Osuđeni jedni na druge

Posle 50 dana sukoba između Izraela i Palestinaca u Pojasu Gaze, koji je odneo oko 2.200 života, Gazu ostavio u ruševinama i obe strane koštao oko 13 milijardi evra, uz posredovanje Egipta postignut je sporazum o prekidu vatre. O političkim prilikama u Izraelu i na palestinskim teritorijama, te o perspektivama koje je ovaj prekid vatre otvorio, razgovarali smo s izraelskim ambasadorom u Beogradu Josefom Levijem i s palestinskim ambasadorom u Beogradu Muhamedom Nabhanom.

Da li je potpuni prekid sukoba uz posredovanje Egipta održiv?

Josef Levi: Verujemo da jeste, inače ne bismo potpisali sporazum. Često me pitaju ko je na kraju pobedio. Tu nije bilo klasičnih pobednika i gubitnika, jer je poslednji sukob bio asimetričan. S jedne strane imate modernu, demokratsku državu Izrael, s velikim vojnim potencijalom; s druge je Hamas, teroristička organizacija koja se krila iza civila u Gazi i koja je bombardovala Izrael iz obdaništa i škola. Mi smo morali da se branimo, zar vi ne biste? Što je više slika o razorenoj Gazi preplavljivalo zapadne medije, to se vođstvo Hamasa više kukavički radovalo, iz svojih bunkera i tunela ispod bolnice Šifa. To ih, naravno, nije sprečilo da pet minuta nakon objave prekida vatre izađu na površinu i slave pobedu. Gaza je u velikoj meri razorena, neophodno je uputiti im međunarodnu pomoć, ali ne ako ta pomoć dopadne u ruke Hamasa. Jer, ako im date novac - kao što su im Katar i neke ugledne zemlje dale 400 miliona dolara - kupiće oružje. Ako im, kao ranije Izrael, date cement, izgradiće tunele ka našim teritorijama. Palestinski narod najviše trpi upravo zbog njih.

Međutim, čak i u najgorim danima ratovanja, situacija na Zapadnoj obali je bila relativno normalna, jer je tamo vladu formirao Fatah, pod vođstvom Mahmuda Abasa, koga veoma cenimo i s kim želimo da postignemo primirje.

Muhamed Nabhan: Mi želimo da bude održiv, jer je ovo već treći rat u poslednjih pet godina između Izraela i Gaze. U poslednjem sukobu, Palestinci su se od početka zalagali za mir. Naš predsednik Mahmud Abas obavio je širok dijapazon pregovora s brojnim stranama. Razlog je jasan - u Gazi su ginuli nedužni civili, više od 2.150 njih; od toga više od 500 dece ispod 12 godina. Ranjeno je 12.000 ljudi, ko zna koliko će biti invalida. Delimično je porušeno više od 20.000 stanova, a sa zemljom je sravnjeno njih 15.000. Infrastruktura je potpuno uništena. Reč je o velikoj katastrofi za naš narod. Kako ne bismo na svakih tri ili pet godina ulazili u nove sukobe, moramo da sednemo za isti sto i dođemo do rešenja. A rešenje je jedno - da se Izrael povuče s teritorija koje je zauzeo 1967. i prihvati stvaranje palestinske države s Jerusalimom kao prestonicom. Već smo mu prepustili teritorije koje je uzeo 1948, na kojima sam, inače, rođen. Jedino drugo rešenje je da svi narodi na potezu od reke Jordan do Sredozemnog mora budu ravnopravni građani u jednoj državi, što nije moguće. To ni jevrejskom narodu ne odgovara, a znam da tamo ima dosta mudrih ljudi. Jer, niti ćemo mi otići, niti će oni. Moramo da živimo zajedno, kao dobre komšije.

