Čekajući sudnji dan u Bariču

Foto Đorđe Kojadinović

Barič pripada Obrenovcu, koji je prigradska beogradska opština, i sa onim što obično zovemo Beogradom povezuje ga prigradska autobuska linija. Kraće rečeno, Barič je veoma blizu glavnog grada Srbije, i to je verovatno najvažnija informacija u ovom tekstu. Niko se, naime, u domaćoj istoriji ekologije nije manje trudio da sakrije toksični, zapaljivi, eksplozivni i kancerogeni arsenal u sopstvenom dvorištu nego što to čine ljudi iz Prve iskre; troje njenih direktora godinama otvoreno govori Mi vas zagađujemo, a hemikalije i dalje slobodno i veselo interaguju sa okolinom. Zato im je blizina Bariča sedištu srpskih institucija poslednji adut. A država bi trebalo da iskoristi taj poslednji adut ako ne želi sudnji dan u Bariču, jer su prizori iz Prve iskre u stvarnost stigli pravo iz noćne more ekologa pod vrućicom. Van fabričkog kruga, bez ikakve mogućnosti nadzora Imam jednog portira, kaže direktor preduzeća Prva iskra Bazna hemija Miodrag Jovičević među podivljalim rastinjem i privremenom deponijom za životni otpad građana Bariča, u bizarnom bazenu raspada se tuce različitih hemikalija.

Imate kosorb u čvrstom stanju u ovim plastičnim buradima, imate ovo crno, to vam je TDA (toluendiamin), TDI (toluendiizocijanat), ono žuto vam je DNT (dinitrotoluen). Nekada je bila i nadstrešnica, ali su meštani isekli nosače i ukrali je. Otpad je nastao devedesetih, stoji dvadeset godina. Ne znamo tačne količine, procenjujemo da ga ima trideset ili četrdeset kubika, ne znamo ni tačan sastav, ali šta će nam? Treba li da dam zahtev, recimo, gradskom zavodu da to uzorkuje, i pošto ovde sigurno ima jedanaest ili dvanaest vrsta otpada, da platim 250 ili 300 hiljada da mi kažu, Jeste, to je opasan hemijski otpad? Pa ja to isto znam. Ovo zeleno je kosorb, zna Miodrag Jovičević.

Hemijska imena jedinjenja nama laicima uvek zvuče jezivo, svako zvuči kao nekakav otrov, ali ova iz Jovičevićevog ekspozea i jesu jeziva. Evo šta, recimo, o TDA piše u bezbednosnom priručniku najveće svetske hemijske kompanije, nemačkog BASF-a.



Simptomi izlaganja mogu biti plava obojenost usana i jezika, glavobolja, mučnina, konfuzija, nesvestica, šok, respiratorna paraliza, smrt... Duže ili ponovljeno izlaganje može rezultovati anemijom, oštećenjem nervnog sistema, bubrega, jetre, koštane srži Može izazvati genetska oštećenja Na spisku je kancerogena Nemojte ga ispuštati u prirodnu sredinu, očekivano je da bude veoma toksičan za zemaljski i vodni život

Jovičević se u mučnoj šali teši time što svuda naokolo raste divlji šipak (Možda ipak nije tako strašno Ali ipak ne bih pravio čaj od njega) ali pravi šipak ovde dobija zdrav razum. Sledeći prizor je korodirala cisterna sa nekih pedeset tona već pomenutog kosorba, nezgodnog komada hemije koji u dodiru sa vlagom isparava u zloglasnu skraćenicu koju smo svi upamtili u školi HCl, hlorovodonik.

Sreća da je hlorovodonik pojeo gornji deo rezervoara. Da se desilo obratno, sve bi to izašlo dole i imali bismo katastrofu. Pošto ga je pojeo na vrhu, hlorovodonik isparava svakodnevno, doduše ne u velikim količinama, čim možemo stajati ovde

To što može stajati pored cisterne manje-više je sve što Miodrag Jovičević može da uradi. Prva iskra Bazna hemija kompleks je od dvadeset pet hektara, a trenutno ima četvoro zaposlenih. Jovičević je jedini tehnolog, a ostatak tima čine knjigovođa, portir i matematički saradnik, šta god ovo potonje bilo. Na kompleksu od 25 hektara njih četvorica bili bi suviše malobrojni i da zalivaju cveće, kada bi ga imali, a kamoli da se izbore sa Objektom 60, u kome se nalazi trideset jedna tona kosorba u popucaloj ambalaži. Jedna vrata je hlorovodonik bukvalno pojeo, isparenja uvijaju metal kojim je skladište obloženo poput špageta, a ostala troja vrata morali su sami da sruše u majskoj poplavnoj panici.

