Rudarska rapsodija

Foto Nebojša Marković

Na mestu gde sremska ravnica počinje da se mreška u prevoje Fruške gore, gde planinski potoci grade dubodoline, a iz zemlje kuljaju termalni izvori, nalazi se Vrdnik, sve poznatiji u svetu po banjskom turizmu. Zaštićen od severnih vetrova nadaleko jedinim planinskim vencem, s klimom znatno blažom od tačaka na istoj paraleli, Vrdnik je nalik kakvom primorskom gradiću, iako su mu ulice austrougarski ušorene.

Mašta ovde lako stvori sliku drevnog Panonskog mora i u njemu usamljenog ostrva, ali mnogo teže nekadašnje slave prvog rudnika uglja na današnjem tlu Srbije, i jednog od prvih na prostoru bivše Jugoslavije. Kažemo Jugoslavije, jer je njoj svojstveni duh bratstva i jedinstva ovde bio čvršći nego bilo gde drugde. Štaviše, u Vrdniku se ova složenica odnosila na čak 29 nacija, od Slovenaca i Čeha, do Francuza i Belgijanaca. Združenih na eksploataciji mrkog uglja, započetoj 1804. godine, a zamrloj 1968, kad je rudnik proglašen nerentabilnim. Sirovine prema proračunima ima bar još za 50 godina, ali su putevi do nje prekomplikovani, objašnjava naš lični vodič, novinar i publicista Željko Marković. Očaranost dedovinom on je pretočio u monografiju Vrdnik, međunarodna priča. Istražujući razne pisane izvore čitavu deceniju, a detalje iz svakodnevice čitavog života, učvrstio je mrežu dobrosusedskih odnosa, a svima koje srdačno pozdravlja poznaje oca, majku, strica... Marković kao da lično zna i grofove Pejačeviće, prve vlasnike rudnika, i Gvidona Pograca, hrvatskog industrijalca i modernizatora proizvodnje, pa čak i ponekog iz mađarskog Ministarstva finansija koje je kupilo nalazište početkom XX veka za potrebe železnice. Visoka kalorijska vrednost uglja je bila idealna i za parobrode, pa je trgovina cvetala do početka dominacije nafte, objašnjava Marković stručno.

Toliko je žara u njegovom pristupu i toliko doslednosti u zagovaranju ideje o zaštiti ovdašnjeg industrijskog nasleđa, kojima konačno idu naruku i namere nadležnih iz pokrajinskog Sekretarijata za kulturu. Uprkos manjku radnih mesta, osim u okviru banjskog kompleksa, zbog čega je mesto demografski zamrlo, za Vrdnik vezuje nešto neobjašnjivo one koji su tu ostali.

Vrdnik ne bi dao za celu Srbiju, ma kakvi, ni za celu Jugoslaviju, ubedljivo tvrdi Alojz Seničar, poznatiji kao Lega, nonšalantno se krećući s rukama u džepovima. Osmeh na licu zaraslom u bradu je u prividnom neskladu sa očitom nemaštinom, oličenom u trošnoj kući i još trošnijem pokućstvu.



Lega je rudarski potomak, opredeljen za nadzemne radove. I ne priča napamet, već tvrdnju o jedinstvenosti svog rodnog mesta zasniva na brojnim pečalbama po majdanima Kosova, Crne Gore, Makedonije... Sve sam prošao, samo nisam bio u Sloveniji, smeška se i dalje Lega, čije je čisto slovenačko poreklo prošarano srbijanskim navikama. NJegov životni moto je stoga da se sve da odložiti, osim uživanja. Pojednostavljeno shvatanje užitka pokriva čitav spektar situacija, od slušanja poja ptica, nenarušenog urbanom bukom, preko skupljanja obilja gljiva, do udisanja čistog vazduha, i prijateljskog razgovora. Suštinski, to i jeste bitnije od seče drva i košenja dvorišta, što je okosnica njegovog trenutnog biznisa.

Lega je stanovnik Stare kolonije, urbanistički ujednačene još 1885, ali ipak raznolike zbog različitih navika novih žitelja. Jer, potomci prvih stanovnika sad su izmešani sa doseljenicima, privučenim niskom cenom stambenih kvadrata. Osim sećanja na nekadašnju slogu među nacijama, živa je i uspomena na besprekorni red koji se očuvao na neverovatnim mestima. Recimo, na starom poljskom klozetu, na koji nam u šali ukazuje Marković. U blizini, a pored Doma kulture Franc Rozman, gde su svakog vikenda organizovane igranke ili nastupi tri folklorne grupe i tri bleh-orkestra, bila je i takozvana dvokatnica za smeštaj stručnog kadra.

Naš vodič sad koristi vrdnički rudarski jezik, sastavljen mahom od hrvatskih i slovenačkih izraza. Solidna građa paviljona je koliko-toliko odolela zubu vremena, ali ne i ljudskoj gluposti i obesti. Jer, nikako drugačije Marković ne može da nazove genocid nad memorijalom, u kom su mnogi objekti srušeni, a inventar, razvučen ili predat stihiji neodržavanja. Svi koji su krali cigle su jedan po jedan umrli za nepunu godinu, tužnoj sagi o ugljenokopu jedan meštanin pridružuje ovu priču, više nalik urbanoj legendi.