Pritom, ove i prošle godine smo deset meseci pregovarali s Izraelom pod patronatom SAD. Mi smo davali konkretne predloge, Izrael nijedan. Sve vreme je njihova delegacija tvrdila da nema s kim da priča, jer smo za njih predstavljali samo Zapadnu obalu, ne i Pojas Gaze. U redu, pošteno. Formirali smo (u junu, prim.) vladu jedinstva Fataha i Hamasa, kako bismo imali jedinstveni politički sistem i za šest meseci održali predsedničke i parlamentarne izbore s ciljem da s njima ima ko da pregovara. Ali, ne pominje se da je sporazum koji smo ranije potpisali s Izraelom predviđao da Pojas Gaze i Zapadnu obalu tretiraju kao jednu političku celinu.



Koliko pregovore otežava upravo to što je formirana vlada jedinstva Fataha i Hamasa, budući da Izrael, SAD i još niz zemalja Hamas tretiraju kao terorističku organizaciju?

Levi: Reč je o bizarnom stvorenju s dvoje usta - Fatah zagovara mir, Hamas želi da uništi Izrael. S nekompetentnom vladom ne možete da uspešno pregovarate. Pritom, pojavljuje se čudna anomalija - mi smo priznali pravo Palestinaca na samoopredeljenje, ali čak ni najumerenije političke struje u Palestini ne priznaju Izrael kao jevrejsku državu. Sukobi su mogli da budu trajno rešeni još 1947. da su Palestinci priznali rezoluciju UN o podeli Palestine na jevrejsku i arapsku nacionalnu državu, koja bi kasnije postala Palestina. Mi smo svoju državu stvorili, oni nisu, jer nisu bili spremni na kompromis. Pripadnici Hamasa sebe opisuju kao borce protiv okupacije. Naravno, lažu, jer nema okupacije od 2005, kada se Izrael povukao iz Pojasa Gaze. To je istovremeno prvi put da je palestinski narod uopšte imao svoju teritoriju, a Hamas je, umesto da poradi na ekonomiji, izgladnjivao stanovništvo i krijumčario oružje i rakete. Tobože su im uskraćena prava, a ni nama ne daju prava da postojimo. To je izvor svih sukoba. Moraju da shvate da Izrael nije privremena kreacija, što verujem da većina Palestinaca i zna. Samo nedostaje politička volja. Tu se uzdamo u zdravi razum Fataha. Mi nismo agresori i njihovi neprijatelji. Pogledajte šta se događa po arapskom svetu, kako Arapi ubijaju Arape. Sirija krvari, Irak gori, ceo Bliski istok se trese. Nemoguće je da je Arapima Izrael najveći krivac. Mi nismo kolonisti i imperijalisti, mi smo prosto u svojoj otadžbini. Čak smo spremni na to da Palestinci stvore svoju državu na istorijski našoj teritoriji. Želimo srećan, miran razvod. Palestina i Izrael zaista mogu da budu najbolji prijatelji. Mislim da oba naroda u dubini srca to znaju.

Nabhan: Ta vlada predstavlja sve Palestince i može samo da olakša proces pomirenja. I ova vlada i vlada koja će biti formirana posle izbora priznaje Izrael, ali u granicama do 1967. Još jednom - teritorije koje su tad okupirali moraju da vrate. To je zasnovano na rezolucijama UN i međunarodnom pravnom poretku. Pretprošle godine, 138 članica UN je glasalo za priznavanje palestinske države u granicama do Šestodnevnog rata (iz 1967, prim.), svega devet protiv. Još samo da Izrael to uvidi. Hamasa što se tiče, to je deo palestinskog naroda, a sve su borce za slobodu prvo nazivali teroristima. Ipak, ima i tu pogrešnih metoda, mi smo protiv svakog vida nasilja. Ali Izrael je protiv umerenog Abasa i neumerenog Hamasa; oni ne žele mir. NJima odgovara status quo. NJima odgovara da svoju državnost zasnivaju na istoriji, na biblijskim vremenima. To nije baš u duhu 21. veka. Kad bi se svaki narod vodio tom logikom i preseljavao tamo gde je nekada davno živeo, jer je Bog tako rekao, od ovog sveta ne bi ostalo ništa.

Da li je počelo otvaranje graničnih prelaza za Gazu i oslobađanje palestinskih zarobljenika, što su neke od stavki sporazuma?

