Miholjsko leto

Foto Nebojša Marković

Više ni u kalendar čovek ne može da se pouzda. Nekoliko dana bio sam u zabludi da je proteklog ponedeljka počeo septembar. I sve vreme mi đavo nije dao mira. Osećao sam da nešto nije u redu. I onda. Eureka. Nema šanse. Avgust još nije gotov! Jer, da jeste, nema teorije da bi istraživački mediji prećutali veliku seču knezova. Za svaki slučaj pregledao sam i Službeni glasnik. Ni u njemu ništa. Ni slovo. Samo neki novi zakoni, usvojeni po hitnom postupku.

I tu se rasprše sve moje dileme. Ama ljudi, da je počeo septembar, ne bi svi oni silni direktori javnih preduzeća bili na svojim mestima. Jer, kao juče, sećam se da je premijer Aleksandar Vučić u nekoliko navrata čvrsto obećao da će do kraja avgusta biti smenjeno 70 odsto direktora javnih preduzeća. I pošto su svi oni, hvala na pitanju, živi i zdravi i na svojim mestima, biće da ove godine avgust traje malo duže. Možda i 100 dana. Ili bar do 12. oktobra, kada može da počne Miholjsko leto. A kad je leto, koga briga da li je avgust prošao ili nije.
Gledam u kalendar, dani prolaze jedan za drugim, baš tim redom, 1. septembar, 2. septembar, 3. septembar To me dotuklo. Šta ako je, kojim čudom, avgust 2014. ipak nepovratno prohujao sa vihorom? Hm, onda sam zaista Glupi Avgust. Jer ko drugi još veruje obećanjima političara?

Setih se, takođe, da su nedavno svi mediji objavili da će Milan Beko postati direktor Železnica Srbije. I ništa! Ali, tu mi je sve od početka bilo jasno. Beko je sigurno poslao prijavu na konkurs vozom. Brzim, naravno. Drugih u Srbiji i nema.

Utihnule su i priče o skorom ugovoru sa novim strateškim partnerom za Železaru Smederevo. Knjiga je, izgleda, spala samo na jedno slovo. Na Crveni oktobar. Ma, pomislih naivno, to i nije tako loše. Još samo da angažujemo Šona Konerija. Kako zašto? Pa on je bio glavni junak filma Lov na Crveni oktobar, koji je, em osvojio Oskara, em na blagajnama širom sveta zaradio 200 miliona dolara. Taman da pokrije godišnje gubitke Železare i da ostane zaposlenima za regres i topli obrok. I opet greška. Crveni oktobar je ruski, a Lov na Crveni oktobar američki. A Amerikanci su, kao što se zna, pobegli iz Smedereva još pre dve i po godine i ne pada im na pamet da se vraćaju.

Ostadoše, dakle, samo Rusi kao poslednja nada. Ma, harašo, nisu loši ni Rusi, pogotovo što se ovde raspredaju bajke da bez po muke mogu da reše probleme u Smederevu. Đavola. Eno ga, pre neki dan Branko Radun, pozivajući se na ruski list Komersant piše da je taj ruski Crveni oktobar, od koga u Smederevu i Nemanjinoj 11 očekuju spas, takođe u crvenoj zoni. Pa, logično, neće valjda u zelenoj? Onda bi bio Zeleni oktobar. Elem, Komersant tvrdi da je Crveni oktobar, koji nema nikakve veze sa Miholjskim letom, takođe u stečaju i da već tri godine ne plaća penzijske i druge doprinose.

Hm, a da nije to ključna preporuka za Ruse? Pa ko će bolje od njih da sprovede stečaj u Smederevu? Bar u tome imaju višegodišnje iskustvo. S druge strane, ovde će se osećati kao kod kuće, jer u Srbiji nije nikakvo čudo da neko ne plaća doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje. Nije prepreka ni to što se u Rusiji, bar tako piše Branko Radun, pozivajući se na ruske medije, vode krivični postupci protiv stečajnog menadžmenta Crvenog oktobra zbog neplaćanja poreza i mahinacija. Za Raduna to je dokaz da ruska kompanija nije adresa na kojoj treba tražiti pomoć za našeg bolesnika na Dunavu. Ja, pak, ne verujem da bi te sitnice mogle sprečiti posao stoleća. Samo da u Crvenom oktobru sami ne odustanu od Smedereva.