Mangupi kao poslednja nada

Foto Emil Čonkić

Nije tačno da Srbija nema opoziciju eno ga, recimo, Velimir Ilić, ministar bez portfelja uporno kritikuje vladinu Kancelariju za obnovu poplavljenih područja, promovisanu od strane premijera Aleksandra Vučića lično. Pa mladi naprednjački poslanik Aleksandar Jovičić u svoje ime naziva koalicione partnere Ivicu Dačića i Branka Ružića okorelim kriminalcima zbog kojih, dok su u vlasti, Srbija neće lako napredovati ili će napredovati kao sa tegovima u nogama. Ružić, koji se usudio da, kao pravi opozicioni političar, povodom slučaja Utisak nedelje oceni da su političari dužni da stanu u odbranu novinarskih sloboda dobio je i dodatne komplimente da je poznata tajkunska ulizica i podguzna muva Dragana Đurića, Miroslava Miškovića i ostalih. Tako je tema opstanka Vlade doživela jednodnevno ritualno razmatranje po medijima, taman da se stekne utisak da u Srbiji zaista postoji nekakav politički život i da formalna opozicija može na miru da nastavi da se bavi sama sobom.

I to na manje-više tradicionalan način teško da je nekome bilo previše čudno što je, samo dan uoči nedeljama najavljivanog ujediniteljskog sastanka opozicionih lidera u slobodarskom Kragujevcu stigla vest da je skup odložen za nedefinisan datum sredinom oktobra. I što je, umesto obećavanog plana zajedničkog delovanja, nastavljen niz ko-u-klin-ko-u-ploču nastupa. Naravno, nisu samo nesaglasne stranke među sobom, već se, sudeći prema procurelim informacijama, uredno nastavlja i unutarstranačko rastakanje započeto (u aktuelnoj fazi) posle izbornog debakla ovog proleća. Pa tako, Demokratska stranka najavljuje formiranje vlade u senci, za koju Liberalno demokratska partija, poučena iskustvom, nije zainteresovana (Čedomir Jovanović čak je podsetio na termin vlada u hladu kako su, 2002, tadašnje demokrate nazivale sličan projekat Vojislava Koštunice).

S druge strane, demokrata Borislav Stefanović podsetio je na sumnje u prave namere svih potencijalnih učesnika (neodržanog) skupa. Stefanović je, naime, ocenio da će se na primeru pokrajinske vlasti u Vojvodini videti ko je zaista opozicija, a ko sedi na klupi za rezervne igrače Srpske napredne stranke. Potpredsednik DS-a junak je i druge priče koja se ovog vikenda ozbiljno zavrtela zahvaljujući nezvaničnim medijskim izvorima one o okupljanju nezadovoljnika u okviru DS-a, namernih da ruše aktuelnog lidera Bojana Pajtića. U DS-u zvanično takve navode demantuju, a sam Stefanović kaže da nije opozicija ni Pajtiću ni stranci, nego da premijeru Vučiću odgovara pisanje tabloida o tome da postoji grupa unutar DS koja radi protiv Pajtića ali mu on neće omogućiti da zadovoljno trlja ruke. Stefanović, koji je na sednici Glavnog odbora DS-a kritikovao rad stranke, rekao je i da podržava vladu u senci na kojoj Pajtić radi. Nezvanični izvori, međutim, imaju i dodatke što u vidu priče da nikakva ozbiljna razmatranja ideje o formiranju vlade u senci i kadrova koji bi je mogli činiti ne postoje, što u vidu tvrdnji da postoji ideja da se lideri stranaka povuku u drugi plan, da novi ljudi preuzmu pregovore o opozicionom ujedinjavanju i da se pronađe neko sasvim nov ko bi mogao da postane personifikacija ujedinjene opozicije. Nešto poput Dragoslava Avramovića krajem devedesetih. Samo što niko ne zna ko bi mogao biti današnji Avramović, ali se zato zna da pomenuta ideja nije naročito dobrodošla među prilično brojnom liderskom populacijom.