Levi: Sporazum se ticao trenutne obustave vatre, a pregovarački timovi će kroz jedan mesec pričati o detaljima i zajedničkim strateškim ciljevima. Verujemo da Hamasu treba oduzeti kontrolu nad Gazom i predati je Palestinskoj samoupravi. Nisu idealni posrednici, ali su naši budući partneri. Jer, s Hamasom je moguće pregovarati koliko i s Al kaidom i Islamskom državom (ISIS). Da li biste njima dali luku ili aerodrom?

Nabhan: Prva tačka sporazuma jeste prekid ratnih akcija. Dalje, treba otvoriti svih pet graničnih prelaza između Gaze i Izraela, omogućiti slobodan protok ljudi, robe i pomoći i obezbediti rekonstrukciju porušenih delova Gaze, gde se dugoročno ne može bez luke i aerodroma, pa treba pričati i o tome. Za mesec dana će se raspravljati o modalitetima ispunjavanja tačaka sporazuma. Jer, Pojas Gaze je najgušće naseljeno područje na svetu. Prostire se na 340 kvadratnih kilometara i tu živi 1.800.000 ljudi. Izrael ga opkoljava s tri strane. To je najveći koncentracioni logor, jer ljudi žive pod blokadom, s vrlo malo vode. U Gazu sme da uđe svega 400 vrsta robe. Pa svaka trafika u Beogradu ima više artikala!

Izrael u zatvorima drži oko 7.000 Palestinaca, od kojih je najveći broj nedužan, mimo svakog zakona. Tamo je i 250 dece. Uglavnom ih hapse po protestima, ali ljudi valjda imaju pravo na protest. Kamen u nečijoj ruci ne može da bude tolika pretnja po Izrael, s obzirom na okolnosti pod kojima žive ljudi u Gazi. Da ne pominjemo to što niko ne bi ni uzimao kamen kada bi život u Gazi bio dostojan čoveka. Pregovori pod patronatom SAD su i propali jer Izrael nije pustio takozvanu četvrtu grupu zatvorenika, njih 24, od kojih su neki iza rešetaka i duže od 20 godina. Mi smo se zauzvrat učlanili u agencije UN, iako smo rekli da nećemo, i naišli smo na opšte odobravanje.



Kako komentarišete najavu Nabila Šata, zvaničnika Fataha, da će Palestina tražiti od Saveta bezbednosti UN da odredi rok za izraelsko povlačenje iz oblasti osvojenih 1967. i da će, ukoliko ta inicijativa bude odbijena, tužiti Izrael Međunarodnom krivičnom sudu za povratak teritorija izgubljenih u Šestodnevnom ratu?

Levi: Te teritorije su uzete od države Jordan i predmet su međunarodnog sporenja. Nikada ih nismo anektirali, jer znamo da će doći vreme mira u kojem će, uz neke zamene teritorija, Zapadna obala i Gaza biti područje palestinske države. Čak smo i mape razmenili s Palestincima, samo čekaju pravo vreme za potpis. Apsurd je da Palestinci imaju bolje međunarodne diplomatske odnose od nas, iako nemaju strukturisanu državu. Uvek mogu da urgiraju u nadnacionalnim organizacijama. Mada, uzmite za primer ženevski Savet za ljudska prava: u tom licemernom telu predstavnike imaju i ekstremne diktature gde izbori nisu održani preko 60 godina, gde se ljudi i dalje prodaju kao robovi, gde se devojčicama sakate genitalije, gde se odrubljuju glave. Oko dve trećine rezolucija koje su ta moralna čudovišta usvojila se protive interesima opstanka Izraela. UN su, takođe, matematički neizbalansirane. Za tri minuta možete doneti bilo kakvu antiizraelsku rezoluciju. Palestinci to znaju i u to se uzdaju.

Nabhan: To će biti naše pravo. Nećemo nikoga gađati raketama, već ćemo ići po svetu i međunarodnim organizacijama. Nemamo kome drugome da se obratimo. Zamolićemo da se mir i bezbednost kako god uspostave, makar i snagama UN.

