Između Kusturice i Mir-Jam

Svetska premijera Sunčanice Nikite Mihalkova iskustvo je koje se ne zaboravlja. Ne pamtimo da je u skorije vreme neki film, pa još uz to strani, dočekan sa toliko euforije. Premijera u Sava centru je odisala ekskluzivnošću: karte nisu bile u slobodnoj prodaji, a među zvanicama se našao impresivan broj poznatih iz svih sfera javnog života - bila je to retka prilika da na jednom mestu, gotovo rame uz rame, vidimo Kori Udovički i Ivanu Žigon, Tomislava Nikolića i Radmilu Karaklajić...

Nakon detaljnog pretresa na ulazu, probijanja kroz gužvu, pronalaženja mesta u dupke ispunjenoj sali i pozdravnog obraćanja reditelja, na red je stigla i glavna atrakcija večeri prvo javno prikazivanje Sunčanice. Niko ne spori da je Nikita Mihalkov u prošlosti režirao čitav niz važnih i zapaženih filmova to potvrđuju brojne nagrade koje je ruski sineasta osvojio (Urga je nagrađena Zlatnim lavom, a Varljivo sunce Gran prijem Kanskog festivala i Oskarom za najbolji film van engleskog govornog područja), ali sve to samo još više podvlači slabosti koje poseduje njegovo najnovije ostvarenje.

Sunčanica je zasnovana na prozi ruskog nobelovca Ivana Bunjina i sastoji se iz dva isprepletena vremenska toka. Jedan krak priče je smešten u 1907. godinu i prati kratku ali burnu romansu između mlađanog ruskog oficira (Martinš Kalita) i udate dame sa afinitetom ka plavim momcima i plavim ešarpama (Viktorija Solovjeva). Drugi krak je smeštan trinaest godina kasnije, u vreme komunističkog pogroma belogardejaca nekada mladi i poletni ruski oficir je sada ćutljiv i oronuo, a društvo na neizvesnom putu mu prave i mnogi drugi ražalovani saborci (jednog od njih tumači srpski glumac Miloš Biković).

Film je gotovo u potpunosti izgrađen na kontrastu carske i komunističke Rusije, ali ova strategija brzo postaje zamorna i repetitivna. Imajući u vidu da Sunčanica traje puna tri sata, bilo je očekivano da na centralno, često ponavljano pitanje (Kako se sve to dogodilo?), dobijemo zadovoljavajući odgovor. Avaj, to se nije dogodilo.

Mihalkov se opredelio za impresionistički pristup, uz to bez ikakvog osećaja za meru. Skraćena za trećinu, oslobođena ponavljanja i nepotrebnih rukavaca, Sunčanica bi svakako bila prijatnije gledalačko iskustvo. Nažalost, naš poznati montažer Svetolik Mića Zajc nije bio u prilici da se razmahne makazama. Mihalkov je, bez obzira na suštinsku kamernost oba narativna kraka, insistirao na epskom zamahu. U zbiru smo dobili nešto što podseća na mešavinu Mir-Jam i Kusturice iz vremena Crne mačke, belog mačora (segment smešten u 1907) i prvoloptaškog, antiskomunističkog pamfleta sa primesama antisemitizma (1920).


Foto Masanori Jošida

Sunčanica će pre svega ostati upamćena po lepim mladim glumcima u glavnim ulogama i scenom pravoslavno intoniranog vanbračnog seksa (trenutak u kome se tokom strasti dodirnu krstići ljubavnika je zaista antologijski), kao i po završnom Bikovićevom monologu koji filmu, pred neizostavnu i očekivanu tragičnu završnicu, daje preko potrebnu dubinu. Posetiocima Sava centra, Sunčanica će u pamćenju ostati urezana i iz nekih drugih, nefilmskih razloga, Ali, to je već neka druga priča i ona prevazilazi okvire ovog prikaza.