Sociologa Srećka Mihajlovića to nimalo ne čudi: Oni nisu mogli da se dogovore ni oko vlasti a kamoli oko jedinstvenog opozicionog nastupa. Ne očekujem mnogo od ideje iako je dobro da ideja postoji, kaže Mihajlović koji dodaje da realizacija ideje o objedinjavanju podrazumeva da najpre spoznaju zašto je i kako došlo do objedinjavanja opozicije 2000, ali i razloge rasturanja DOS-a i razloge koji su doveli do raspada DS-a. Bez tih odgovora, dodaje, ulaziti u pregovore je iluzorno. Mihajlović objašnjava da je sadašnja opozicija - sa kojom se poređenje nameće što zbog sastava opozicionih snaga i biografija aktuelnih pripadnika vlasti, s jedne strane, što zbog približavanja 5. oktobra, s druge strane - pre 14 godina došla na vlast zahvaljujući utemeljenju na dve velike društvene grupe, a to su bili visoko kvalifikovani radnici i srednji sloj. Ali se vrlo brzo tadašnji DOS, okupljen oko DS-a, distancirao od tih društvenih grupa, oslanjajući se na konfuzno, na najopštiji način definisano, građansko biračko telo, pa su naprednjaci osvojili glasove onih od kojih je DS digla ruke. DS i njeni trabanti imali su vlast bez programa, prilagođenu ljudima koje su imali, pa je do izražaja došlo Lenjinovo pravilo stranku su uništili mangupi iz njihovih redova, kaže Mihajlović i dodaje da se isto desilo i socijalistima i nema sumnje pre ili kasnije desiće se SNS-u, a dokaz je kadrovska politika.

Potrajaće to, međutim. U međuvremenu, naprednjačka vlast uspela je da obezbedi održavanje Parade ponosa, na kojoj se više funkcionera DS-a - za čijeg vakta nije bilo uslova da manjinske seksualne grupe koriste svoje ustavno pravo na okupljanje - istaklo što prisustvom, što izražavanjem zadovoljstva zbog ostvarenog napretka. Ništa čudno aktuelna vlast ne samo da je preuzela glavni programski koncept onog što je bila DS, nego, kako uočava sociolog Milan Nikolić, u nekim domenima, kao što je približavanje EU, uspešnije i više radi. Zato se, prema njegovoj oceni, jedini preostali prostor za opoziciono delovanje nalazi u oblasti ekonomske i socijalne tematike. Ali, niko se ne usuđuje da u to uđe, jer bi to značilo skretanje više ulevo. Ako bi ušli u te teme, sponzori bi ih prepoznali kao levičare i ne bi im pomagali, kaže Nikolić. Na stranu što postoji uverenje da je upravo strana finansijska pomoć ključno doprinela stvaranju DOS-a, kao ključnog sredstva za rušenje režima Slobodana Miloševića sve i da je reč prvenstveno o cinizmu kojim se zanemaruje želja ogromnog broja građana, činjenica je da je novac neophodan za političko delovanje. Naročito ako se ono svodi na uobičajene skupe propagandne kampanje kojim bi trebalo da se kupi biračka volja. Postoji, naravno, i drugi način o kome govori Nikolić stari socijaldemokratski metod kampanje od vrata do vrata i izlaska na ulicu svakog vikenda. Ali je za to potreban veliki broj strasnih aktivista. A za njihovo animiranje potrebni su lideri koji imaju moralni kapital i spremnost na žrtvu, kakve među starijim političkim liderima, Nikolić ne može da ugleda. Kako ubediti građane da ste iskreni socijaldemokrata i da vam je stalo do siromašnih, žena, ekologije...ako ste do juče duvali u istu neoliberalnu trubu, ako živite u kući od šest miliona evra i vozite se u autu od 100.000 evra, pita Nikolić.