Razmontirana je i pruga od Rume, pa i jedan od prvih bioskopa u širokom luku. Malo po malo, od naprednog rudarskog centra, Vrdnik je postao pusta periferija. Samo u ova dva reda kuća bilo je dvadesetpetoro dece, a sada dece nema, a starci odlaze, Lega komentariše stanje u svom neposrednom komšiluku. Poslovični smešak među brkovima tamni, ali samo na trenutak. Toliko je ostalo stvari kojima se čovek može radovati.

Začudo, ni on, ni njegova sestra Ivanka, ni Ana Hvala, niti bilo ko drugi iz Stare i Nove rudarske kolonije, ne seća se straha od ulaska svojih bližnjih u 300 metara duboke tunele, najopasnije u čitavoj Evropi. Razlog su metanske jame, sklone eksplozijama, i priroda bentonitske gline koja razdvaja slojeve uglja, a raste u dodiru sa vodom. Lako se moglo dogoditi da se u tom procesu izvitoperi podgrada, da tunel bude zatrpan, sa sve rudarima, kaže Marković. Saldo otežavajućih okolnosti je pet izgubljenih života.



Kao što su se na ovom prostoru smenjivale kulture, od prve rimske, preko ugarske, o kojoj svedoči kula visoko iznad grada sa pogledom na beskraj horizonta, zatim turske, austrijske, pa sve do ove naše, tako se menjala i ekonomska žiža. Naime, izbijanje lekovite termalne vode u Južnom oknu je 1931. mestu donelo sudbinski preokret. Nesreću potapanja dela rudnika zamenila je sreća usled otkrića novih potencijala. Manjak lokalnog življa sad nadomešćuje poseta brojnih spa-rekreativaca, obolelih od reume i postoperativnih rekonvalescenata.
NJihov boravak u Vrdniku bi bio i banja za dušu, kad bi se u ponudu uvrstili i kulturni sadržaji. Ali, osim manastira Ravanica, i spomen-kuće naše prve pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje, i šetnje do fortifikacije, korisnici vrdničke lepote nemaju drugog izbora. A sve to se da obići za jedan nepuni dan, iako je crkva posvećena Vaznesenju Gospodnjem, nikla na mestu pređašnje, među najlepšim u fruškogorskom manastirskom grozdu, koji se naziva i srpskom Svetom gorom.

Ulazak u hram oduzima dah zbog čipkastog ikonostasa visokog desetak metara sa romantičarski oslikanim ikonama. Tu je i deo moštiju kneza Lazara - čestice netruležnog tela jednog od narodu najbližih svetaca, koji je žrtvovao i sebe i vojsku u Kosovskoj bici. Ostatak relikvije je u srpskoj Ravanici kod Ćuprije, odakle su mošti prenete kad je taj manastir spaljen krajem XIV veka. I odakle su istom neprilikom preseljeni monasi. Danas je to dom nevelikog sestrinstva koje s mukom održava posed. Manastir je spomenik kulture od velikog značaja.
Turistički kapacitet Vrdnika je i u zasadima vinove loze, u drvoredima voćaka, ali i u arhitekturi velelepnih vila u stilu mađarske secesije (sličnih onima na Paliću), gde su bili smešteni inženjeri ugljenokopa. Skriveno blago je i u ostacima termoelektrane i drugih zgrada rudnika koje sada zvrje prazne, prodate budzašto nekom ko za njih nema preciznih planova. Svi ti resursi na gomili otvaraju mnoge mogućnosti koje bi Vrdnik svrstale na glavne puteve turizma. I potpuno obnovile duh bratstva i jedinstva.

Muzeji rudarstva i pesništva

Rudnici kulture su jedan od regionalnih projekata fondacije Balkankult koji je osmišljen s ciljem da se napušteni ugljenokopi i pripadajući objekti revitalizuju i u njima pokrene kreativna produkcija ili obrazuju muzeji. U njega su, kao svetli primeri, uključeni rudnik kamenog uglja u Labinu (Hrvatska), kao važan centar specifičnog turizma, i stari rudnik žive u Adriji (Slovenija), kao lokalitet industrijske baštine pod zaštitom Uneska. Najveći broj tačaka od interesa od deset izabranih upravo je u Srbiji, od kojih je najintrigantniji baš Vrdnik.

Na nedavnom stručnom skupu u Vrdniku predstavljene su ideje o obrazovanju letnje rezidencije arhitekata u vilama u centru naselja, koje su bile deo rudničkog stambenog fonda. Tako nešto ne postoji u Srbiji, ali odlično funkcioniše u Motovunu. Arhitekte bi načinile virtuelna rešenja zaštite i prezentacije rudarskog nasleđa. Međutim, uprkos dobroj volji pokrajinske vlade i znatnim sredstvima za to namenjenim, malo se maklo sa starta, kaže Dimitrije Vujadinović, direktor Balkankulta. Problem je u lokalnim vlastima, inertnosti administracije i nerazrešenim vlasničkim odnosima, naglašava.

Vujadinović na Vrdnik gleda kao na mesto puno potencijala i zbog prisustva Milice Stojadinović Srpkinje, rođene 1828. u selu Bukovcu. Kuća u kojoj je živela i stvarala gotovo celog života, pod očinskim pokroviteljstvom Vuka Stefanovića Karadžića, mogla bi se uvrstiti u projekat razvoja privatnih kolekcija i muzeja koji razvija Balkankult.