Samit naopake logike

Na zatvaranju samita NATO u Velsu u petak, Barak Obama je ocenio da je primirje u Ukrajini (sklopljeno istog dana u Minsku između zvaničnog Kijeva i proruskih pobunjenika) rezultat sankcija uvedenih Rusiji. Logika na kojoj počiva ova ocena nije sasvim u redu. Ako je pitanje rata i mira u Ukrajini zavisilo od Rusije i pritiska na nju, kako to da je do primirja došlo tek onda kada ga je Kijev prihvatio? Ukrajinski predsednik Petro Porošenko i ekipa do juče nisu hteli ni da razgovaraju sa pobunjenicima, smatrajući ih teroristima. Do pre par nedelja, dok je ukrajinska vojska bila u ofanzivi i direktno pretila Donjecku i Lugansku, nije joj padalo na pamet da nudi primirje. Do prekida vatre na istoku Ukrajine došlo je isključivo zahvaljujući skorašnjoj uspešnoj ofanzivi pobunjenika (sa vojnom pomoći Moskve ili bez nje - nebitno je) i proceni kijevske elite i njenih zapadnih mentora da je bolje sesti za sto dok se linija vatre nalazi pred Marijupoljem, nego čekati da se ona pomeri dalje na zapad. Ovo nije ni prva ni jedina upotreba pogrešne logike od strane zapadnih lidera. Pomenuti velški samit bio je pun naopake logike. Da bi demonstrirali privrženost odbrani pribaltičkih članica od navodne ruske pretnje, saveznici su osmislili snage za brzo reagovanje, koje bi u najkraćem roku mogle da priteknu u pomoć ovim zemljama u slučaju ruske invazije. Ako je cilj ove mere da odvrati Rusiju od napada na susede, uporedio bih to sa situacijom u kojoj me predsednik kućnog saveta opominje da ne diram komšinicu kojoj inače i ne prilazim, dok se njih dvoje spremaju da mi obiju stan. Naime, sva govorancija o ruskom imperijalizmu i agresivnom ponašanju prema susedima je samo paravan za svrhu postojanja NATO u posthladnoratovskom periodu, a to je geopolitička ofanziva protiv Rusije. NJen cilj je da se ova zemlja liši statusa nezavisne velike sile, što SAD doživljavaju kao prepreku na svom putu ka uspostavljanju hegemonije u Evropi i svetu. Velški samit potvrđuje karakter NATO kao ofanzivnog vojnog saveza koji pravda svoje postojanje odbranom od imaginarnog neprijatelja. Rusija, doduše, nije eksplicitno imenovana kao neprijatelj, ali su govori učesnika i usvojena deklaracija puni antiruske propagande i iskrivljene slike sukoba u Ukrajini. Čule su se i pretnje daljim sankcijama, koje svakako ne doprinose održanju tek sklopljenog primirja i uspehu budućih pregovora o političkom rešenju. Neki od lidera pobunjenika već su najavili da neće odustati od svojih zahteva za nezavisnost, što znači da će Zapad i njegovi kijevski puleni morati da nađu načina da suštinski uvaže interese ruskojezičnog stanovništva, ako žele da sačuvaju Ukrajinu celovitom. Problem je u tome što prioritet SAD nije celovita, već prozapadna i antiruska Ukrajina. Kako će Rusija reagovati na sve ovo? Snage za brzo reagovanje NATO i sve češće vojne vežbe u istočnoevropskim članicama mogu se podvesti pod raspoređivanje vojne infrastrukture na granicama Rusije, što ova u svojoj vojnoj doktrini smatra opasnošću broj jedan. Možemo da pretpostavimo kako će tek u najavljenoj novoj doktrini okarakterisati ponašanje NATO u svetlu najnovijih događaja. Na kraju, šta ovo znači za Srbiju? Deklaracija iz Velsa hrabri našu zemlju da nastavi da jača partnerstvo s alijansom. Hoće li naša elita u ovo izazovno doba uspeti da održi partnerstvo sa svima, a da pritom izbegne da se svrsta tamo gde joj nije mesto, zavisiće od njene sposobnosti da prepozna nacionalni interes i istraje na njegovoj odbrani.