Jezički mozaik Panonije

Foto Robert Getel

Zamislite da ste u sobi s Mađarom, Slovakom, Rusinom, Rumunom, Romom, Bunjevcem, Ukrajincem, Hrvatom i Makedoncem. Sada zamislite da gledate isti program na TV-u ili da ga slušate na radiju. Zanemarimo li to što ne bi svi razumeli sadržaj, već na jezičkom nivou, mala je verovatnoća da bi isti program bio svima interesantan. Kako razrešiti ovaj gotovo logički problem? Radio-televizija Vojvodine se s njim svakodnevno susreće i, što je još važnije, pokušava da pruži rešenje koje bi zadovoljilo sve nacionalne manjine koje u njoj žive. A, kako tvrde u ovoj kući, naći rešenje je od ključne važnosti za uspešan suživot koji karakteriše Vojvodinu.

Ne možete shvatiti koliko radio znači pripadnicima nacionalnih manjina. Kada se neki, primera radi, Rusin ili Slovak nađe u zemlji koja mu je strana, veoma mu je važno da čuje svoj jezik, jer, ako ne zna srpski, jedino tako sazna šta se događa u njegovoj zajednici. Zamislite da Srbin ode u Nemačku ili Austriju i da nema svoje medije, priča za NIN Milina Florianova, odgovorna urednica radio-programa na slovačkom jeziku. Uloga javnog servisa u ovom svetlu postaje još važnija i ispunjava je već 65 godina, otkako je osnovan Radio Novi Sad (RNS). Tada su bili zastupljeni srpski, mađarski, rusinski, rumunski i slovački jezik. Nakon rušenja predajnika za vreme bombardovanja i potonjom odlukom RRA, radio je dobio tri frekvencije. Prvi radio-program je na srpskom, a drugi je na mađarskom jeziku. Celodnevni su i nigde u Evropi trenutno nema slučaja da je čitav program pripao jednoj nacionalnoj manjinskoj zajednici. Treći program posvećen je svim ostalim manjinskim jezicima, pa Slovaci, Rusini i Rumuni dobijaju po pet sati dnevno, Romi po dva sata, Ukrajinci po 15 minuta, dok Bunjevci, Hrvati i Makedonci imaju po 30 minuta, ali na nedeljnom nivou.

Nažalost, manjim zajednicama često pripadnu gotovo noćni termini, a u kraćim programima se svi blokovi informativni, zabavni, obrazovni, kulturni stapaju u jedan. Formiranje nacionalnih saveta i odabir predstavničkog lica dovoljan je preduslov da određena nacionalna manjina zatraži svoja stečena prava, pa se u skorije vreme može očekivati da Nemci i Crnogorci zatraže vreme za programe na svojim jezicima. Ipak, s nastupajućom digitalizacijom javnog servisa i deljenjem frekvencija bi svako konačno trebalo da dobije dovoljno medijskog prostora, predočava za NIN direktor RNS Jožef Klem i dodaje da će do tada radijsko vreme biti raspoređivano inače uspešnom saradnjom između redakcija manjinskih zajednica. Primera radi, rusinska redakcija je, prema rečima Tatjane Beuk Laćak, urednice radio-programa na rusinskom jeziku, ukrajinskim kolegama ustupila 15 minuta dnevno i 30 minuta nedeljno, što je učinila i slovačka redakcija.

Ipak, sve redakcije nacionalnih manjina susreću se s istim ili vrlo sličnim problemima materijala za program uvek ima, naročito otkako su u Vojvodini osnovani njihovi zavodi za kulturu, lokalna pozorišta i različite nevladine organizacije, ali prostora, makar do uvođenja digitalizacije, jednostavno nema dovoljno. Naročito veliku teškoću u radu predstavlja jasna tendencija smanjivanja redakcija, prisutna unazad petnaestak godina. Kako tvrdi urednik Deže Ereg, u mađarskoj redakciji je slovo sa 103 novinara spalo na 38, pa su vremena u kojima su mogli da terenski izveštavaju s najrazličitijih događanja, od Bitefa do Olimpijada, davno prošla. S druge strane, rusinska, slovačka i rumunska redakcija proizvode obilje programa sa svega 17-18 novinara, u nekoliko smena, što neminovno dovodi do zamora zaposlenih, zapostavljanja materijala i potiskivanja možda i najlepših novinarskih formi, poput portreta, reportaža, fičera i dokumentarnih drama, u drugi plan.

