19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
U obilju loših vesti iz sveta o krvoprolićima izazvanim različitim pogledima na civilna i verska pitanja, iz davno podeljenog vrha hrišćanske crkve stižu isključivo signali za prestanak ratova, te pomirenje vlada i naroda. Tako je nakon nedavno potpisane ekumenske deklaracije u Jerusalimu, došlo i do susreta Vaseljenskog patrijarha Vartolomeja i pape Franje Prvog, i nove zajedničke molitve za mir, početkom juna u Vatikanu.
Najopipljiviji dokazi dobre volje dolaze upravo sa te strane, pa je rimokatolički prvosveštenik prvo celivao ruku carigradskom arhiepiskopu, što je u javnosti doživljeno kao čin iznad simbolike. Zatim je izrazio žaljenje za sve što je strana koju predstavlja učinila od šizme 1054. godine, što takođe predstavlja presedan u bilateralnoj politici. Navedene pomake analitičari doživljavaju kao najkrupnije korake u uspostavljanju dijaloga među hrišćanskim crkvama, što se potvrđuje i najavom Vaseljenskog sabora 2025. godine u starom, predraskolnom sastavu. Na tom jubilarnom okupljanju će u Izniku, nekadašnjoj Nikeji, kao pre 1.700 godina prilikom prvog svehrišćanskog skupa, biti prisutni velikodostojnici istoka i zapada, bar kako stvari sad izgledaju.
Međutim, jasna sugestija s vrha ka premošćavanju razlika između pravoslavlja i rimokatoličanstva, kod dela domaće pastve provocira podozrenje. Ono je izazvano ne samo sumnjom u iskrenost težnji, već i iskrenim uverenjem da je suština pravoverja upravo u toj razlici. Većina vernika razliku doživljava instinktivno, jer joj je usađena, i ne udubljuje se u nju previše, dok je manjina potkrepljuje dogmom. Novina je da su upravo ispovednici dogme često skloni da zažmure na doskoro neprikosnovena pravila, zarad Hristovog naloga da svi jedno budu, sadržanog u Novom zavetu (Jn 17:21). Pa čak i famozni filioque više nije tolika kost u grlu.
Pitanje filioque je dugo bilo predmet diskusije, i danas postoje mnoga neslaganja oko toga kako tumačiti dodatak po Sinu (ili od Sina) koji nalazimo u Simbolu vere na zapadu. Za mnoge rimokatoličke teologe, to više nije suštinski problem, a neki su spremni i da ga se odreknu, zarad međusobnog približavanja crkava, objašnjava prof. dr Davor DŽalto sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda .
Ne tako davno, Vaseljenski patrijarh i papa su molili Simbol vere bez filioque i nije se srušilo nebo, a ni zemlja nije propala, dodaje tome Ladislav Nemet, biskup zrenjaninski. Ovo pitanje je, naglašava, usaglašeno sa nekim pravoslavnim crkvama na Saboru u Firenci, održanom između1439. i 1445. saborski oci, prisutni na zasedanjima, na kraju su prihvatili da rimokatolički dodatak nikako ne menja pravu hrišćansku tradiciju. Druga je stvar da nisu sve autokefalne pravoslavne crkve koje danas postoje, u to vreme postojale, ili bile prisutne na tom saboru, objašnjava biskup. Zajedničko za obe crkve je to da se Otac u Svetom trojstvu slavi kao jedini izvor života i biti. Da li Duh sveti proizlazi iz Oca samo, ili iz Oca i Sina, čini mi se kao nepotrebno stvoren problem, pošto i tako ne znamo kako Sveto trojstvo živi, njegova je poenta.
