Dobar savet para vredi

Ako je verovati britanskom dnevniku Dejli mejl, srpski premijer Aleksandar Vučić pre petnaestak dana razrešio je tešku dilemu. Nakon što je zaključio da bi bivši britanski premijer Toni Bler bio previše skup, kao da ovaj Srbiju već nije dovoljno koštao, Vučić je odjavio njegovog dugogodišnjeg šefa kabineta DŽonatana Pauela i ponudio posao laburisti Piteru Mendelsonu, nekadašnjem evropskom komesaru za trgovinu, ministru u vladama Tonija Blera i Gordona Brauna. Tako smo doznali da bi Srbija nakon Dominika Stros-Kana, Alfreda Guzenbauera i Franka Fratinija mogla da pojača besplatni savetnički tim, još jednim teškašem, mutne biografije, ali bistrih ideja.

On je jedan od najbistrijih ljudi koje sam ikada sreo. Mendelson je najbolji motivator koga sam ikada video u životu. Neki ljudi bi možda rekli da je na mračnoj strani, ali on ima veoma jaku, nepobedivu ličnost, ne možete ga uplašiti, vrlo je uticajan i može biti stvarno efikasan, rekao je nedavno Vučić britanskim novinarima u Beogradu, navodi Dejli mejl. Sasvim je moguće da je ovde reč o visokom poklapanju osobina koje je prepoznao u Mendelsonu i predstave koju ima o sebi, ali u svakom slučaju Vučić nam je ostao dužan još nekoliko opservacija o lordu. Nismo, tako, saznali koliko je marljiv, ima li naviku da dolazi na posao u pola osam, da li je bio član Gorske službe spasavanja, kako se snalazi u ekstremno zimskim uslovima poput onih u Feketiću i radi li kao dragstor sedam dana u nedelji od 0 do 24.

Ono što, međutim, nije nimalo bistro, posebno građanima, jeste činjenica da se ne zna ko plaća savetnike visokog ranga i još više šta su uradili za Srbiju u proteklih skoro godinu dana. Posebno, ako se ima u vidu da je jedino bivši šef italijanske diplomatije Franko Fratini javno rekao da ne dobija nikakav novac budući da mu zakon kao sudiji osnovnog suda u Italiji ne dozvoljava da bude plaćen u drugim zemljama. Tvrdnja da svi navedeni rade pro bono, ravna je konfrontaciji sa zdravim razumom i zato je teško poverovati da se Vučiću pred britanskim novinarima omakla izjava kako ne razmišlja o Bleru jer bi takva akvizicija bila preskupa. Ova se tvrdnja čeono sudara sa nekim ranijim premijerovim izjavama koje su prkosile ekonomskoj doktrini po kojoj ne postoji besplatan ručak, navodeći da traži rešenja da troškove angažmana ne plaća srpska vlada. Dosadašnja praksa pokazuje da su savetnike u srpskoj vladi plaćale međunarodne organizacije poput Agencije za međunarodni razvoj UNDP, USAID, strane vlade ili kompanije. Tako je, svojevremeno, 1990. godine, DŽefrija Saksa jednog od poglavica neoliberalne doktrine koji se našao Anti Markoviću, plaćao Harvardov institut za međunarodni razvoj. Ali od tog doba poimanja politike, ekonomije i morala dramatično su evoluirala i malo transparentnosti skinulo bi teret sa pleća premijera ionako pretovarenih teškim problemima. Možda bi u tom smislu pomogli odgovori na pitanja koje je NIN uputio kabinetu premijera, a na koje nije dobio odgovore. Ko pregovara o dovođenju stranih savetnika? Da li su Dominik Stros-Kan, Alfred Guzenbauer i Franko Fratini i dalje angažovani kao savetnici u Vladi Srbije? Da li će Piter Mendelson, biti angažovan? Ko plaća troškove njihovih usluga, neka su od pitanja za čije smo odgovore zakinuti.