Prema rečima Mirčea Konrada, urednika radio-programa na rumunskom jeziku, RNS je do 2000. godine bio uzor u ovom delu Evrope. Primera radi, iz Rumunije su, naročito pod Čaušeskuom i nakon revolucije, redovno uzimali naš materijal, a sad je obrnuto. Mi smo u specifičnoj situaciji, jer je naša matica najudaljenija. Imamo tri dopisnika, a rumunski živalj postoji u 11-12 banatskih opština. Svi imaju ponešto da kažu, ali nam nedostaje razgranata dopisnička mreža, predočava naš sagovornik za NIN.



Ipak, odsustvo lokalnih terenskih izveštača se donekle nadomešćuje odličnom saradnjom koju RNS neguje s lokalnim medijima na manjinskim jezicima, a slična je veza uspostavljena i s Bratislavom, Budimpeštom i rumunskim medijima. Potpisan je protokol o saradnji s čak 11 regionalnih javnih servisa, pa su i zbivanja u maticama redovno prisutna u programima nacionalnih manjina.

Međutim, postoji nešto što nikako ne mogu da nadomeste. Radio ne živi bez muzike, a mi smo ostali bez svojih muzičkih produkcija u Vojvodini. Program postane zamoran s istim numerama, a svrha javnog servisa je da se stalno obnavlja. Kada nam iz matice i dospe muzički program, on nikada ne može da bude vojvođanski, lokalno specifičan. A međusobni kontakt je čar mesta gde živimo. U tom smislu ne bih govorila o multikulturalnosti, već i interkulturalnosti, jer smo pomešani, razmena je konstantna. LJudi u RNS su bili i ostali najveće bogatstvo ove kuće, pa su čak i devedesetih do danas ostali zajedno i očuvali zdrav razum, zaključuje Florianova.

Kako tvrdi direktor i vršilac dužnosti glavnog i odgovornog urednika Televizije Novi Sad Slobodan Arežina, ta vrsta pozitivne energije i dalje postoji. Specifičnost ove televizije je što nacionalne zajednice (reč manjina, smatra on, krije u sebi nešto pejorativno), same proizvode svoje programe, za razliku od većine evropskih javnih servisa, gde matične redakcije tek prevode materijal na različite jezike. TVNS je čak jedina televizija na svetu koja proizvodi program na rusinskom jeziku, na jeziku naroda koji nema maticu. Ideja da ceo program odražava demografsku šarenolikost ogleda se i u emisiji Paleta, u kojoj se svakim radnim danom prikazuju životne priče pripadnika različitih nacionalnih zajednica. Emituje se na odgovarajućim jezicima, a titlovani prevod je uvek na srpskom. Ovakva sposobnost TVNS da život svake zajednice prezentuje svim građanima Vojvodine je, smatra Arežina, najveća vrednost ove kuće. To je prepoznato i izvan Vojvodine, pa se program na rumunskom jeziku emituje i u istočnoj Srbiji, gde je ovaj narod u velikoj meri prisutan; isto važi i za program na makedonskom, koji se prikazuje u okolini Niša.
Uređivačko načelo je da svakom građaninu Vojvodine pružimo stečena prava, unapredimo program i izvučemo ih iz medijskog geta. Nadam se da ćemo do decembra ove godine pokrenuti i program na nemačkom jeziku. Da je na popisu bilo dovoljno Eskima, na primer, ili Indijanaca, i za njih bismo bespogovorno pravili program, slikovito objašnjava Arežina.
Produkcioni kapaciteti su zajednički za sve redakcije, ali one imaju potpunu autonomiju u uređivanju programa. Prema rečima Atile Martona, pomoćnika glavnog i odgovornog urednika TVNS, najveća prepreka ka poboljšanju programa je manjak ljudi, baš kao i u RNS.