Čini se da ni druge sporne stavke nisu tako sporne, pa je institucija papske nepogrešivosti, ustanovljena pre 150 godina kao način prihvatanja verskih istina kod rimokatolika, svoje pravo tvrdnje iskoristila samo jednom. Prilikom proglašenja istine o uspenju Bogorodice, koja je prihvaćena i od strane pravoslavnih crkava, objašnjava biskup zrenjaninski. Do približavanja stavova dolazi i usled novijih shvatanja da se pojam zapravo odnosi na nepogrešivost univerzalne crkve, čije odluke papa samo čini javnim i zvaničnim. U tom kontekstu treba imati u vidu da papa Franjo najčešće koristi samo svoju osnovnu titulu, od mnogih koje su pape istorijski nosile, a to je titula episkopa Rima. Ona je za pravoslavne potpuno nesporna, kao što bi u slučaju obnove jedinstva crkve bilo potpuno prihvatljivo mesto pape kao prvog među (jednakim) episkopima, naglašava DŽalto.
Naspram ovih, sve druge razlike poput položaja oltara, braka sveštenstva, svetog pričešća, krštenja, kalendara, deluju formalne i lakše premostive. Iako se reč ekumenizam ovde teško izgovara, jasno je da se na njemu više radi nego što se priča, pa i Sabor SPC po tom pitanju deluje saborno. Stoga je SPC i dalje članica Svetskog saveta crkava (SSC), uprkos određenim pritiscima. Danas izraziti antiekumenski diskurs više nije naročito aktuelan.
Kao da je pozitivan stav prema pomirenju osnovni ključ po kome se biraju vladike, primećuje ortodoksnije raspoložena pastva, naglašavajući da su oni sa suprotnim mišljenjem od smrti bivšeg patrijarha, utišani i skrajnuti. Ova, ne tako brojna grupacija, nazvana ponekad i zilotskom, nekako je glasnija od tzv. ekumenista i vrlo je uticajna na javno mnjenje. Pogotovo kad se interno glasa za i protiv dolaska pape u Srbiju.
Posebno opterećenje po tom pitanju predstavlja to što se na odnos sa Rimokatoličkom crkvom ovde često gleda kroz prizmu srpsko-hrvatskih odnosa i instituciju Jasenovca, ocenjuju analitičari. Na Jasenovac, Jadovno, Prebilovce se poziva i srpski patrijarh Irinej, kao najvažniji otežavajući faktor eventualnog pozivanja pape. Hrišćanski je praštati, ali se ne sme zaboraviti, naglašava u jednom intervjuu. Međutim, nema ni rešenja problema, bez razgovora, patrijarh Irinej ipak ostavlja otvorenu mogućnost susreta.
U katoličanstvu ima manje otpora približavanju, pa se njihova tvrda struja računa u promilima. Razlike poput ženskog sveštenstva, pogleda na homoseksualne brakove, eutanaziju, kontracepciju, veštačko oplođavanje, iza kojih stoje neke protestantske crkve, trenutno deluju kao teže za približavanje, pa tako ova složena struja hrišćanstva uglavnom ostaje izvan ekumenskih dijaloga. Pristup razgovoru otežava i njena raznolika struktura.
Šta bi svet imao od ekumenizma, pitaju se laici, kojima je filioque još dalje nego vernicima? Bolje međunacionalne i međukonfesionalne odnose, bolje stanje u pojedinačnim društvenim zajednicama, veću harmoniju u mešovitim brakovima, odgovara Živica Tucić, verski analitičar. Crkve se ne bi toliko bavile time šta druga strana radi, smera i smišlja, već bi bilo više blagonaklonosti i saradnje, tvrdi. U nastavku, zajednički bi se borile protiv bede, nezaposlenosti, nepravde, diskriminacije, cenzure, nebrige prema deci i starima... To nije politika već čuvanje jevanđelskog dostojanstva čoveka koje se gazi od moćnika svih vrsta, naglašava Tucić. Ove domete vernici smatraju necrkvenim, a laici validnim, ali teško ostvarivim.
