosno dogovor pošto na računu Beka i dalje stoji nešto više od 20 miliona evra, svi poverioci su namireni i ostalo je samo da sud reši sa koliko će novca obeštetiti Vojsku, a koliko će dobiti pomenuti grčki investitor pošto je sačekao sedam godina da se useli na kupljeni plac. Ostatak novca pripao bi malim akcionarima, u čijem je vlasništvu 60 odsto Beka i državi sa 40 odsto udela, a ovaj, jedan od najdužih stečaja u Srbiji, konačno bi bio zatvoren.

Aprilska odluka Privrednog apelacionog suda ih je, kažu, prijatno iznenadila, a pogotovo efikasnost i brzina sudskih i policijskih organa koji su im pomogli da uđu u posed, nakon što je doneta izvršna presuda.
Veruju da je za ovaj preokret zaslužan tekst u NIN-u, koji su kasnije preneli i neki drugi mediji, a u kome je ovaj investitor zapitao državu Srbiju da li ona želi njihovu investiciju ili ne. I zapretio da će se obratiti međunarodnoj arbitraži i odustati od investicije.
Bez ikakve sumnje i pod uslovom da sve nije obična koincidencija, verovatno ne postoji medij kojem uticaj na organe vlasti ne bi imponovao i koji ovakav uticaj istovremeno ne priželjkuje. Samo koliko je tako nešto realno? I da li se radi samo o medijskom uticaju? Pride, naravno, činjenica da mediji ne rade u privatnom nego u javnom interesu, a on podrazumeva i zalaganje za sistem u kome je sudska vlast brza, efikasna i nezavisna od svakog uticaja, pa bio on i medijski. Samo, koliko je i to realno?

Kako god, jedno od mnogih imovinsko-pravnih zamešateljstava je izgleda rešeno ili je blizu rešenja, pošto je ovaj investitor, sa sedam godina zakašnjenja, dobio plac koji je platio, i nakon dobijanja potrebnih dozvola kreće sa izgradnjom.
Ali i dalje ostaje pitanje zbog čega je moralo da prođe sedam godina i da se preti međunarodnom arbitražom da bi kakva god odluka bila doneta. Da li i to govori u prilog tvrdnji da Srbija nije pravna država, da je nesigurno tlo za investicije i da se ovde klupko odmotava tek kada se zapreti ili kada neko reaguje? Zakuca na vrata medija ili, pre, nekog moćnog ministra. Doduše, nije tajna da su pojedini ministri i javno pozivali investitore da, kakav god problem imaju, slobodno pokucaju na njihova, uvek otvorena, vrata.
Jer, to je, valjda, utešna kompenzacija za nepostojanje pravne države, sigurnosti, jasnih pravila i propisa, brze i efikasne administracije i ambijenta koji bi efikasno i brzo zaštitio nečiju imovinu.