Primera radi, mađarska redakcija je do devedesetih imala stotinu ljudi, kada je pravila omladinski, zabavni, informativni, obrazovni program... danas isti posao, koji čini oko dvadeset emisija, obavlja tridesetak ljudi. Ukrajinska redakcija, da je tako nazovemo, sastoji se od dvoje zaposlenih, hrvatska broji šestoro, s dopisnikom. U takvim okolnostima, svaki novinar se bavi svakim poslom danas će da vodi dnevnik, sutra da ga uređuje, a prekosutra da radi emisiju magazinskog tipa. Desi se da imamo više materijala o kojem može da se izveštava nego što možemo da propratimo, objašnjava Marton i dodaje da se to, u slučaju kulture, odnosi kako na tradicionalne manifestacije nacionalnih zajednica, tako i na aktuelne konflikte između politike i kulturnih poslenika, pa i na savremenu produkciju, oličenu u filmovima, koncertima, supkulturnim dešavanjima... Po njemu, upravo savremenost predstavlja najvažniju sponu u međukulturnom povezivanju, jer se vrlo često dešava da redakcije jednih zajednica naprave izvanredne priloge o dešavanjima koje su organizovale druge zajednice. Neće mladi nešto što je bilo aktuelno pre 100 ili 200 godina osećati kao svoje, niti će hteti da upoznaju tuđe arhaizme, smatra naš sagovornik.

S ovom procenom je saglasan i Đula Mirnič, urednik kulturnog magazina na mađarskom: Ovde svi folklorni sastavi izgledaju isto, i pesme su slične, samo se možda različito pevaju. Ali je veoma lepo videti ih. U TV emisiji koju uređuje, čiji se naziv može prevesti s Biti ovde i Savremenost, on pokušava da spoji edukaciju i informisanje, savremenost i tradiciju, da netradicionalnim tehnikama, bez klasične novinarske naracije, predoči dešavanja i otvori različite teme, uključujući i poetička i filozofska razmatranja. Inače, novinar je, snimatelj, montažer, a, kako kaže, po potrebi i vozač, ali se stiče utisak da mu svojevrsni one man show odgovara, jer ima potpunu kontrolu nad konačnim proizvodom. U mojoj emisiji nećete videti folklor, jer svaka manjina ima po najmanje dva godišnja festivala o kojima se već izveštava, objašnjava Mirnič za NIN i zaključuje da je gledanost, rak-ranu kulturnih emisija, moguće postići, ali samo kvalitetno obavljenim poslom.



Sličnog je mišljenja i njegova slovačka koleginica Ana Funćik, koja se u svojoj emisiji trudi da pokrije što širi izražajni dijapazon od likovnih, preko književnih i pozorišnih umetničkih izraza, uz neizostavne portrete značajnih sunarodnika i sugrađana. Naročit naglasak stavlja na vrlo plodnu slovačku filmsku produkciju, pa često uključuje i recenzije, kao i izveštaje s festivala. Kao urednici mi je veoma važno da imam što više sagovornika, ne obavezno slovačkih, ali ne uspeva mi uvek. Jer, jedno od preimućstava življenja u Vojvodini je taj konstantan pogled spolja. Međusobne različitosti bi, u krajnjem slučaju, trebalo da budu stvari koje nas spajaju i ne razdvajaju, a najčešće i jeste tako, rekla je za NIN.
I, zaista, kao što se multikulturalnost u Vojvodini ogleda ne kao isprazna politička floskula, već kao životna realnost aktuelna nekoliko vekova, Radio-televizija Vojvodine predstavlja podjednaku specifičnost deset redakcija je na istom zadatku: da na deset jezika oslika bogat vojvođanski mozaik.