Za hrišćane je jedinstvo bitno jer se time ispunjava Hristov zavet da svi jedno budu, smatra profesor DŽalto. Inače ne mislim da je bitno, čak ni korisno da se sve religije ujedine. Dovoljno je totalitarizma i bez toga, zaključuje. Ali je opet bolje poraditi na sličnostima, nego na razlikama, stara je istina napretka.
Najopipljiviji dokazi dobre volje dolaze upravo sa te strane, pa je rimokatolički prvosveštenik prvo celivao ruku carigradskom arhiepiskopu, što je u javnosti doživljeno kao čin iznad simbolike. Zatim je izrazio žaljenje za sve što je strana koju predstavlja učinila od šizme 1054. godine, što takođe predstavlja presedan u bilateralnoj politici. Navedene pomake analitičari doživljavaju kao najkrupnije korake u uspostavljanju dijaloga među hrišćanskim crkvama, što se potvrđuje i najavom Vaseljenskog sabora 2025. godine u starom, predraskolnom sastavu. Na tom jubilarnom okupljanju će u Izniku, nekadašnjoj Nikeji, kao pre 1.700 godina prilikom prvog svehrišćanskog skupa, biti prisutni velikodostojnici istoka i zapada, bar kako stvari sad izgledaju.
Međutim, jasna sugestija s vrha ka premošćavanju razlika između pravoslavlja i rimokatoličanstva, kod dela domaće pastve provocira podozrenje. Ono je izazvano ne samo sumnjom u iskrenost težnji, već i iskrenim uverenjem da je suština pravoverja upravo u toj razlici. Većina vernika razliku doživljava instinktivno, jer joj je usađena, i ne udubljuje se u nju previše, dok je manjina potkrepljuje dogmom. Novina je da su upravo ispovednici dogme često skloni da zažmure na doskoro neprikosnovena pravila, zarad Hristovog naloga da svi jedno budu, sadržanog u Novom zavetu (Jn 17:21). Pa čak i famozni filioque više nije tolika kost u grlu.
Pitanje filioque je dugo bilo predmet diskusije, i danas postoje mnoga neslaganja oko toga kako tumačiti dodatak po Sinu (ili od Sina) koji nalazimo u Simbolu vere na zapadu. Za mnoge rimokatoličke teologe, to više nije suštinski problem, a neki su spremni i da ga se odreknu, zarad međusobnog približavanja crkava, objašnjava prof. dr Davor DŽalto sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda .
Ne tako davno, Vaseljenski patrijarh i papa su molili Simbol vere bez filioque i nije se srušilo nebo, a ni zemlja nije propala, dodaje tome Ladislav Nemet, biskup zrenjaninski. Ovo pitanje je, naglašava, usaglašeno sa nekim pravoslavnim crkvama na Saboru u Firenci, održanom između1439. i 1445. saborski oci, prisutni na zasedanjima, na kraju su prihvatili da rimokatolički dodatak nikako ne menja pravu hrišćansku tradiciju. Druga je stvar da nisu sve autokefalne pravoslavne crkve koje danas postoje, u to vreme postojale, ili bile prisutne na tom saboru, objašnjava biskup. Zajedničko za obe crkve je to da se Otac u Svetom trojstvu slavi kao jedini izvor života i biti. Da li Duh sveti proizlazi iz Oca samo, ili iz Oca i Sina, čini mi se kao nepotrebno stvoren problem, pošto i tako ne znamo kako Sveto trojstvo živi, njegova je poenta.
Čini se da ni druge sporne stavke nisu tako sporne, pa je institucija papske nepogrešivosti, ustanovljena pre 150 godina kao način prihvatanja verskih istina kod rimokatolika, svoje pravo tvrdnje iskoristila samo jednom. Prilikom proglašenja istine o uspenju Bogorodice, koja je prihvaćena i od strane pravoslavnih crkava, objašnjava biskup zrenjaninski. Do približavanja stavova dolazi i usled novijih shvatanja da se pojam zapravo odnosi na nepogrešivost univerzalne crkve, čije odluke papa samo čini javnim i zvaničnim. U tom kontekstu treba imati u vidu da papa Franjo najčešće koristi samo svoju osnovnu titulu, od mnogih koje su pape istorijski nosile, a to je titula episkopa Rima. Ona je za pravoslavne potpuno nesporna, kao što bi u slučaju obnove jedinstva crkve bilo potpuno prihvatljivo mesto pape kao prvog među (jednakim) episkopima, naglašava DŽalto.
