Voz za mirnu luku

Foto: Shutterstock

Mediji su svojevremeno uočili kako spisak vlasnika najvrednijih jahti u Srbiji neodoljivo liči na spisak najčešćih korisnika kredita Fonda za razvoj, koji bi trebalo da pomaže malima i pospeši neuravnoteženi razvoj. To je delimično i potvrđeno nedavnom analizom Saveta za borbu protiv korupcije koja je pokazala da najveći u Srbiji prednjače u korišćenju kredita pomenutog fonda. Da li bi i spisak novih rukovodilaca u gubitaškim srpskim preduzećima mogao da podseća na dve pomenute liste? Ili će Milan Miša Beko biti izuzetak? Ruku na srce, njega na gorepomenutim spiskovima i nema.

Naime, sudeći prema izjavama samog Beka, onome što je moglo da se zaključi iz medijskih nastupa premijera povodom 100 dana Vlade, ali i potvrdama koje je NIN dobio iz nekoliko izvora, Milan Beko je za sada jedini biznismen koji je prihvatio angažman u jednom srpskom gubitašu. I to najvećem, Železnicama Srbije, čiji je direktor Dragoljub Simonović smenjen prethodne nedelje.

Ne zna se, međutim, da li će Beko sesti u fotelju generalnog ili izvršnog direktora. Hoće li i koliku zaradu da prima, ako se zna da je junska zarada smenjenog direktora Simonovića bila 162.000 dinara, a sa druge strane, neki biznismeni, poput Veselina Jevrosimovića, vlasnika kompanije Komtrejd, izjavljuju kako bi, ukoliko im premijer poveri, neko posrnulo preduzeće vodili i džabe.

Za razliku od Jevrosimovića, Miodrag Kostić, vlasnik MK komerca i drugo lice sa medijske poternice za novim direktorima državnih gubitaša, za NIN negira da je pristao da postane direktor Puteva Srbije, odnosno združenog preduzeća koje će da nastane spajanjem Puteva i Koridora. On priznaje da je, nakon premijerovog poziva da stanu na čelo nekog od preduzeća, ako imaju plan i strategiju izbavljenja, među članovima Kluba Privrednik bilo razgovora o toj ponudi, ali da još uvek ništa nije dogovoreno i da će se o tome još razgovarati. Svi ti aranžmani su još pod znakom pitanja, kaže Kostić, uz napomenu da će se više detalja o tome znati naredne sedmice.

Ni Vojin Lazarević, vlasnik kompanije Rudnap, ne želi da precizira da li bi pristao da rukovodi nekim od državnih preduzeća, bez obzira na to što ne krije da je zadovoljan potezom premijera Vučića i što mu, kako kaže, sada mnogo više veruje.

Isto je za NIN potvrdio i još jedan član kluba iz Šekspirove, koji je želeo da ostane neimenovan. On najverovatnije neće prihvatiti ponudu da vodi neko domaće gubitaško preduzeće, iako veruje da bi sa dobrim menadžmentom i iskustvom koje imaju najveći domaći biznismeni ta preduzeća, pa i neka od onih u restrukturiranju, mogla da naprave bolje rezultate, skinu se sa leđa poreskih obveznika Srbije i, kako kaže, uglancaju za nekog budućeg kupca.


Foto Nebojša Marković

Iako tvrdi da je Srbiji potrebna specifična ekonomska politika, nekonvencionalne mere i odlučna borba da se domaća privreda spasi, a radna mesta u njoj sačuvaju, ne želi da preuzimanjem rukovođenja u nekom od gubitaša bude predmet medijske hajke i negativnog odijuma javnosti.

