Slutnja, krv i nada

Na nekoliko hiljada kvadrata prostora galerije Kustlerhaus u samom srcu Beča, kao i na Karlsplac trgu ispred, koji vodi ka čuvenom Kunsthaleu, od 14. novembra ove godine, do 4. januara 2015, biće predstavljena srpska umetnost prošlog veka, izložbom uzbudljivog nazivaSlutnja, krv, nadau organizacije Bel art galerije iz Novog Sada. Povod za gostovanje 127 domaćih dela - slika, skulptura, instalacija i video-radova, što je jedno od najopsežnijih predstavljanja naše umetnosti u inostranstvu, jeste stogodišnjica od početka Prvog svetskog rata.

Ideja Vesne Latinović iz Bel arta i dr Petera Zavrela iz Kustlerhausa, koproducenta izložbe, vrlo je logična jer se saradnja austrijske i srpske umetnosti proteže još od poznih godina 18. veka, kada su na Bečkoj akademiji studirali mnogi istaknuti srpski umetnici. Od tada teku i brojne personalne umetničke saradnje, kao što su one između Uroša Predića i Kristijana Gripenkerla, Milana Konjovića i Predraga Peđe Milosavljevića sa Oskarom Kokoškom, svetski afirmisanih umetnica performansa Vali Eksport i Marine Abramović. Između ovih značajnih dodira naše dve umetnosti odvijali su se i mnogi drugi saradnički kontakti, izložbe, programi, refleksije i prepleti.

Samu postavku je koncipirao likovni kritičar Sava Stepanov i ona podrazumeva tri celine. Uvodna, Milan Konjović na raskršćima srpske umetnosti (1914 1993) putem 17 slika možda i najznačajnijeg ekspresioniste sa domaćih prostora, ilustruje nekoliko faza njegovog rada. Precizira i tačke istovremenosti sa delovanjem drugih značajnih umetnika (Sava Šumanović, Zora Petrović, Ivan Radović, Petar Dobrović...).

Konjović je idealan izbor za specifičan zadatak pregleda srpskog slikarstva tokom prošlog veka, jer je rođen 1898. a preminuo 1993, lično učestvovao ili bio svedok svih ratova koji su nas zadesili u tom međuvremenu, objašnjava Stepanov. U Prvom svetskom ratu, Konjović je kao običan vojnik bio na svim frontovima od severne Italije do Ukrajine, i iz tog razdoblja sačuvani su crteži, kaže dalje. Krajem osamdesetih je u Parizu, u Srpskom kulturnom centru, ničim izazvano, izložio ove radove, naglašava. U Drugom, Konjović je kao rezervni oficir bio zarobljen ubrzo nakon aprilskog bombardovanja Beograda, i deportovan u logor Osnabrik, gde je proveo čitavu 1941, beležeći detalje temperom. Dugovečni Konjović je sačekao i krvave sukobe 1990, koje je predskazao pariskom izložbom 1989.

Nadalje, Konjovićev bujni talenat je okrznuo nekoliko pravaca. Početkom veka, to je bio postkubizam u kom je naš slikar aktivno učestvovao, iako je ostvario samo desetak kubističkih slika, od preko 3.000 naslikanih tokom života, ali je time dao radikalan doprinos pokretanju modernističke misli u srpskoj umetnosti. Potom, ekspresionizam, kome je ostao veran do kraja.

U doba socijalističkog realizma, Konjović je, zajedno sa Lubardom, bio najžešći protivnik ideološkog pristupa slici i specifični pobornik povratka apstrakciji. Potom je, tokom šezdesetih, izveo performans javnog slikanja u okviru Sterijinog pozorja, a poznati istoričar umetnosti, Lazar Trifunović, vodio razgovor sa publikom. Na ovaj način je želeo da demistifikuje umetnički čin, što je bila tendencija i u svetu, ali to nije bilo presudno koliko njegova intuicija, Stepanov objašnjava najavu prakse koncepta kod nas. Osamdesetih, Konjović ostvaruje Vizantijski ciklus, kao deo pokreta reinterpretacije ikonografskih citata, što je njegova poslednja u Beču predstavljena faza.

Konjović je, budući veliki umetnik, imao moć da predoseti događaje. Takvi autori diktiraju promene u umetnosti, zaključuje Stepanov. I u našoj novijoj umetnosti ima puno sličnih pojava, pa Andrej Tišma posle 1999. pravi fotografije glavnih gradova članica NATO-a koje su bombardovale Srbiju, kao da su oni postradali od bombi. A dan otvaranja izložbe u Sremskoj Kamenici padne baš 11. septembra 2001. godine. I ovaj rad je uvršten u selekciju nadležnog segmenta.

