Redžep Prvi Nepobedivi

Ako u turskoj popularnoj muzici postoji pandan stihovima ovdašnjeg narodnjaka s legendarnim refrenom „Ne može nam niko ništa...“, Redžepu Tajipu Erdoganu, koji je u nedelju očekivano lako pobedio na prvim neposrednim predsedničkim izborima u Turskoj - osvojivši već u prvom krugu natpolovičnu većinu glasova - moglo bi se oprostiti da su mu se u noći trijumfa omakle slično intonirane rečenice. NJegov bilans sve govori: za 12 godina na vlasti, ovo su deveti uzastopni izbori na različitim nivoima na kojima je njegova Partija pravde i razvoja (AKP) pobedila. U obraćanju masi pristalica pred sedištem AKP Erdogan je, međutim, nastupio sasvim drugačije nego što mu je inače manir, i odaslao pomirljive poruke kako će biti predsednik svih građana, te kako Turska s njim ulazi u „eru pomirenja u društvu“. Pa, ulazi li? Ne bi se reklo. Po svemu što se, naročito u poslednje dve godine, moglo da sazna o karakteru njegove vladavine, može bez ustezanja da se kaže kako je upravo Erdogan ključno doprineo da se već postojeće podele u zemlji dramatično prodube. Pokazala je to i predizborna kampanja tokom koje je političke protivnike nastojao da diskredituje i otvoreno šovinističkim, čak rasističkim diskvalifikacijama. Štaviše, pokazao se kao tipičan predstavnik politike po kojoj „onaj ko nije s nama, taj je protiv nas“. Stoga nije jasno kako bi onaj koji je, korak po korak, potpuno napustio nasleđe Ataturkove, sekularne Turske, i ko tokom čitave političke karijere svesrdno radi na reislamizaciji zemlje, sad mogao da izraste u predsednika ujedinitelja. Zato se čini da je pobednički govor bio tek trenutni izliv benevolentnosti jednog inače sve arogantnijeg lidera, i da će njegova abrazivna priroda vrlo brzo ponovo doći do izražaja. Pokazaće se to verovatno već i pre isteka ovog meseca, do kada Erdogan treba da saopšti ko će ga naslediti na čelu vlade; ništa još nije konačno odlučeno, ali se uglavnom tipuje na aktuelnog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua - političara čije osmanističke spoljnopolitičke aspiracije mnogima ne deluju baš kao idealna preporuka za to mesto. Ali prava vlast se sada ionako seli u predsedničku palatu. Zato su, osim toga ko će biti novi premijer, vrlo bitne još dve stvari. Prvo, da bi svoj plan čiji je prvi deo bio pobeda na predsedničkim izborima sproveo do kraja, Erdogan sada mora i da politički sistem u zemlji preoblikuje po svojoj volji, i iz parlamentarne demokratije je pretvori u predsednički sistem, po uzoru na Francusku ili SAD. Da bi to postigao, nužna je promena ustava, za šta je pak neophodna dvotrećinska većina u parlamentu, koju AKP nema. Postavlja se, dakle, pitanje kako će je Erdogan namaknuti i kakve će ustupke njegova strana zbog toga morati da načini. Drugo, treba sačekati da se vidi kakve su ambicije odlazećeg predsednika Abdulaha Gula, koji je upravo obznanio reaktiviranje u AKP čim napusti mesto šefa države. Umereniji i odmereniji od Erdogana, Gul je dugo bio viđen kao jedina brana rastućoj moći dosadašnjeg premijera, ali je na kraju odustao od toga da se s njim direktno konfrontira; da li će se sada, oslobođen stega koje mu je nametala formalno najviša a politički slaba funkcija, pozicionirati kao Erdoganova unutarstranačka opozicija? Posmatračima nije promaklo da Erdogan u pobedničkom govoru nijednom nije pomenuo Gula; sada su nestrpljivi da saznaju da li je to uvod u novu fazu njihovog rivalstva, sa svim što to podrazumeva. Erdoganova pobeda na izborima je, dakle, bila stvar rutine. Za ostalo ćemo tek da vidimo.