Igra na sve ili ništa

Foto Oliver Bunić

U višenedeljnom oštrom sukobu sa advokatima ministar pravde Nikola Selaković je, izgleda, zaigrao va bank. Stavljajući u ovoj igri sve na kartu nepopuštanja, ministar je ceo pravni sistem Srbije izložio riziku dodatnog urušavanja, od pravosuđa koje je trenutno u blokadi, preko niza pravnih profesija, pa do ličnog ugleda i autoriteta.

Advokati štrajkuju, njih oko 8.500, i traže da im paušalne poreske obaveze budu vraćene na nivo od prošle godine, jer su im ovogodišnjim poreskim rešenjima nameti povećani od 40 do čak 300 odsto u nekim slučajevima. Takođe traže ukidanje odredbi vezanih za javno beležništvo koje, kako tvrde, ugrožavaju advokatsku profesiju, ali i ustavni poredak, zbog čega su podneli nekoliko inicijativa Ustavnom sudu da ih oglasi neustavnim, a od zakonodavca traže da odredbe u zakonima promeni.

Umesto ozbiljnih pregovora, ministar Selaković prvo šalje predlog Advokatskoj komori da ukinu svoj propratni akt vezan za štrajk, a nakon isteka roka od 48 sati posle odluke Vlade Srbije, kojom se stavlja van snage uputstvo AK Srbije i poziva na slobodan rad advokate koji hoće da rade, ministar je otvoreno zapretio krivičnim progonom onih advokata koji nastave da ometaju pravdu.

Ni anonimno pismo nekolicine štrajakbrehera, najverovatnije članova SNS-a, ni obećanje da će u upravnom sporu debelo naplatiti svoje protivljenje Komori, ni pozivanje na Ustavni sud, nije uticalo na slogu advokata koji su ministrov dopis ocenili kao ultimatum sa pozicije sile izvršne vlasti i istakli da oni nisu zaposleni javni službenici, pa da se zato na njih ne mogu primeniti odredbe Zakona o štrajku niti odredbe Zakona o državnoj upravi. Uz zahtev za ostavku ministra pravde, neki advokati su potez Selakovića i podršku koju je javno izrekao premijer svom ministru pravde, videli kao vraćanje u period autokratije i diktature.

Sve više je onih za koje se oratorska veština i elokvencija ministra Selakovića pretvara u verbalnu pirotehniku, sa osetnim manjkom pravne argumentacije. Za odluke Skupštine AKS rekao je da je to čista politizacija advokature i da, verovatno, iza svega stoje advokati kojima ne odgovara da se nastave poznati procesi vezani za korupciju (na čemu najviše počiva politika SNS-a), čime je pokazao da je više vojnik partije nego sluga prava i pravde.

Za ljude od struke u čije se kompentencije ne može sumnjati, uvid u neka akta podseća na galimatijas oko nedavnog kvazireformskog opšteg sudijskog i javnotužilačkog (re)izbora.
Tako profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Zoran R. Tomić navodi da na ministarskom papiru, koji nimalo ne liči na (u)pravni akt, nema ni traga od obrazloženja ni u pogledu onih koji su izabrani, ni spram onih koji nisu; nema ni uputstva o pravnom leku za one koji smatraju da su im povređena prava. Očekujem da svi koji su konkurisali za javne beležnike - bez obzira na ishod - u najkraćem roku dobiju od ministra pravde klasičan, individualizovan i potpun pisani upravni akt. U suprotnom, senka ozbiljne sumnje u objektivnost prvog talasa notarskih rođenja biće pojačana i proširena, javno je upozorio prof. Tomić. Do sada, ministar svog profesora nije udostojio odgovora, a morao bi, bar toliko je pravnik iako je ministar.

Inače, u samom ustrojstvu javnih beležnika, što je jedan od glanih razloga štrajka advokata, jeste to što je, umesto da rasterete pravosuđe i stvore efikasan sistem za overavanje dokumenata, stvoren monopol javnih beležnika. Zakonom o prometu nepokretnosti predviđeo je da se ugovor o prometu nekretina zaključuje se u obliku javnobeležničkog zapisa, za šta je isključivo nadležan javni beležnik na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost koja je predmet ugovora.