Svaku etapu razvoja umetničke misli od početka prošlog veka do kraja osamdesetih u Vojvodini i Srbiji, pratiće i dela drugih autora, karakterističnih za dati period. Pored pomenutih, biće izloženi i radovi Save Šumanovića, Arpada G. Balaža, Milenka Šerbana, Jožefa Ača, Boška i Zorana Petrovića, Bogdanke Poznanović, Atile Černika, Milenka Prvačkog, Dobrivoja Rajića i drugih.

Umetnost devedesetih suprotstavljanje haosu, naziv je drugog segmenta izložbe. Tih godina Zlatno oko u Novom Sadu bilo je epicentar umetničkih zbivanja združenih oko opozicionih ideja, otkriva Stepanov, svojevremeni direktor Zlatnog oka, dobro polazište za kustosiranje. U tom potpunom haosu, umetnici se okreću geometriji, idealnom odnosu elemenata, skulpture odlaze u instalacije. To je bila jasnija i čitkija reakcija na stvarnost, nego da su slikali redove i prazne rafove u radnjama, kako primećuje Stepanov. Nikad nije bilo toliko likovne publike, pa se može reći da su umetnici zaslužni za stvaranje atmosfere promene i pad Miloševića, poruka je koju možda neće razumeti austrijska publika. Umetnici koji su se konstrukcijom suprotstavljali haosu su Zoran Pantelić, Rastislav Škulec, Dragan Rakić, Igor Antić, Zvonimir Santrač, Szombathy Balint, Andrej Tišma, Apsolutno, Mira Brtka

Posle 2000: umetnost u doba tranzicije - tranzicija u umetnosti je segment koji predočava da se na domaćoj (ali i svetskoj) sceni od tada nisu desile posebne novine osim okretanja novim tehnologijama. Ali i tu imamo briljantne autore koji razumeju duh svoga vremena. Tako Stevan Kojić uspeva da na umetnički jezik prevede fotosintezu, i da putem senzora, kablova, kompjuterskih programa prirodni proces pretvori u crtež. Najznačajniji akteri umetnosti posle 2000. su, po izboru kustosa Slutnje..., Mira Brtka, Milan Blanuša, Goran Despotovski, Bosiljka Zirojević, LJubomir Vučinić, Stevan Kojić, Nataša Teofilović, MP_art, Multiflex i drugi.
Za izložbu u Beču, organizatori kažu da je prilika koja se ne ispušta, upravo zbog manjka informacija o srpskoj produkciji koje dopiru u svet. Stoga je pripremana godinu dana i razrađivana do sitnica. Koncipirano je da se celo prizemlje Kustlerhausa prilagodi postavci. Ovo je prilika da se austrijskoj javnosti predstavi kompleksan program srpske savremene umetnosti, afirmišu najznačajnije pojave i umetnici vojvođanske i srpske istorije umetnosti 20. veka i ukaže na autentične stvaralačke ličnosti na prekretnici vekova i u aktuelnom trenutku. Projektom se ujedno promoviše naša zemlja kao multinacionalna i multikonfesionalna sredina u ovom delu Evrope i nastavlja proces međunarodne saradnje na relaciji Austrija-Srbija, kaže Vesna Latinović. Izložbu je podržao Sekretarijat za kulturu i informisanje AP Vojvodine.

S tačke gledišta prvog velikog umetničkog pohoda na Zapad (bar posle jako dugo vremena), na izložbi Slutnja, krv, nada je velika odgovornost, Organizatori ne brinu, uvereni smo da će postavka pobuditi interesovanje stručne publike i šire javnosti. I pored visokih kriterijuma bečkih obrazovanih, zahtevnih i vrlo kritičnih galerijskih posetilaca. Značajan procenat žitelja Beča čine stanovnici bivše Jugoslavije, među njima i umetnici. Deo izložbe referiše upravo na taj zajednički istorijski period. U svakom slučaju će biti zanimljivo videti reakcije, izjava je koautorke koncepta, koja je puna nade i slutnje, a metaforički, i krvi, izražene kroz mesece rada.

Maršalov šinjel

Trg Karlsplac u centru Beča biće narednih meseci poprište pravog spektakla. Ispred galerije Kustlerhaus će biti postavljen Maršalov šinjel, gigantska skulptura u metalu koja obrisom odaje strogo Titovo držanje. Rad Zvonimira Santrača je replika prvog izvajanog oblika, nastalog u terakoti na Simpozijumu Terra u Kikindi, a omaža Augustinčiću. Ovaj put će biti montiran na 12 metara duge šine, po kojima će kliziti, aludirajući na Plavi voz. Publika srpskih korena će instalaciju razumeti na način da je poveže sa Titom, ali to može biti i De Golov šinjel, ili neki kineski ili kubanski, kaže Santrač. Na ovaj način, rad se otklanja od osnovne ideje i živi svoj život, kaže vajar. Publika rasterećena od predznanja će doživeti poruku koju skulptura stvarno emituje, naglašava.