Naspram ovih, sve druge razlike poput položaja oltara, braka sveštenstva, svetog pričešća, krštenja, kalendara, deluju formalne i lakše premostive. Iako se reč ekumenizam ovde teško izgovara, jasno je da se na njemu više radi nego što se priča, pa i Sabor SPC po tom pitanju deluje saborno. Stoga je SPC i dalje članica Svetskog saveta crkava (SSC), uprkos određenim pritiscima. Danas izraziti antiekumenski diskurs više nije naročito aktuelan.
Kao da je pozitivan stav prema pomirenju osnovni ključ po kome se biraju vladike, primećuje ortodoksnije raspoložena pastva, naglašavajući da su oni sa suprotnim mišljenjem od smrti bivšeg patrijarha, utišani i skrajnuti. Ova, ne tako brojna grupacija, nazvana ponekad i zilotskom, nekako je glasnija od tzv. ekumenista i vrlo je uticajna na javno mnjenje. Pogotovo kad se interno glasa za i protiv dolaska pape u Srbiju.
Posebno opterećenje po tom pitanju predstavlja to što se na odnos sa Rimokatoličkom crkvom ovde često gleda kroz prizmu srpsko-hrvatskih odnosa i instituciju Jasenovca, ocenjuju analitičari. Na Jasenovac, Jadovno, Prebilovce se poziva i srpski patrijarh Irinej, kao najvažniji otežavajući faktor eventualnog pozivanja pape. Hrišćanski je praštati, ali se ne sme zaboraviti, naglašava u jednom intervjuu. Međutim, nema ni rešenja problema, bez razgovora, patrijarh Irinej ipak ostavlja otvorenu mogućnost susreta.
U katoličanstvu ima manje otpora približavanju, pa se njihova tvrda struja računa u promilima. Razlike poput ženskog sveštenstva, pogleda na homoseksualne brakove, eutanaziju, kontracepciju, veštačko oplođavanje, iza kojih stoje neke protestantske crkve, trenutno deluju kao teže za približavanje, pa tako ova složena struja hrišćanstva uglavnom ostaje izvan ekumenskih dijaloga. Pristup razgovoru otežava i njena raznolika struktura.
Šta bi svet imao od ekumenizma, pitaju se laici, kojima je filioque još dalje nego vernicima? Bolje međunacionalne i međukonfesionalne odnose, bolje stanje u pojedinačnim društvenim zajednicama, veću harmoniju u mešovitim brakovima, odgovara Živica Tucić, verski analitičar. Crkve se ne bi toliko bavile time šta druga strana radi, smera i smišlja, već bi bilo više blagonaklonosti i saradnje, tvrdi. U nastavku, zajednički bi se borile protiv bede, nezaposlenosti, nepravde, diskriminacije, cenzure, nebrige prema deci i starima... To nije politika već čuvanje jevanđelskog dostojanstva čoveka koje se gazi od moćnika svih vrsta, naglašava Tucić. Ove domete vernici smatraju necrkvenim, a laici validnim, ali teško ostvarivim.
Za hrišćane je jedinstvo bitno jer se time ispunjava Hristov zavet da svi jedno budu, smatra profesor DŽalto. Inače ne mislim da je bitno, čak ni korisno da se sve religije ujedine. Dovoljno je totalitarizma i bez toga, zaključuje. Ali je opet bolje poraditi na sličnostima, nego na razlikama, stara je istina napretka.