Da li je to Milan Beko hrabriji od ostalih srpskih tajkuna? Ili ima više slobodnog vremena i u nezavidnoj je poziciji, kako ironišu neki ekonomisti, pa može da se posveti gubitašu kakav je Železnica? Šta se to promenilo od januara ove godine, kada je komentarišući to što je Miodrag Kostić tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića uporedio sa pokojnim premijerom Đinđićem, Beko izjavio: S obzirom na moju situaciju, pametnije bi mi bilo da uložim neki dirljiv napor, poput Koleta, da se umilim Vučiću i uputim mu neki kompliment. Onda bih morao da kažem nešto više od Koleta, na primer, da je svako poređenje Vučića i Đinđiđa nedopustivo, jer je Vučić jedinstven i fantastičan. Međutim, izgleda da imam lošu narav i radim protiv sebe.

Ili će biti da je čovek sposoban za sve i prijatelj svih, kako neki sagovornici NIN-a opisuju Milana Beka zbog njegovih poznanstava sa političarima. Ili je nalik premijeru, čovek mekog srca, pa nije mogao da odbije Vučićevu ponudu.

Ipak, važnije od toga šta su motivi vlasnika Luke Beograd i Večernjih novosti i učesnika u još nekim od spornih privatizacija poput Knjaza Miloša ili C marketa, jeste pitanje šta je to nateralo Aleksandra Vučića da promeni svoju politiku prema tajkunima i ponudi im mesta direktora posrnulih preduzeća.

Jer, podsetimo, pre godinu i po dana Vučić je o Beku govorio: Da li je gospodin Beko nekom drag ili ne, apsolutno je nevažno. Da li je on sposoban ili nije, da li je snalažljiv ili ne, to u ovom smislu takođe nije važno. Važan je samo zakon i mišljenje tužioca.

Zbog čega je to što kaže tužilac odjednom postalo manje važno? Jesu li to javna preduzeća toliko posrnula da im nijedan menadžer, strani ili domaći, koliko god stručan i kredibilan bio, ne može pomoći, do osvedočeno vešti domaći tajkuni. A tu Beko nesumnjivo prednjači. Miloševićev ministar privrede, Đinđićev kum, Mirin kandidat za poslanika, Koštuničin ključni privatizacioni akter, Nikolićev i Vučićev prijatelj, svojim veštinama impresionirao je srpske političare. Tako ga je Slobodan Milošević preporučivao postpetooktobarskim vlastima, Zoran Đinđić kod njega proveravao kvalitet opozicionog ekonomskog programa Mlađana Dinkića devedesetih godina, a Tomislav Nikolić ukazivao na njegove sposobnosti nesumnjivo potrebne Srbiji.
Da li i Vučić, baš kao i guverner Jorgovanka Tabaković, zna da Milan Beko ne staje na trulu dasku i da ume da se provuče kroz rupe u zakonu, pa se toj njegovoj veštini nada i u slučaju Železnica.

I zato mu, pored eventualnog učešća u privatizacionim aferama, ne smeta ni činjenica da prema podacima Poreske uprave Luka Beograd duguje za porez oko šest miliona evra, a prema podacima APR-a ta Bekova firma je 2013. završila sa gubitkom od 1,2 milijarde dinara, ili više od 10 miliona evra.

Istine radi, ovo nije ništa u poređenju sa kumuliranim gubitkom Železnica od oko milijardu evra, pa neki ekonomisti sa kojima je NIN razgovarao navode da teško ko situaciju može napraviti gorom nego što ona već jeste. Milanu Beku ne spore poslovne sposobnosti, niti volju da se uhvati ukoštac sa najgorim od svih javnih preduzeća, a neki od njih kažu da, ukoliko uspe da popravi poslovne rezultate i smanji dotacije iz budžeta, koje su trenutno 13 milijardi dinara, Vučić Beku treba da podigne spomenik, a Nikolić dodeli orden.


Foto Vesna Lalić

Sa druge strane, ima i onih koji ovu nameru Vučića i Beka tumače kao očajnički pokušaj vlasti da nekome utrapi preduzeće sa kojim više ne zna šta će i na čije čelo očigledno niko neće i pokušaj Beka da ovako opere svoju biografiju.

