Opasnost se zove Orban

Kada je u aprilu nemačka kancelarka Angela Merkel mađarskom premijeru Viktoru Orbanu čestitala na reizboru, potrudila se da mu stavi do znanja kako ubedljiva većina koju će imati u parlamentu podrazumeva „posebnu odgovornost“ pri donošenju odluka i pažljiv tretman političkih protivnika. On postupa upravo suprotno od toga. Orban zapravo konzistentno negira suštinske vrednosti i prakse Evropske unije. Povodeći se za primerom ruskog predsednika Vladimira Putina, Orban je dvotrećinsku parlamentarnu većinu koju ima njegova Fides partija iskoristio da progura niz zakona kojima se nasrće na ono nešto preostalih sloboda koje u Mađarskoj imaju mediji, civilno društvo i akademska zajednica. Ovog leta Orban je, da bi uništio RTL klub, poslednju nezavisnu televizijsku stanicu u Mađarskoj, uveo dodatno oporezivanje prihoda od reklamiranja od 40 odsto. Pojačao je pritisak na organizacije civilnog društva, čije je čelne ljude okvalifikovao kao „plaćene političke aktiviste koji pokušavaju da nametnu strane interese“. Tako je, recimo, poslao državne revizore da maltretiraju nevladine organizacije za promociju ljudskih prava i građanskih sloboda, a finansira ih norveška vlada. U julu je parlament usvojio zakon kojim se na svakom mađarskom univerzitetu uvodi funkcija od države imenovanog supervizora, sa zasebnim budžetom i pravom veta. U jednom skorašnjem govoru, Orban je otkrio da je njegov krajnji cilj da izgradi „neliberalnu državu“ na „nacionalnim temeljima“, pritom kao uzore navodeći autoritarne režime poput Putinove Rusije, Erdoganove Turske i kineskog jednopartijskog modela. A onda je zaključio kako takvi njegovi planovi nisu u konfliktu sa članstvom u EU. Očekivalo bi se da će pre svih evropski konzervativci snažno reagovati na Orbanove poteze, kojima se diskredituje čitava politička orijentacija kojoj pripadaju. Ali se čini da su oni odlučni u nameri da Orbana tretiraju s rukavicama na rukama, čak i onda kada odbacuje liberalnu demokratiju. Novi predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker ostao je nem pred Orbanovim potezima. Merkelova, najuticajniji političar u EU, iznela je samo umerenu kritiku kada je u maju rekla kako se „sigurno ne slaže“ sa svim političkim odlukama koje on donosi, i kako se često „ne može baš da složi“ s njegovim isključivim tonom. I kao da te ocene već nisu bile dovoljno mlake, dodatno ih je relativizovala ukazujući da ovakvo ponašanje nije samo Orbanova odlika. Ali najproblematičnija reakcija stigla je od Evropske narodne partije (EPP), grupacije koja okuplja stranke desnog centra i kojoj pripada i Orbanov Fides. Tadašnji predsednik EPP u aprilu je pohvalio mađarskog lidera zbog toga što je svojom otvorenošću i „hrabrim“ ekonomskim reformama obnovio poverenje javnosti u vladu. Takva reagovanja uverila su Orbana da ponašanje u maniru populističkog autokrate usred Evrope ne predstavlja nikakav politički rizik, i ohrabrilo ga da intenzivira svoj krstaški rat protiv liberalne demokratije. Jedini način da se Orban zaustavi - i da se zaštite temeljne vrednosti EU, da ne govorimo o samopoštovanju Unije - jeste da se stavi pred jasan izbor: ponašaj se kao demokratski državnik, ili se suoči s tim da ćeš steći status parije. Budući da je Nemačka najvažniji izvozni partner Mađarske, Merkelova bi trebalo da bude predvodnik inicijative za dovođenje Orbana u red, te ona koja će Junkera i novog predsednika EPP Manfreda Vebera navesti da stanu iza seta oštrih i kredibilnih mera. A te mere trebalo bi da uključuju, pre svega, isključenje Fidesa iz frakcije EPP u Evropskom parlamentu, u koju bi ova stranka trebalo da bude ponovo primljena tek ako i kada Orban promeni kurs. Drugo, Merkelova mora da jasno stavi do znanja da će se Orban suočiti s ozbiljnim sankcijama ukoliko nastavi ovim putem. Tadašnja švedska ministarka za evropske poslove Birgita Olson je ranije ove godine predložila da novac namenjen Mađarskoj iz evropskih fondova - koji Orban preraspodeljuje svojim pristalicama - treba da bude povučen. Dalje, Orbanu bi trebalo staviti do znanja da bi pravo Mađarske da glasa unutar EU moglo da bude suspendovano, što bi imalo utemeljenje u članu sedam Ugovora o Evropskoj uniji, koji predviđa kazne za „ozbiljna i kontinuirana kršenja“ zajedničkih vrednosti. Treće, EU mora da osmisli efikasnije mehanizme nadzora stanja demokratije u zemljama članicama. U tom cilju, evropski lideri moraju da konkretizuju inicijativu za vladavinu prava koju su Danska, Nemačka, Finska i Holandija podnele u maju. Najmanje što evropski lideri mogu da urade jeste da Evropsku agenciju za osnovna prava zaduže da sprovodi redovne procene stanja demokratije i osnovnih prava u evropskim zemljama, te odobre korektivne mere koje bi Evropski savet i Evropska komisija uvodili protiv zemalja koje se loše pokazuju na tom planu. Konačno, a sledeći primer Norveške, evropski lideri treba da pojačaju podršku inicijativama građanskog društva izloženim pritisku Orbanove vlade, i pronađu inovativne načine podrške nezavisnim medijima. Kako su sve medijske kuće u javnom vlasništvu pod Orbanovom kontrolom, Radio slobodna Evropa i Dojče vele trebalo bi da razmotre mogućnost uvođenja servisa na mađarskom jeziku. Ako Orban uspe u gradnji neliberalne države unutar EU, i drugi bi mogli da budu ohrabreni u nameri da učine isto. Srećom, EU i njene članice su daleko od toga da su nemoćne da spreče takav ishod. Sve što je potrebno jeste politička volja za konfrontaciju sa jasnom i neposrednom pretnjom po demokratiju kakvu predstavlja Orban. Da Orban deluje u Nemačkoj, Savezni ured za zaštitu ustava bi protiv njega verovatno pokrenuo postupak zbog njegovih antidemokratskih aktivnosti. Vreme je da Nemačka svoj ustavni princip wehrhafte Demokratie, demokratije sposobne da se sama brani, promoviše u okvirima čitave EU.