Ono što je definitivno jasno jeste da savetnici postoje kao rang u administraciji u svim evropskim zemljama. Takođe, postoje takozvani specijalni savetnici, ili privremeni službenici, kako ih zovu u Engleskoj.
Kako NIN saznaje, spoljni savetnici kao treća kategorija nisu regulisani Zakonom o državnoj službi niti Zakonom o državnim službenicima. Sa njima se najverovatnije zaključuju komercijalni ugovori, po analogiji sa lobističkim kućama, ili zbog prestiža rade bez novčane nadoknade. Takvi aranžmani moraju biti u saglasnosti sa domaćim zakonima i pod budnim okom revizora.

Izvor NIN-a blizak Vladi Srbije kaže da je bivši direktor MMF-a Stros-Kan zadužen za kontakte sa ovom institucijom kako bi reprogram duga bio dostupniji poduhvat. Isti izvor navodi da Vlada nema novca da plati nekadašnjeg socijalističkog ministra finansija u Vladi Francuske, pa je napravljena neka vrsta prećutnog poravnanja. Stros-Kan pokušava da odradi prodaju srpskog Telekoma Dojče Telekomu i iz tog posla izvuče proviziju. On treba da vuče investitore i naplati se od kupca, dakle, strane kompanije, što je potpuno legitimno, kaže naš izvor. Poravnanje, formalno ili neformalno, svakako nije institut koji je Stros-Kanu nepoznat budući da se vansudskom nagodbom kurtalisao optužbe za seksualni napad na sobaricu u jednom njujorškom hotelu. Možda bi upravo ime kupca Telekoma o čijoj se prodaji sve češće govori, moglo dati odgovor na pitanje da li se Stros-Kan i ovog puta dobro pogodio

Gotovo jednako intrigantno je i angažovanje nekadašnjeg austrijskog kancelara, socijaldemokrate Alfreda Guzenbauera, koji će ostati upamćen kao čovek koji je najkraće vodio vladu od Drugog svetskog rata, tek nešto više od godinu i po dana od januara 2007. do decembra 2008. Nakon toga Guzenbauer je bio savetnik za istočnu Evropu VAC Medija grupe, a potom član austrijske građevinske kompanije Alpina holding sa kojom Koridori Srbije imaju traumatično iskustvo jer zbog nesolventnosti nije završila deonice na istočnom kraku Koridira 10. Nakon ostavke u Alpini Guzenbauera zatičemo na mestu člana upravnog odbora konkurentskog građevinskog giganta Strabaga, gde je njegova godišnja apanaža iznosi 50.000 evra, a magazin Špigl je marta prošle godine pisao da je 2010. postao savetnik predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva. Očigledno je Vučićev savetnik za politiku, ekonomiju i evrointegracije imao i ima zanimljive angažmane. NIN-ov izvor navodi da Guzenbauer radi na mesečni ugovor, ali da nije poznata cifra koju prima niti ko je plaća. Guzenbauer redovno, jednom nedeljno, dolazi u Vladu i odradi puno radno vreme. Bavi se internom organizacijom naših organa. Što se Fratinija tiče, on je lobista EU, imajući u vidu interes Rusa da se pozicioniraju na Balkanu, kaže naš izvor. Fratini je inače karijeru započeo kao socijalista, ali se zahvaljujući širokom koalicionom kapacitetu vremenom preorijentisao na italijansku desnicu, posebno Silvija Berluskonija, koji mu je nameštenjem na mesto šefa diplomatije omogućio respektabilnu karijeru briselskog birokrate. Važi za jednog od najozbiljnijih kandidata za budućeg generalnog sekretara NATO. Moj lični, individualni i besplatni savet za prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića o tome kako jačati evropsku perspektivu Srbije glasi prvo reforme, napisao je svojevremeno Fratini na Tviteru. Eto, možda smo tako saznali kako su reforme postale najskuplja srpska reč.
Još jedno, uslovno rečeno, manje poznato ime savetuje Vučića u borbi protiv korupcije i pranja novca. Reč je o Nemici Betini Nelen, koja je na tu poziciju došla na predlog svoje vlade. Nelenovu plaća nemačka vlada, a iznos koji se daje iz našeg budžeta je oko 20.000-30.000 dinara, kaže izvor NIN-a iz premijerovog kabineta.

