Hod po praistoriji

Foto Jelena Vučetić

Kad imate privilegiju da vam vodič kroz Viminacijum bude čovek koji je ovo nalazište smestio na arheološku mapu sveta, po reakciji posetilaca možete da zaključite kako praistorija postaje najdragoceniji deo sadašnjice. Miomir Korać, doktor arheoloških nauka, još kao student je počeo da pohađa ovaj lokalitet na kome je od 1977. do sredine devedesetih iskopano 14.000 rimskih grobnica u kojima je pronađeno 50.000 predmeta, od kojih blizu 800 zlatnih. Više desetina njih ima unikatnu vrednost. Od 2000. godine on je direktor arheološkog parka Viminacijum. I od tada istražuje ovaj grad.

Zahvaljujući savremenim tehničkim spravama, postoji veoma precizna slika površine i veličine Viminacijuma, nekadašnjeg glavnog grada rimske provincije Gornja Mezija. Gradski status, Viminacijum je dobio u prvoj polovini drugog veka, u vreme Hadrijanove vladavine. Poređenja radi, iako su bili u istoj provinciji, Viminacijum je bio glavni grad, a ne Singidunum odnosno današnji Beograd. Grad je bio moćan sve do kraja petog veka, kada je razoren pod najezdom Huna i više nikada nije obnovljen. Ponovo je postojao samo kao vojno uporište u šestom veku, u vreme vladavine Justinijana. Kada ga pitamo kako taj grad izgleda ispod zemlje, dr Miomir Korać objašnjava:

Ova ravnica koju gledate deluje mirno, a ispod nje su slojevi koji podsećaju na veliki lonac sa sarmama koje se krčkaju. Ispod ovih polja kukuruza, pšenice i suncokreta, na dubini od osam metara, sve vri. Tu su trgovi, hramovi, amfiteatri, pozorišta, terme, hipodrom, carska palata, kovnica novca... ceo grad. Ukupno, 450 hektara šire gradske teritorije, a 220 hektara užeg gradskog prostora. Da biste stekli precizniju sliku o njegovoj veličini, reći ću vam da je bio za jednu trećinu veći od Pompeje. Nažalost, mi nemamo iza sebe 300 godina iskopavanja koje su imali Italijani.


Foto Željko Šafar

Otkriveno i pokriveno, dostupno posetiocima, u ovom trenutku je nekoliko objekata. Jedan od njih je mauzolej dimenzija 20 sa 20 metara, najverovatnije imperatora Hostilijana iz sredine trećeg veka. Posebno uzbuđenje osetite kada uđete u oslikane grobnice na dubini od pet metara, o čijem pronalasku svedoči naš domaćin:

Jednog sparnog popodneva 1983. godine započeli smo istraživanje trećeg nivoa lokaliteta u Viminacijumu. Pred nama je počela da se ukazuje slika mlade žene koja je predstavljala freskama oslikanu grobnicu. Bilo je to remek-delo kasnoantičke umetnosti koje smo otkrili posle 1.700 godina. Freska predstavlja mladu ženu iz viših društvenih slojeva (zlatnom bojom joj je obrubljena haljina od brokata) i po umetničkoj vrednosti je vrhunski domet kasnoantičkog slikarstva.

Šta presuđuje kada treba odlučiti koji će se objekat iskopavati, kao što je to učinjeno u slučaju ovog carskog mauzoleja, u slučaju termi, severne kapije vojnog logora ili amfiteatra? Znalac koji ume dobro da prenese svoje znanje laicima željnim informacije, obaveštava nas da postoji lista od tridesetak velikih i važnih objekata koje bi trebalo otkopavati:



Znamo da postoji hipodrom dužine 440 metara, forum, carska palata, teatar koji je odvojen od amfiteatra koji otkopavamo, druge terme, hramovi... čitav niz objekata koje smo detektovali. Naravno, novac je presudan kada treba odlučiti šta će se raditi. Mi imamo sreću da smo zbog neposredne blizine termoelektrane Kostolac zapravo deo elektroprivrede, jer nas ona najvećim delom finansira. Mi njima istražujemo prostore koji treba da budu uništeni. Naravno, tu su i četiri međunarodna projekta koje finansira Evropska unija i u koje smo uključeni kao ravnopravni partneri, a koji nam takođe donose određenu dobit. Jedan od tih projekata je posebno važan jer bi trebalo da rezultira stavljanjem Viminacijuma na preliminarnu listu spomenika koji će se naći pod zaštitom Uneska. Inače, za iskopavanje amfiteatra, od Ministarstva kulture Srbije dobijamo godišnje nešto manje od 9.000 evra. To je, u najmanju ruku, čudno, jer je to redak primer ovakve građevine koja je imala 7.000 mesta.

U Viminacijumu je stalno angažovano 22 do 23 istraživača, doktora nauka koji za svoj posao dobijaju mesečnu platu. Kada je trebalo raditi analizu 3D objekata u zemlji, dr Korać je angažovao svog prijatelj, Milana Milosavljevića sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, svetskog stručnjaka koga nema para da plati koliko vredi. U timu je i šest geofizičara. Obeleženi prostor se prođe jednim, drugim, trećim uređajem i dobije se slika objekta u zemlji.

