Dinar po dinar, vinograd

Foto Dušan Milenković

Politika je u Srbiji pojeftinila, pokazalo se ovih dana i to sasvim bukvalno. Optimisti bi iz toga mogli izvući zaključak da je reč o posledici primene opsežnih mera štednje zahvaljujući kojima bismo, u obećanom roku od dve godine, zaista mogli stati na zelenu granu. Za pesimiste, međutim, mogao bi to biti još jedan znak beznadežnog propadanja jer, ako je kriza zahvatila najlukrativniju delatnost, čemu obični smrtnici da se nadaju?
U dobra, stara, vremena, naime, za promenu poslaničkog dresa, kako se tvrdilo, bilo je moguće inkasirati čak i neverovatnih 200.000 evra, ali je, prema nedavnim izveštajima, objavljenim na osnovu govorkanja vezanih za promenu vlasti u Kragujevcu i rekonstrukciju vlade Vojvodine, cena mandata strmoglavljena na tričavih desetak hiljada, zaposlenje ili - spas od zatvorske kazne.

Mere štednje nisu zahvatile samo sivu zonu politike onu o kojoj svi sve znaju, ali zbog koje još nije bilo ozbiljnog krivičnog odgovaranja. Prošle nedelje usvojene su i izmene Zakona o finansiranju
stranaka, kojima će, kako su skromni predlagači objasnili, iz državnog budžeta biti izdvajano 30 odsto manje sredstava namenjenih političkim partijama, nego do sada. Izmenama Zakona se propisuje da se za finansiranje redovnog rada političkih stranaka, čiji su kandidati izabrani za poslanike, odnosno odbornike, iz javnih izvora izdvaja 0,105 odsto poreskih prihoda budžeta Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, umesto 0,15 odsto kao što je bilo do sada, a za izborne kampanje 0,07 odsto umesto 0,1 odsto.

Na burnoj skupštinskoj sednici, na kojoj su poslanici vlasti i opozicije razmenili teške optužbe o povezanosti sa kontroverznim biznismenima i ostalim sumnjivim izvorima prihoda poput, recimo, dobijanja donacija od gubitaških firmi, a citiran je i tvit koliko danas košta kilo žive poslaničke vage, Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, preračunao je o kolikoj je uštedi reč: ako bi se sav budžetski novac koji je prema prethodnom zakonu trebalo da ode strankama, a sada je sačuvan, podelio na onih 1.700.000 penzionera, svaki od njih dobio bi 31 dinar mesečno. Poslanička rasprava, koja je, još jednom, zamenila normalnu javnu raspravu o važnom pitanju (izmene su donete po hitnom postpupku) delovala je očekivano: sadašnja vlast optuživala je bivšu da je rasipala državni novac, dok je aktuelna opozicija tvrdila da je novim zakonskim rešenjima ozvaničen toliko neravnopravan status stranaka da se može govoriti čak i o ukidanju demokratije i uvođenju jednopartijskog sistema na mala vrata (Balša Božović, Demokratska stranka). Božović je tu tvrdnju, između ostalog, potkrepio podatkom da vladajući SNS iz budžeta dobija oko pet miliona evra, dok su ukupne uštede, omogućene izmenama zakona, nešto više od tri miliona evra. Ono što se, međutim, tokom rasprave nije čulo, jesu primedbe stručnjaka iz kojih proizlazi da se za stranke i dalje izdvaja previše budžetskog novca i da je finansijske tokove na političkoj sceni i dalje teško kontrolisati.

Zaključak da su budžetske dotacije strankama previsoke, Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija ilustruje pozivanjem na odredbu kojom se strankama dozvoljava da novcem iz javnih izvora kupuju nekretnine. I Nenadić i Tatjana Babić, direktorka Agencije za borbu protiv korupciju, slažu se da je konačno usvojeno rešenje bolje od prvobitno predloženog, prema kome je te nekretnine moguće koristiti samo za obavljanje političkih aktivnosti, a ne i u komercijalne svrhe, rešavanje stambenih pitanja i slično. U utorak, kada je ovaj broj NIN-a odlazio u štampu, pojavila se nova sumnja. Donošenje izmena zakona onako navrat-nanos i uz zaobilaženje predloga na kome su, uz Ministarstvo finansija, radili i članovi radne grupe u kojoj su bili predstavnici Agencije za borbu protiv korupcije i državnih organa, a pozitivno ga ocenila Venecijanska komisija, ipak možda nije bilo zbog potrebe da se konstruktivno odgovori na medijske napise o enormnoj budžetskoj svoti namenjenoj strankama koju su svi naši sagovornici pohvalili. Prema navodima dnevnika Danas, naime, jedan od razloga za iznenadne promene zakona je, zapravo, namera naprednjaka da kupe prostorije u kojima se nalazi sedište stranke u novobeogradskoj ulici Palmira Toljatija. Ako bi se to desilo, socijalisti ne bi više bili jedina stranka čija se centrala nalazi u sopstvenom prostoru i ne bi se, jednom u dalekoj budućnosti, suočili sa onim finansijskim nevoljama sa kojima se danas suočava većina dosovskih političkih partija.