Analitičar Đorđe Vukadinović kaže za NIN da je reč o provincijalnom simptomu i fascinaciji velikim imenima, a da je zapravo magistralni pravac angažovanja savetnika popravka nekadašnjeg Vučićevog radikalskog imidža. To je mnogo više stvar imidža nego konkretne koristi. S druge strane pokazuje da je Vučić svestan koliko je tanka kadrovska baza njegove stranke. Neće biti neke velike koristi, ali nadam se da od svega neće biti ni neke velike štete od angažovanja stranih savetnika.

Ono što postaje očigledno jeste da je nova socijalna klasa u poslednjih dvadesetak godina fascinirana stranim diplomama, uverena da je sve misleće napustilo zemlju i da u Srbiji žive samo oni koji nisu imali kud. Pri tome, zaboravlja se činjenica da su strane diplome stekli i talentovani ljudi sa ovih prostora, a da su neki od njih čak bili i stipendisti Fonda za mlade talente. Bila sam potpuno šokirana činjenicom da me niko nikada nije pitao na šta sam potrošila novac koji sam dobila od Fonda. Niko me nije ni pitao hoću li da radim za državu, kaže za NIN jedna od onih koji su profesionalnu karijeru nastavili u inostranstvu.

Još jedan izvor NIN-a blizak Vladi kaže da ne postoje zakonske prepreke za angažovanje stranaca, a da su plate savetnika nepoznate. Vlada ih zvanično ne plaća, ali uveren sam da se namiruju ispod stola. Postoji hiljadu načina da to obavite u sivoj zoni, a te stvari su teško dokazive. O njihovom angažmanu pregovara isključivo i direktno Vučić. Ono što mogu da kažem jeste da za ovih skoro godinu dana ništa nisu uradili.



NIN-ov sagovornik sa iskustvom u ovim poslovima kaže da se tarifa za sat savetničkog razgovora kreće oko 500 evra, a u zavisnosti od ranga savetodavca ide i do 1.000 evra. Sasvim je moguće da savetnike plaćaju i strane kompanije. Ukoliko, na primer, bivši austrijski kancelar reši problem sa Hipo-Alpe-Adrija bankom, uzima procenat i svi su zadovoljni, navodi on.

Istini za volju, strani savetnici nisu izvorni izum ove vlade. U vreme kada je premijer bio Zoran Živković kao savetnik na poslovima uvođenja PDV-a u Ministarstvu finansija radio je Nikola Gruevski, aktuelni makedonski premijer. Razgovarali smo sa ljudima iz MMF-a i oni su predložili Gruevskog, koji je isti posao radio u Makedoniji. Sklopljen je ugovor koji je sponzorisao MMF i time je njegov status potpuno legalizovan. Osim toga, Gruevski je tad bio potpuno nepoznat, a ljudi koje angažuje ova vlada imaju mnogo veću težinu. Podaci o tome ko plaća strane savetnike morali bi da budu potpuno transparentni, kaže bivši premijer, sada lider Nove stranke Zoran Živković.

U političkom smislu angažman sadašnjih stranih savetnika može trajati onoliko koliko je Vučić spreman da istrajava na redefinisanoj mantri i Rusija i EU. Znamo da je Tadić pao kada je od maksime i Kosovo i EU, ostalo samo ovo drugo. Imajući u vidu poruke iz Brisela da Unija ne namerava proširenja u narednih pet godina, premijeru je ostalo dovoljno vremena za vožnju na oba koloseka. I razmišljanje. Ostaje da se vidi hoće li Vučić sam napustiti ovu nimalo prijatnu poziciju, pokazujući da se razlikuje od prethodnika ili će otići samo zato što nije bio dovoljno servilan. Jer situacija u kojoj bi Srbija bila u Uniji, a ličila na Rusiju, nije moguća.