Čini se da su tokom sedam nedelja sukoba obe strane bile neselektivne u izboru ciljeva. Delite li takav utisak?

Levi: Hamas je prvi bombardovao Izrael i sigurno je znao da ćemo reagovati i da će nedužni stradati. Zašto bi inače napade sprovodili iz škola koje su pod okriljem Ujedinjenih nacija? Veliki broj stradalih predstavlja traumu za obe strane, ali Hamas je krivac.

Nabhan: Saglasan sam u principu, ali ne može se porediti vrlo jaka izraelska armija, njihovo najmodernije oružje i raketni štitovi, sa šakom obespravljenih ljudi koji imaju primitivna sredstva. Oni su porušili trećinu Gaze pod izgovorom da se brane. Od čega? Vodili su više od deset ratova od 1968. godine. Kojim sredstvima, s obzirom na to da je reč o maloj državi? Oni prete drugima, brane svoju okupaciju. Doveli su 300.000 doseljenika na Zapadnu obalu, nezakonito, među naš živalj, I još tvrde da se brane.

Da li je sukob u pojasu Gaze na bilo koji način povezan sa akcijama islamista iz ISIS?

Levi: U širem kontekstu, da. Hamas je lokalna verzija Al kaide, nigerijske organizacije Boko Haram, pa i ISIS. U jednom danu (prošle sedmice, prim.) su njihovi pripadnici na ulici pogubili 24 Palestinca zbog njihove navodne, a nepostojeće saradnje s Izraelom. U njihovim udžbenicima iz matematike zadaci glase: ako ubijete dva, a potom još tri Jevreja, koliko ste ih ubili? NJih ne interesuje političko rešenje, već stvaranje islamskog kalifata. Reč je o antisemitima, kukavicama i varvarima.

Inače primećujem izvesnu moralnu šizofreniju na Zapadu. Kad se priča o Boko Haramu i njihovom kidnapovanju na stotine devojčica, ili o ISIS, čija je varvarstva teško ne videti, ili o akcijama Al kaide, oni se proglase za monstrume i teroriste; s pravom. Kad se priča o Hamasu, odjednom se radi o borcima za slobodu. Ali, oni to nisu. Oni su fanatici koji pozivaju na uništenje svog suseda. Neki zapadni mediji vam ne govore istinu, već preuzimaju ulogu portparola muslimanskog ekstremizma. To je istorijska greška. Tokom ovog, poslednjeg konflikta Bi-Bi-Si i drugi mediji su stvorili novi jezik medijske manipulacije izveštavajući o borbi demokratije protiv terora, precizno brojeći palestinske žrtve. Zašto isto to nisu radili kada su civili bombardovani u Avganistanu ili Iraku? Zna li neko koliko je tada nedužnih civila poginulo? Ne, jer se samo kada je Izrael u fokusu oni broje, imenuju i opisuju.

Izrael je, s druge strane, deo judeohrišćanske civilizacije, i to na Bliskom istoku, gde su decenijske diktature utrle put mnogo gorim pustinjskim kraljevinama smrti, koje su na svim našim granicama. U Libanu je Hezbolah, u Siriji kriminalac Asad ratuje s takozvanim pobunjenicima. S Egiptom i Jordanom imamo važnu saradnju. Izrael je veliki kao četvrtina Srbije, mala smo država i ne želimo da povećamo teritoriju; samo da nas drugi ostave na miru.

Nabhan: Nipošto. Naš narod je školovan, kreativan, prosvećen. Ekstremističke organizacije nemaju osnova kod nas, čak ni u Gazi. Istini za volju, tu ima raznih snaga koje iskorišćavaju sveopšti haos, ali ima nemerljivo više ljudi koji se zalažu za mir i suživot. U krajnjem slučaju, normalan život u Gazi i stvaranje palestinske države bi izbrisali svaku naznaku ekstremizma. Pametni mladi ljudi osećaju da bi mogli mnogo, ali da zbog uslova života mogu malo toga. Kada bi mogli da ostvare svoja prava, tamo ne bi bilo nikakvih problema.