U verziji naprednjačkog poslanika Zorana Babića potencijalna kupovina poslovnog prostora na državni račun zvala bi se gledanjem u budućnost (Kažu da čovek bolje i da ne postoji ukoliko nije izgradio kuću i podigao vinograd....Ovo je ta kuća i taj vinograd koji SNS želi da ostavi mladim ljudima koji će sutra voditi našu stranku i našu zemlju). Profesor FPN Zoran Stojiljković, međutim, primećuje da svi vole da budu na državnim jaslama i podseća da SNS dobija oko pet miliona evra iz budžeta, iako se hvali da ima 500.000 članova i vrlo lako bi do te sume došao samo na osnovu godišnje članarine od deset evra. Sve hvaleći se da su uspeli da uštede pa zato mogu da razmišljaju o nekretninama, naprednjaci, međutim, prijavljuju da su iz privatnih izvora uspeli da namaknu tek nešto preko milion evra.

Problem je što zakon i dalje omogućava da nekoliko političkih stranaka stvara kartel i onemogućava pojavu novih, kaže Stojiljković. Podsećajući da se u kampanji u proseku troši 5-7 miliona evra i da se obično prijavi dvadesetak lista, ovaj sagovornik kaže da bi, ako je poenta zaista u tome da se birači obaveste o ponudi, sve liste trebalo da dobiju isti iznos. Umesto toga, pobednici dobiju četiri petine novca, plus mesta u parlamentu koja donose prihode, šanse za povoljne kredite itd. O kakvim je privilegijama reč, najbolje se vidi na primerima stranaka koje su na izborima ispale iz kartela i sada muku muče sa ozbiljnom finansijskom dubiozom.



Jedan ozbiljan zakonski nedostatak je činjenica da će sredstva dobijena za redovni rad moći da se koriste u kampanji, upozorava Nenadić, što će dodatno produbiti neravnopravnost na izborima između parlamentarnih i neparlamentarnih stranaka. I ne samo to: takvo rešenje će znatno otežati kontrolu, jer će se, kako upozorava Tanja Babić, sredstva prelivati sa računa na račun, tako da će kontrola praktično biti svedena na kontrolu godišnjih finansijskih izveštaja. To znači da će Agencija tek po njihovom podnošenju moći da vrši kontrolu finansiranja troškova izbornih kampanja, a ne blagovremeno, po završenim izborima, kaže sagovornica NIN-a. Pa čak ni to nije sve Nenadić primećuje da se tako, generalno, povećavaju troškovi u kampanji, koji zakonski nisu ograničeni, a trebalo bi (poslanik Zoran Živković čak je predlagao ukidanje komercijalnog političkog marketinga). Naravno, uz druge mere koje bi omogućile ravnopravno predstavljanje, među kojima Nenadić navodi omogućavanje većeg prisustva za promocuju na medijskim servisima, korišćenje prostora u javnoj svojini bez nadoknade, ograničavanje aktivnosti državnih funkcionera tokom kampanje...

Tanja Babić ukazuje na još jedno zakonsko rešenje koje može imati negativne posledice. Posebno naglašavanje da se sredstva za finansiranje redovnog rada koriste, pored ostalog, i za troškove prevoza i održavanje skupova otvara, s jedne strane, mogućnost da se ovim sredstvima finansiraju poslovi koje nisu u vezi sa političkim aktivnostima, pa samim tim ni sa redovnim radom. S druge strane, otvara se prostor za finansiranje izbornih aktivnosti pre izborne kampanje, što će ne samo otežati, pa čak i onemogućiti, kontrolu od strane Agencije, već je suprotno zakonu, kaže direktorka Agencije.
A kad se u celu priču dodaju odranije uočeni zakonski nedostaci, dolazi se do zaključka da priča o ozbiljnom dovođenju u red oblasti finansiranja stranaka suštinski nije ni otvorena . I ne zna se ni kada, ni da li će se to desiti.