Ne sumnjam u sposobnosti Milana Beka, ali je veliko pitanje da li bi u pravnoj državi trebalo dopustiti da biznismen koji je nekoliko puta saslušavan u različitim privatizacionim aferama, pre nego što se ti slučajevi zatvore i dokaže njegova nevinost ili odgovornost, preuzima funkciju u državnom preduzeću. To je moralno-pravno diskutabilna odluka i zato je možda bolje bilo da se, ako već biznismeni svojim znanjem i umešnosti mogu pomoći gubitašima, preseklo i zbog evidentnog nedostatka dokaza o Bekovoj umešanosti da su se zatvorili ti procesi koji ionako predugo traju. Mada verujem da i pored Beka i ostalih krupnih kapitalista u Srbiji, a pogotovo u dijaspori, postoje stručni, dovoljno kvalitetni menadžeri koji mogu preuzeti upravljanje sistemima poput Železnica, kaže za NIN profesor ekonomije Mlađen Kovačević.

Ekonomisti Vladi zameraju i što uporedo sa najavom javnih konkursa za direktore ovih preduzeća, pozive upućuju tajkunima. I pritom tvrdi da se od konkursa ne odustaje i da će rukodoveći organi za svako ovo preduzeće biti izabrani javno i transparentno. Otuda se i nameće logično pitanje: da li će i Milan Beko na konkurs? Kada će taj konkurs biti raspisan? Koji će biti neophodni uslovi za direktora Železnica? Ko će činiti konkursnu komisiju? I da li to Beka, možda činjenica da ima diplomu Saobraćajnog fakulteta, da je polovinom devedesetih privatizovao Telekom Srbije i pripremio plan oporavka kragujevačke Zastave uoči bombardovanja, kvalifikuje za ovaj evidentno vruć krompir? Racionalizaciju poslovanja, smanjenje broja zaposlenih, oporavak železničke infrastrukture koja izgleda kao da smo u tridesetim godinama prošlog veka, ukidanje pojedinih linija, smanjenje korupcije i mešetarenja u sistemu, smanjenje državnih dotacija Železnicama
Mlađen Kovačević upozorava da država najpre mora prekinuti sa mešanjem u poslovanje ovih preduzeća i vođenjem socijalne politike preko njih, jer u protivnom ni, kako kaže, sto Beka ili Kostića neće pomoći da se situacija u njima popravi. Niti to smeju očekivati od novog direktora, ko god on bio.

I Željko Sertić, predsednik Privredne komore Srbije, naglašava da preduzeća kojima je država vlasnik nemaju jasne ciljeve, pošto se osim stvaranjem profita, često bave i ostvarivanjem socijalnih i političkih ciljeva, zapošljavanja, regionalnog razvoja, kontrole cena

Ova preduzeća su kod nas decenijama funkcionisala pod politički motivisanim vlasničkim uticajem, koji sledi kratkoročne političke ciljeve partija na vlasti, kao i uz pasivnost države kao vlasnika. Takvi uticaji negativno su se odražavali na motivaciju upravnih odbora i menadžera državnih firmi, slabeći njihovu odgovornost, kaže Sertić. On smatra da, ukoliko postoje ljudi, koji su se pokazali kao dobri menadžeri u privatnom sektoru i ako su oni voljni da pomognu državi da postavi na noge državne kompanije, njihovo iskustvo, menadžerske veštine i znanje mogli bi da budu dragoceni i da se iskoriste.

Naravno, uz precizno definisanje uloga, pozicija i odnosa koje bi otklonile potencijalne dileme oko sukoba interesa javnog i privatnog. Takođe, dolazak na neku ključnu menadžersku poziciju u javnom sektoru, nikoga ne bi amnestirao od eventualno naknadno otkrivenih ili utvrđenih nezakonitih ili neposlovnih poteza u prošlosti, objašnjava Sertić.
I dok pojedini tabloidi Vučićevu najnoviju strategiju porede sa Putinovom politikom postrojavanja tamošnjih milijardera, naš premijer se odlučio za politiku kažnjavanja i nagrađivanja. Neke je hapsio, a druge sada postavlja na čelo najvažnijih javnih preduzeća. Ali im, za razliku od Putina još uvek ne traži i pare.