Socijalno-ekonomski savet je farsa

Foto Vladislav Mitić

Prvi čovek Nemačkog saveza sindikata, direktor Evropskog sindikalnog instituta i funkcioner Evropskog saveza sindikata Rajner Hofman došao je na poziv srpskih SSSS i UGS Nezavisnost da pomogne u trenutku kad je Zakon o radu već stupio na snagu. Odbivši sastanak sa srpskim ministrom za rad, Hofman je pokušao da ukaže kakva bi trebalo da bude uloga ovdašnjih sindikata u donošenju reformskih zakona, ali kakvu drugu pomoć može da ponudi kad je šteta već učinjena?

Nije prihvatljivo da srpska vlada i ministar rada odbiju bilo kakvu vrstu dijaloga u vezi sa izmenama u radnom zakonodavstvu, kaže Hofman u intervjuu za NIN. Ispravno je to što su se srpski sindikati masovno pobunili i izlaze na demonstracije protiv takvog načina rada. Onaj ko odbija da vodi razgovore, taj mora da bude prisiljen da sedne za pregovarački sto, a to je moguće samo nakon što se pokrenu protesti. To je vlada isprovocirala, a ne sindikati.

Možete li u Nemačkoj ovakva tema da prođe bez javne rasprave?

Nezamislivo. Možemo da zastupamo različite stavove, da se sporimo i idemo na demonstracije, ali na početku su uvek pregovori o najboljem rešenju. Imamo brojne propise koje smo ispregovarali preko kolektivnih ugovora i tu smo u stanju da u neposrednoj raspravi sa konkretnim preduzećima nađemo rešenja. Zbog toga srpskoj vladi mogu samo da preporučim da i ona doprinese tome da se ojača autonomija kolektivnih pregovora, a to podrazumeva i snažna udruženja poslodavaca. Jer rešenja između poslodavca i sindikata rasterećuju državu i vrsta su samoregulacije.

Kako to da baš Nemačka, sa takvim sindikalnim pokretom i standardima u zaštiti prava radnika, stavlja pred Srbiju ovaj reformski zakon kao uslov?

Ne mogu da tvrdim da su pojedini delovi ovog zakona u suprotnosti sa evropskim standardima. Veliko kršenje vidim u domenu ograničenih radnih ugovora, koji se šire na 24 meseca i 36 meseci što je u suprotnosti sa jednom evropskom direktivom koju smo pre mnogo godina zajedno sa poslodavcima usvojili. Opštu obaveznost kolektivnih ugovora, gde su dosadašnji procesi u Srbiji bili bolji i kvalitetniji nego u Nemačkoj, trebalo bi popraviti jačanjem autonomije kolektivnog ugovora. Mi smo sad napravili izmene zakona koje idu u pravcu prvobitnog srpskog rešenja. Ukinuta je granica od 50 odsto, kolektivni ugovori se proglašavaju za opštevažeće ukoliko zastupaju javni interes.

Srpski sindikati ne samo da nemaju uticaj na donosioce odluka, nego ni mogućnost da u ovoj situaciji motivišu na demonstracije.

Prema službenim podacima policije od 10.000 do 15.000 ljudi učestvovalo je u tim protestima. Mislim da to nije zanemarljiv broj, i Vlada mora to da prepozna. Da uvidi da su sindikati sastavni deo civilnog društva i demokratije i ako želi u pravcu socijalne demokratije, onda mora da je ojača. A to što postoji kao Socijalno-ekonomski savet u Srbiji, u stvari je farsa. Jer mu se ni finansijska sredstva ni kadrovski resursi ne stavljaju na raspolaganje kako bi ta tripartitna struktura mogla da funkcioniše.

Šta je problem srpskih sindikata ako ih Vlada i poslodavci ne doživljavaju kao partnere?

Upravo u Srbiji je potrebno da dođe do stabilizacije odnosa između socijalnih partnera, kako bi se strukturalni problemi koji postoje zajednički rešavali, a ne da se unilateralno odluke donose od strane predstavnika Vlade. Takvo postupanje podseća na najgore vreme staljinizma. Naravno da znamo da okvirni uslovi u Srbiji moraju da se poprave kako bi preduzeća počela da investiraju, ali u to takođe spada i to da se sprovedu strukturne reforme zbog kojih će se više investirati u obrazovanje, infrastrukturu. Pogrešno je verovanje da je radno zakonodavstvo to koje odbija investitore. Stabilni okvirni uslovi, kvalifikovana radna snaga, dobra infrastruktura su mnogo značajnije od radnog zakonodavstva za investiranje. U to spada i delotvorna država koja je u stanju da naplaćuje poreze i da obezbedi da svi plaćaju porez.