Spadamo u zemlje koje prednjače u grubom akcentu na kapital i zapostavljanju interesa radnika, kaže Mihajlović koji veruje da na dugoročni uspeh mogu da računaju samo stranke koje se vraćaju utemeljenju politike na radu, radnicima, srednjoj klasi. Sve ostalo je dodvoravanje kapitalu, a s Vučićem je teško takmičiti se u ulizičkom odnosu prema stranom i domaćem kapitalu, kaže Mihajlović. A možda nije ni čudno što u upražnjeni prostor ne ulaze opozicione stranke, kad čak i sindikati, kako uočava Nikolić, seku granu na kojoj sede zalažu se za privatizaciju, a ne smeju da uđu u privatne firme, ne organizuju nezaposlene...

I sve to u uslovima ogromnog nezadovoljstva zbog sve težih životnih uslova. A tu je i još jedan razlog koji ne daje preterane šanse uspostavljanju ozbiljnijih rasprava o temama koje tište društvo. Prema istraživanju koje je Ipsos Strateški marketing radio za Otvoreni parlament, nezainteresovanost građana za politiku stalno raste u avgustu ove godine samo 23 odsto građana reklo je da ih politika bar donekle zanima, što je čak 20 odsto manje nego pre deset godina.

U Srbiji vlada duboka apatija, koja prelazi u anomiju, a to je stanje u kome se ne veruje društvenim institucijama, zakonima, liderima, partijama. Iza anomije sledi opšti rat svih protiv svih, kaže Nikolić, uz utehu da nismo još dotle došli. Sad vlast mora jako da pazi šta radi i šta obećava. Neispunjena obećanja mogu da se vrate kao bumerang građani sad misle da su bolji nego što jesu, a posle će misliti da su gori nego što jesu, upozorava Nikolić. Opozicija joj je u svemu tome jako potreban korektiv koji, da bi to mogao da bude, najpre mora da se poveže sa realnošću i na osnovu tako dobijenih saznanja pronađe svoje mesto i način delovanja. Osim, naravno, ako nisu tačne spekulacije o mogućem prekomandovanju Ivice Dačića i njegovih socijalista u opozicione redove i uvođenju novog rezervnog igrača u vladajući teren.


Foto Vesna Lalić

Okupljanja na desnici

Barut bez šibice

Srbija je u ovom trenutku bure baruta, ali još uvek nema šibice, kaže Milan Nikolić govoreći o ogromnom nezadovoljstvu koje bi se moglo ispoljiti na krajnje opasan način. NJega plaši situacija u kojoj je vlast neizbalansirana i ozbiljan opozicioni korektiv ne postoji. Desnica je sada razbijena, ali me plaši njen blagi rast. Neko kao Šešelj bi mogao da dođe i da poveže socijalne i patriotske motive, da ujedini desnicu i da imamo neku svoju Zlatnu zoru ili Lepenov nacionalni front. A valja se podsetiti da je i Hitler došao na vlast zahvaljujući rastu desnice baziranom na patriotizmu i socijalnom nezadovoljstvu, upozorava Nikolić koji veruje da bi ujedinjenje desnice bilo loša vest za Srbiju.

Sasvim drugačiji stav zastupa sociolog Slobodan Antonić koji je nedavno govorio o mogućem pravljenju neke vrste patriotskog DOS-a, tačnije novog Deposa, u kome bi osim poznatih i nekih novonastalih političkih stranaka koje naziva patriotskim bili i pojedini intelektualci, između ostalih, oni okupljeni oko Nove srpske političke misli. Suverenisti moraju da nađu način kako da u glavama ljudi uspostave vezu između nezavisnosti i alternativne ekonomske politike...Da bismo živeli bolje, moramo da povedemo drugačiju ekonomsku politiku, a da bismo to mogli moramo da budemo suverena demokratija. To znači da se o našoj budućnosti odlučuje u Beogradu, a ne u Briselu i Vašingtonu, kaže Antonić koji veruje da bi, ako suverenisti uspeju da objasne biračkom telu tu ideju, koju smatra pozitivnom, mogli da se nadaju nekom uspehu.