Manje je poznato da je naučnoistraživački objekat Viminacijum zapravo napravio proizvod od koga živi 100 porodica na ovom prostoru. Više od 20 ljudi je zaposleno na objektu Viminacijum i tu ostvaruje svoj dohodak od prodaje ulaznica i suvenira. Bez dinara dotacija. Cela ta akcija koja svakim danom dobija nove oblike delovanja, počiva na ogromnoj energiji i sposobnosti arheologa Koraća koji već odavno slovi kao srpski Indijana DŽons. Obaveštava nas da je ovaj lokalitet otvoren za publiku 364 dana godišnje. Rečju, svakog dana osim 1. januara: Nas poseti godišnje 60.000 ljudi kopnom i 17.000 rekom. To je dobro, ali to je malo u odnosu na ono šta bi se, uz malo ulaganja, moglo napraviti pa bismo imali 300.000 posetilaca godišnje. Naravno, mislim na rutu Putevima rimskih imteratora koja bi bila bazirana na obilasku mesta u kojima su rođeni rimski imperatori. Treba li da ponavljam da je 18 rimskih imperatora rođeno na teritoriji današnje Srbije. Jedan od njih, Konstantin, promenio je civilizacijsko lice ovog dela Planete. To je apsolutno najveći broj rimskih imperatora rođenih van teritorije Italije. U Hrvatskoj su rođena dvojica, u Bugarskoj, Rumuniji i Nemačkoj po jedan, u Hispaniji (tako su stari Rimljani zvali Iberijsko poluostrvo, prim. R. S.) dvojica, a ostali su bili iz Italije. Šta vam govori podatak da je to četvrtina svih rimskih imperatora? Meni to govori da je ovaj prostor bio izvanredan. S ovog prostora su se regrutovale najelitnije trupe u to doba, što govori o vojnoj komponenti. S druge strane, ovo je bio i jak ekonomski prostor. Ako povežemo tih 600 kilometara puta s istorijom koju je tvorilo tih 18 imperatora, možemo imati godišnje 300.000 posetilaca i 300 miliona evra obrtnih sredstava. To predstavlja brend, iako ja tu reč ne razumem najbolje.



Uverava nas dr Korać da to ne govori ludi arheolog, već dobar poznavalac prilika u svetu gde je arheološko blago donelo ogroman prihod. Ističe primer Turske, posle obaveznih Italije i Grčke. Objašnjava nam da je arheologija današnjice ekonomski izvor iz kojeg država i te kako može da crpi materijalne resurse. Jer, kada bi se napravila ruta o kojoj sanja, kada bismo se povezali sa Austrijom, Hrvatskom, Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, Makedonijom, Francuskom, Italijom, Crnom Gorom, bilo bi i logično da se na tom putu naprave rimski pansioni gde biste zadržali turiste na 10-12 dana, a ne na dva i po koliko ostaju u Beogradu.

Odavno je Viminacijum postao model kako se jedan arheološki lokalitet smešta u širi kontekst gde se sagledavaju mogućnosti da on što više donese i doprinese široj zajednici. Gotovo u skladu sa onim što je osnovna premisa programa finansiranja nauke i tehnološkog razvoja Evropske unije Horizont 2020, koji će u narednih pet godina raspolagati sa 70,2 milijarde evra. Veliki deo tih sredstava namenjen je naučnim projektima koji imaju svoju primenu u industriji, odnosno privredi. Imajući to u vidu, primereno uslovima u kojima živi i radi, Miomir Korać razmišlja o brojnim mogućnostima da se ovaj objekat učini dostupnim što većem broju ljudi i na različite načine. Tako nas zainteresuje kada elaborira tezu da bi se mogao napraviti program za turiste koji su imali žarku želju da budu arheolozi, ali je nisu ostvarili. Oni bi bili smešteni u naučnoistraživačko-turističkom objektu Domus Scientiarum koji je izgrađen u formi rimske vile rustike, a mogli bi tokom boravka u Viminacijumu da ponešto nauče o arheologiji, čak i da se nađu na nekoj iskopini. Ne treba se iznenaditi ako i ovo sprovede u delo. A naš obilazak ovog objekta završio je u bogatoj biblioteci na čijim zidovima su uramljene fotografije najčuvenijih arheologa, Koraćevih profesora, bez kojih on ne bi postojao. Posebno nam je s ljubavlju govorio o Milutinu Garašaninu i Dragoslavu Srejoviću.



Za dr Koraća mnogi kažu da pored ogromne ljubavi prema arheologiji, ima i sreće. Neki arheolozi u čitavoj svojoj karijeri nisu iskopali desetak nekropola, on ih je kopao i pedesetak dnevno. Sa svojim saradnicima je pronašao više zlata nego što je Ali Baba sa 40 razbojnika mogao i da zamisli. A onda mu se 2009. godine dogodio i mamut. Na površinskom ugljenokopu Drmno, 27 metara ispod zemlje, nađen je fantastično očuvan skelet mamuta, koji je kasnije nazvan Viki jer se pretpostavilo da je u pitanju ženka. Do danas nema pouzdanih dokaza da je to bila ona, ali naučnici su utvrdili da je imala više od 60 godina kada je uginula i da je bila na polovini svog životnog veka. Velika ekipa stručnjaka najrazličitijih profila i ogromna mašinerija bili su angažovani da se skelet premesti na lokalitet Viminacijuma u pećinu koja se nalazi 30 metara ispod zemlje. Tu pećinu, u koju je smeštena Vika, podupire devet drvenih lukova, a osvetljava je sunčeva svetlost, preko specijalnog sistema solar tuba. Treba reći da je ovaj mamut star miliona godina, a da su u 20. veku u svetu pronađena samo tri mamuta čiji su skeleti očuvani u celini:

Tolike godine sam proveo u Viminacijumu i toliko toga smo uradili, ali kada je nađen skelet mamuta, ceo svet je pohrlio ovamo. Kad je već tako, potrudili smo se da od toga napravimo dobru turističku atrakciju, napravili smo i park za decu, jer se taj iznenadni gost takođe uklapa u naš pogled na turizam kome stremimo, zaključuje Korać.