Stečaj skuplji od prodaje

Foto Vesna Lalić

Zato će Železara biti na rashodnoj strani budžeta i sledeće godine, ali sada radi konačnog rešenja, a ne održavanja u životu, kaže Bojković za NIN.

Šta investitori traže od Vlade, koje obaveze država mora da preuzme i koliko ima zainteresovanih?

Radna grupa Vlade razgovarala je sa 10-12 zainteresovanih kupaca. Među njima su Esmark, Uralvagon zavod, Vestvud, Crveni oktobar, švajcarsko-engleska finansijska institucija, indijska kompanija, koja zahteva anonimnost, ali nije Mital... Sigurno je da se svi neće javiti na tender, ali imamo i najave nekih novih, po jedne kineske i turske kompanije. Svi investitori, sa kojima smo razgovarali, pogledali su fabriku i jasno im je da ona ne traži ulaganja, jer je za poslednjih 10 godina, tokom rada Ju-Es stila u nju uloženo 320 miliona dolara. Svi, međutim, traže da država preuzme sve dugove Železare bankama i dobavljačima. Traže i da se u startu obezbedi određeni obrtni kapital da može da radi bar jedna visoka peć kao sada. To je kao prvo punjenje frižidera, koje je najskuplje.

Dakle, traže pun frižider?

Ne traže pun već polupun, zavisi od investitora, a da bismo radili sa 60 odsto kapaciteta treba nam bar 150-160 miliona dolara. Nije bilo govora o subvencijama za gas, struju i slično.

A subvencije za podsticanje investicija ili nova radna mesta, kao što je Mura dobila za Prvi maj?

Neki možda imaju takve zahteve, ali to nije presudno. Kada fabrika radi punim kapacitetom troškovi radne snage su samo 4 - 4,5 odsto, jer je za normalno funkcionisanje fabrike potrebno 450 miliona dolara. Zato sada fokus tih kompanija nije na tome, ali moguće je da će se i to tražiti kasnije, kada se raspiše tender.

Koliko će nas da košta prodaja Železare? Premijer je već najavio da ćemo morati da platimo 260 miliona dolara duga bankama i 120 miliona dobavljačima. Šta nas još preko toga čeka?

Tačno je da su obaveze Železare 380 miliona dolara, ali ti dugovi su kumulirani od 1. februara 2012. Uzimane su garancije Fonda za razvoj i AOFI-ja za kredite banaka, a ništa nije vraćeno. Tih 380 miliona je danak rada za 34 meseca otkako je Vlada preuzela Železaru. Za njeno normalno funkcionisanje treba nam još 160-220 miliona dolara, s tim što je vrednost zaliha i potraživanja 140 miliona, pa bi bio uspeh ako dodamo u kešu samo 40-50 miliona. Prema tome, svaki mesec koji prođe znači još 10 miliona dolara mesečno za troškove Železare.

Dobro, kažite nam koliko bi ukupno to koštalo državu?

Znači, ukupan trošak za državu bio bi oko 420 miliona dolara. S tim što država traži od strateškog partnera da, u slučaju odlaska, mora da vrati Železaru u istom stanju - potpunu čistu od dugova i sa kapitalom da može minimalno da funkcioniše.

Šta još Vlada traži od potencijalnog investitora?

Da se ne bi ponovio Ju-Es stil, Vlada želi kontrolni paket u Železari. Od investitora se traži da zadrži svih 5.500 zaposlenih, poveća proizvodnju na 2,2 miliona tona i da rade obe visoke peći. Takođe, ako se nešto desi, investitor mora da vrati polupuni frižider, kako bismo mogli da fabriku ponudimo drugom kupcu.

Šta znači kontrolni paket, koji udeo bi država zadržala?

Nije važan procenat akcija već kontrolni paket, koji garantuje kontrolu svih procesa i rada. S tim što svi investitori zahtevaju da menadžment bude njihov. Procenat akcija za prodaju još nije definisan i zavisiće od ponuda investitora.

Šta će biti pravni osnov za preuzimanje 380 miliona dolara obaveza - konverzija dugova u kapital, dokapitalizacija, kredit?

Ministarstvo finansija radi na tome kako će se to pravno pokriti.

Jeste li tražili od investitora da se obavežu na dugoročniji rad, 5 10 godina ili mogu da odlepršaju za godinu-dve?

Dugoročnost je poželjna, ali još nije definisan obavezan rok za investitora.

Ima onih koji smatraju da je bolje da Železara ide u stečaj, jer bi se deo dugova namirio iz stečajne mase, a neke banke i poverioci bi bili ošišani za deo potraživanja koje ne bi mogli da naplate?

To nije tačno. Država je garantovala za kredite i oni svakako moraju da se vrate.

Za svih 260 miliona dolara kredita je garant država?

Da, za ceo iznos.

Zašto je država davala tolike garancije? Zar nije bilo logičnije zatvoriti Železaru?

To morate da pitate one koje su doneli takvu odluku u februaru 2012. Nemojte mene.

Za svih 260 miliona je odgovoran Mirko Cvetković i njegova vlada?

Za proteklih 14 meseci, umesto po 10 miliona mesečno ili ukupno 140 miliona, mi smo uzeli samo 60 miliona dolara kredita.

Zar ne bi bilo jeftinije da smo ugasili fabriku, da smo plaćali zarade radnicima a da oni sede kod kuće?

Zatvaranje fabrike bi trajalo najmanje 10-12 meseci, jer ima čvorište gasovoda za ceo kraj i vodovod za tri sela. Uz to, posle zatvaranja država bi morala da plati svih 260 miliona dolara duga bankama. Od 120 miliona dolara duga dobavljačima, pola ide na državne firme i to možda može da se otpiše, ali pola su dobavljači iz inostranstva i ako se njima ne plati, kreditni rejting zemlje ide dole. Dakle, od 380 miliona morate da platite bar 320 miliona čistog keša. Ako nas prodaja košta 420 miliona, od čega nam 120 ostaje u obrtnom kapitalu i ako novi vlasnik ode, ceh je 300 miliona dolara. Dakle, gašenje bi nas više koštalo od prodaje.

Premijer tvrdi da je sa Esmarkom već sve dogovoreno. Znači li to da pravimo tender samo za jednog kupca?

Nije sve dogovoreno u smislu prodaje već su dogovoreni detalji pregovora. Esmark je najozbiljnija kompanija u celom procesu, pitali su o svemu, do poslednjeg detalja i najavili da će učestvovati na tenderu.

Ukoliko ne bude kupaca, šta dalje - ključ u bravu ili?

To je pitanje za Vladu, ne za mene. Ali od 1. februara 2015. po protokolu 5 o pridruživanju EU ne možemo da dajemo subvencije državnim firmama. To znači da ćemo ili da prodamo ili da ugasimo fabriku. Treća opcija je da država uloži novac u profitabilno poslovanje, ali ne vidim da za to ima novca.