U prometu nepokretnosti javnom beležniku se pridaje veći značaj nego sudstvu i advokaturi zajedno. To se ne može razumeti, naročito ako se ima u vidu da su sudstvo i advokatura ustavne kategorije, a da javno beležništvo to još uvek nije, zapaža profesor Zoran Ivošević, sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union, i navodi kontradiktorne odredbe zakona, koji su pisani na brzinu i donošeni po hitnom postupku: Pri uvođenju javnobeležničkog monopola Zakon o prometu nepokretnosti nije vodio računa ni o samom Zakonu o javnom beležništvu. Prema članu 4 stav 1 tog zakona, javni beležnik je ovlašćen da sastavlja, overava i izdaje javne isprave o pravnim poslovima. Ugovori o prometu nepokretnosti su pravni poslovi obligacionog karaktera i zato pripadaju korpusu privatnog, a ne javnog prava. Oni nastaju na osnovu nejavnih isprava, a kako one podležu verifikaciji javnog beležnika, javni karakter imaju samo akti njihove verifikacije. U ovakvom pristupu, a on je jedino moguć, verifikacija ugovora spada u red javnobeležničkih overa, a ne javnobeležničkih zapisa, kako ih tretira Zakon o prometu nepokretnosti.

I sudije imaju monopol na sudsku vlast, nesporno. Ali ne mogu da od parničara naplate taksu kao nagradu za svoj rad. Ako ne mogu sudije, zašto bi onda dozvolili notarima da to rade.
Oglasilo se i Društvo sudija Srbije i izrazilo zabrinutost zbog ponovnog zadiranja u ustavom garantovanu nezavisnost sudske vlasti koja pripada sudovima, kao i nepotrebnog i neprimerenog ograničavanja autonomije volje prava građana

Tarifa javnih beležnika, koji su u Srbiji počeli da rade 1. septembra, znatno je viša nego što je bila u sudovima. Ako se za primer uzme vrednost nekretnine od 100.000 evra, za sastavljanje i overu kupoprodajnog ugovora notaru će građani platiti čak 52.400 dinara ili oko 450 evra. Ukoliko, pak, stranke dođu sa već pripremljenim ugovorom, javnom beležniku će za obradu i overu platiti 60 odsto te sume.

Srbija je ovo, po građane nepovoljnije, rešenje, uvela po ugledu na Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, ali mogla se, da je htela, opredeliti i za praksu kakvu imaju neke druge zemlje regiona, recimo, Hrvatska ili nešto dalja Češka Republika, obe članice Evropske unije, gde ugovor mogu stranke i same sastavljati.
Kako kažu u jednoj od najvećih banaka u Srbiji, koja odobrava veoma veliki broj stambenih zajmova, njima je svejedno da li će klijent založnu izjavu overiti u sudu za 550 dinara, ili kod notara za sto puta veći iznos. Bankari prihvataju i dokument parafiran u sudovima, ali kako kažu, sudovi neće da overavaju ovaj dokument, nego ga prebacaju kod notara.
Opšti utisak je da notari postaju potpuno povlašćeni ljudi, sa astronomskim honorarima, a da će se najveći deo novca koji je do sada odlazio u državnu kasu, u budžet, sada slivati u privatne džepove ili, navodno, u partijsku kasu.

Ovih dana u medijima cirkuliše vesto tome kako su se notari smilovali da smanje cenu overe pojedinih dokumenata. Prema tim vestima, ministar se sa notarima dogovarao koliko će da iznosi overa založnih izjava, iako ga član 135. Zakona o javnom beležništvu isključivo ovlašćuje da donese javnobeležničku tarifu.Zanimljivo je da kada advokatska komora ima problem sa radom, ministar se sa njom ne dogovara nego advokatima preti (iako na to nema pravo), a sa notarima se dogovara (iako to uopšte nije dužan).
Ustavni sud bi morao brzo da reaguje, kako bi ovu hazardersku igru vratio u normalne pravne tokove.

Cena besplatnog

Na internetu postoje brojni primeri tzv. tipskih ugovora, besplatnih, koji su sasvim dovolji da se posao kvalitetno obavi. Zbog čega bi, dakle, neko plaćao nešto što već postoji besplatno? Drugo, zašto bi ugovor za kupoprodaju stana od 150.000 evra bio skuplji nego za onaj od 50.000 evra? Pa posao notara u oba slučaja je istovetan, njegov posao nije ništa komplikovaniji kod više cene. Treće, mnogi kopirani dokumenti ne zahtevaju nikakvu stručnu proveru, u pitanju su najobičnije fotokopije kod kojih nema šta da se proverava. Zašto se i to kvalifikuje kao pravnički i stručan posao? Četvrto, u tarifniku notarskih poslova za svaki se kaže da će notar biti nagrađen određenim brojem poena. Zašto se honorar ili nadoknada za neki rutinski posao zove nagradom? Zna li zakonopisac šta reč nagrada primarno znači? Peto, zašto se potpuno protivustavno neki poslovi otimaju advokatima i daju isključivo notarima?