Dovezli samo buldožer da iskopa sva preostala vrata i nanese bar metar zemlje jer bi to bila bolja zaštita od voda. Da smo imali neki veći talas, ne bi bilo šanse da zaštitimo objekt, ne znam čak ni zašto smo ovo radili



A nešto su, bilo šta, morali da urade, kao što rade i sada, koliko god to bilo uzaludno, jer sav ovaj haos stoji na dvesta metara od Kolubare.
Kiše padaju direktno u deo otpada koji je na otvorenom, to sve ide u zemlju i završava, naravno, u podzemnim vodama. One gravitiraju prema Kolubari, idu u Savu i ugrožavaju dva vodozahvata naš u Bariču i makiški u Beogradu. Da je Barič poplavljen, sve bi se pomešalo sa površinskim vodama i imali bismo velike posledice, završava velikim eufemizmom Cvjetan Mitrović, direktor Prve iskre Lab, još jednog preduzeća u sastavu uglavnom pokojnog holdinga Prva iskra.

To što je holding mrtav znači i da ovaj ubitačni koktel ne može da bude sklonjen bez pomoći države.
Ništa ovde nije nikakva tajna. Još 2011. smo uradili elaborat kako bismo videli kakvog otpada ima i koliko bi koštalo da ga trajno zbrinemo van Srbije, jer trajno zbrinjavanje otpada u Srbiji ne postoji. Izračunali smo da otpada ima nešto manje od petsto tona, i da bi radovi koštali oko milion evra. To je nešto što prevazilazi mogućnosti ,Prve iskre, ne od juče, već poslednjih dvadeset godina. Firma je u restrukturiranju, ne obavlja delatnost, imamo dvadeset pet zaposlenih, a nemamo nikakvu proizvodnju još od 2006. Milion evra ne bismo imali ni da živimo još sto godina i prodamo svu imovinu, kaže Jelena Sadžaković, vršilac dužnosti direktora holdinga.

Država je i o ovom problemu dala izjava za razbacivanje. Olivera Topalov, načelnica Odeljenja za sprečavanje i kontrolu zagađivanja životne sredine, nedavno je rekla da bi posledice kontakta otpada sa poplavama bile nesagledive. Željko Pantelić, načelnik Republičke inspekcije za zaštitu životne sredine, rekao je da su sve firme poput Prve iskre pod kontrolom inspekcija. Ali hemikalije se i dalje igraju u Bariču.

Nalože nam potrebne mere, ali džaba što nalože kada sredstva ne postoje, pa se sve svede na prekršajne postupke, kaže Jelena Sadžaković.
Prva iskra para jednostavno nema, svi njeni trenutni prihodi potiču od zakupa, a Miodrag Jovičević, da bi haos bio veći, smatra da je uklanjanje otpada bila dužnost belgijske firme koja je kupila opremu njegovog pokojnog preduzeća.

Prodatu opremu nismo ni naplatili, vodimo sudski spor u Belgiji, a naš je privredni sud presudio da Belgijanci nisu bili dužni da uklone otpad. Podnesem prijavu protiv njih, i od svega dobijem samo inspekciju koja mi naloži ekološke mere. Kažem sebi ,Šta sam radio, bolje da nisam ni pisao, napisao sam prijavu protiv samog sebe Kad su bile poplave, slušao sam od državnih službenika ,Jao, to ćemo da uradimo, da sklonimo, ko radi taj kosorb, i slično. Mislite li da se iko posle poplava javio?
U međuvremenu, otpad sam sebe generiše, kako bi rekao Cvjetan Mitrović.
Ambalaža vremenom strada, te i sama postaje opasan otpad.

Žitelji Bariča, pak, kaže meštanin Goran Marković, imaju prečih, egzistencijalnih problema, pa nemaju energije za akciju.
Svest o opasnom otpadu bila je jaka pre dvadeset godina, a sada, kada je situacija neuporedivo gora, niko više nije zainteresovan. LJudi su oguglali da to tako stoji, bez obzira na to što je ugrožena fabrika vode koja snabdeva ceo Barič, što nam je voda žućkasto-zelena, što je ugrožen makiški vodovod iz koga vodu pije ceo Beograd Nema naznake da iko u državi razmišlja o tome, a Baričani brinu kako da prežive dan, kako da se prehrane, plate struju, vodu



Državi, kako podseća Jelena Sadžaković, trošak uklanjanja otrovne baričke čorbe ne gine kad-tad. Ako holding ode u stečaj, opet će država imati dužnost da se zanima otrovima. Možda se toga i seti kada i iz slavina u beogradskim ministarstvima pokulja nešto žućkasto-zeleno.