Arhiva

Poslednje rukovanje sa Jovanom

Borka Pavićević | 20. septembar 2023 | 01:00
Poslednje rukovanje sa Jovanom

Foto Jelena Janković

Mogla si se i spremiti za to, tako bi Jovan rekao, a onda bi Ćirilov dodao da nije lako pisati i govoriti kada nekoga više nema (još je teže govoriti i pisati o nečijem značaju dok toga u ovoj sredini ima), i podsetio bi da je jako važno ne oslovljavati odlazećeg u prvom licu, uvek u trećem, inače se može podleći emociji, a onda to nikako ne ispadne dobro.

Teško je o Jovanu reći nešto sasvim lično, jer sve lično sa Ćirilovim ili oko njega bilo je i simbolično, ili zakonomerno, i pitanje razmene stavova. Moj drug dugih godina bio je neko sa kim se deli pitanje, problem, tema, zbilja nema nikog drugog kome se sve moglo reći, a da to nije nimalo lično.

Lično je bilo to što Jovan nikada ne bi nikome drugome rekao to što bi procenio da je lično, isto kao što nikada ne bi rekao šta je to lepo o vama rekao, ili šta je to dobro za vas učinio, uvek to saznate od nekog trećeg, nikada od njega lično.

Nije voleo sentimentalnost, nije voleo da ga neko bez veze dodiruje, nije voleo ni da ga ljube za rođendan, mnogih dočeka novih godina (a Jovan nije voleo običaje) uvek je bilo rukovanje.
Kao što znate, Jovan je imao običaj da poteže prvo dugme na sakou i da mrda ramenom. Zbog te navike, tika, jednoga dana ga je jedan udario u tramvaju. Jovan se prvo izvinio i rekao da mu je to tik, čitao je, naravno, u prevozu, ali vrli građanin nije prihvatio izvinjenje. Teško je Jovan to podneo.

Nije mu bilo lako ni da podnosi nasilje druge vrste (mentalno), ali se borio sa svim predrasudama, i išao je dalje, sve dalje, i nikada nije stao, on se neprekidno kretao, i putovao, putovao na sve načine, i istovremeno bio do kraja i bez ostatka prisutan u svakoj situaciji. Uvek je žurio i svuda je stizao. Mihiz, koji je u Ateljeu bio zadužen i za posmrtne govore, umeo je da pita Jovana kako može da u jednom gradu gleda prvi čin predstave, a onda da stigne u drugi grad, na drugi čin. Deda, tako smo zvali Mihiza, rekao bi: Evo karte, pokaži mi molim te šta radiš, ovo je jedan pravac metroa, ovo drugi, gde to siđeš i gde to uđeš?

Jedno vreme je Miloš Vasić bio kao sekretar Bitefa. A u to vreme stizali su u Atelje 212 veliki kalendari, i međunarodni, naravno (tada se pošta primala na adresi Bitef Beograd, i to je bilo dovoljno), pozadi velike reprodukcije kakvog umetničkog dela bilo je dvanaest malih. Omiljena igra nam je bila prekrivanje potpisa i pogađanje. Isto kao i kada bi Mihiz rekao. Dobro, deco, Nikola iz kojih dela, iz kog vremena, i po čemu je poznat lik sa imenom Nikola? Ludeli smo od Jovana, on je apsolutno sve znao. Na primer, Španija, majolika, dvanaesti vek. Ova igra je trajala sve dok Mira Trailović ne bi shvatila da nikoga od nas nema na vidiku, stala na stepenište, oslonila se na gelender i viknula: Odeljenje! Odeljenje bi istrčavalo i Miru pitalo ko je ovo, ili šta je ovo, a Mira bi rekla: Nisam luda da o tome mislim, kada imam vas.

Jovan Ćirilov je najveći mogući pogon svih znanja, on piše idiomatske znake, kineski i romski su poslednji jezici koje je savlađivao, i onda sa Japancima pregovara pomoću ispisivanja idioma na A4 papiru. Samo je Jovan kao sam sebi selektor, sekretar, organizator, diplomata, poštar, prevodilac, sve odjednom, mogao da iznese Bitef, tako i za te pare, po svaku cenu. A najviše po cenu samoga sebe.
Svi su znali da Jovan voli to što radi, i to je najveći rizik koji u ovoj sredini možete da preduzmete.