Šta je u današnje vreme recept za uspešan sindikat - članstvo, sposobnost demonstracija, saradnja sa partijama?

Uslov je da su uklopljeni u preduzećima, da su u stanju da zaključuju kolektivne ugovore, a najveća slabost u tom pogledu u Srbiji je što ne postoje snažna udruženja poslodavaca. Ako s druge strane nemam partnera, onda nisam u stanju da zaključim dobar ugovor. Zbog toga srpska vlada treba da izvrši pritisak na preduzeća kako bi se ona organizovala da vode pregovore. Država treba da stvori uslove, a njihovo ispunjavanje prepušta socijalnim partnerima. Mi to zovemo autonomijom kolektivnih pregovora u kojoj imamo vrlo dobra iskustva. Isti sam spor imao sa našim poslodavcima. Oni su sve više dozvoljavali da preduzeća postaju članovi udruženja, a da pri tome nemaju obavezu da primenjuju kolektivni ugovor. Zovemo to OT - beskorisno članstvo. Poslodavci su shvatili da su napravili grešku, jer rešenja koja se ne postignu zajednički dovode do štrajkova. Važno je, dakle, da poslodavci znaju da smo u stanju da uđemo u konflikt. Socijalno partnerstvo funkcioniše samo na osnovu toga što ste jaki. Jer ako ste slabi onda vas mogu ucenjivati.

U Evropi ima 26 miliona nezaposlenih koji su neravnomerno raspoređeni po zemljama. Nemački radnik privilegovan je u odnosu na mnoge druge. Kako ćete postići zajedničke ciljeve?

Kriza nije izbila zato što smo imali veliko državno zaduženje, već zato što su države morale da spasavaju bankarski sistem, čime se državno zaduženje povećalo. Da bismo se spasili, neće nam pomoći politika štednje već investiciona strategija u koju spada i to da masu privrede treba da odvojimo od finansijskih tržišta i ubacimo u realnu ekonomiju. Evropski savez sindikata nudi predloge kroz investicioni program, ali i nova pravila igre za oblikovanje sveevropskog tržišta rada. Nakon izbora, sa novom komisijom u Briselu, nadamo se promeni koju sindikati zahtevaju već dugo. Srećan sam što Manuel Baroso konačno odlazi i polažem velike nade u Žan-Kloda Junkera koji želi da ojača socijalnu dimenziju Evrope.

Možete li da zamislite Aleksandra Vulina kao socijalistu, zapravo komunistu?

Mislim da to poređenje vodi u zabludu.

Da li to što se naš premijer često poziva na Gerharda Šredera treba da čitamo kao pretnju ili hrabrost?

Naši sukobi sa Šrederom bili su žestoki. Bilo je pogrešno shvatanje da se u društvo stvaranja usluga može proći bez konkurentne industrije. Ali, bilo je nekoliko mera koje su bile korisne, a koje su važne i za Srbiju. Prvo da se investira i u industriju. Takođe, da se popravi strana prihoda države, jer ona samo tako može da postane atraktivna za investicije. Ne mogu radni procesi da traju godinama, i da mi treba više meseci da prijavim preduzeće.

Vidite li neku političku partiju u Srbiji čije bi delovanje sindikatima moglo da bude prihvatljivo, kao što je nemačkim Socijaldemokratska partija?

Mi smo jedinstven sindikat. Na izborima birači odlučuju, a sindikati treba da budu spremni na razgovore sa svim političkim akterima, što ne znači da su sa njima saglasni po svim pitanjima. I Hrišćansko-demokratska unija je mnogo toga naučila, sindikati su joj danas sagovornik. Razgovaramo sa svim partijama, mi nismo stranke niti rezervne stranke, što je bio slučaj u zemljama socijalizma gde sindikati nisu bili nezavisni. U tome leži snaga nemačkih sindikata.