Zauvek obeleženi

Foto Oliver Bunić

Prošlo je gotovo tri decenije otkako je, retroaktivno, ustanovljen prvi HIV pozitivni pacijent u Srbiji. Od tada do kraja 2012. ovde je zvanično zaraženo 2.850 osoba. Ove godine je njih 75 putem testa otkrilo svoj pozitivni status, 29 građana je obolelo od side, dok je 12 umrlo, kako je saopšteno povodom 1. decembra, Svetskog dana borbe protiv AIDS-a u Institutu za javno zdravlje Dr Milan Jovanović Batut.

Inficirani više ne strahuju od smrti, jer redovna terapija omogućava normalan život. Sve je (prividno) dobro dok se malenom srpskom čaršijom nosilaca virusa ne pronese glas: nema norvira ili nekog drugog leka. Nestašice su prolazne, ali uvek bude vrstu straha.

Panike među korisnicima ne bi bilo kad bi bili sigurni u adekvatnu zamenu. Ali, moguće je da će njihov organizam loše reagovati na drugu kombinaciju medikamenata iz te prve generacije, jedine koju nabavlja RFZO. Za naprednije i skuplje klase naš Zavod nema novca, iako ih potrebuju 5-10 odsto zaraženih kod kojih je virus stekao rezistenciju. Ni tok lečenja nije lako pratiti jer često nema laboratorijskih analiza, a to je jedini pokazivač stanja zdravlja inficiranih. Osim, naravno, ličnog osećaja.

Za razvoj bolesti pored sreće i genetike, bitno je i stanje uma, pokušala je da me uteši prijateljica, nakon što mi je nedavno priznala da je HIV pozitivna, uvodeći me u svoj svet posle dvadeset godina ćutanja tokom kojih ništa sumnjivo nisam primetila. Zasula sam je pitanjima od kada, zašto, kako a onda je zagrlila.

Virus je pokupila od bivšeg dečka, introvenskog narkomana krajem osamdesetih prošlog veka, a sumnju potvrdila testom početkom devedesetih. Staro društvo je tad već poumiralo, a ona ušla u ozbiljnu vezu. Budući muž je bio negativan, ali je ostao s njom bez dileme. Samo, više nije bilo seksa, jer je on protiv prezervativa, tobože iz verskih razloga. Na to je navikla, ali mnogo teže na direktivu muža da svoj HIV status nikome ne otkriva. Na kraju sam podsvesno počela da poričem da sam zaražena, slegla je ramenima.

Naravno, đavo je došao po svoje, iako tek posle devet godina. Sećaš se perioda kad sam se vukla kao prebijena, vratila me je u vreme kad mi se praktično gadila. Pre svega sam je krivila što neizlečivu kandidu, potpunu slabost, gubitak menstruacije i druge ozbiljne simptome tretira samo molitvom. Kako je uopšte mogla da sumnja da je ne bih razumela, preispitivala sam naše odnose.

Kad se pridigla, pričala je dalje, dobila je želju da svima otkrije da ta bolest nije tako strašna, pa čak ni samo umiranje. Ako je to bilo predvorje smrti, čovek ne treba da se plaši, ali je život mnogo slađi, spoznala je. I svoju istinu krenula da širi i, uporedo, (za nju) nova saznanja o HIV-u. Sad je otišla u drugu krajnost, pa o tome trubi kad god i gde stigne (pa ponekad sebe vidi kao Jovanku Orleanku). Što više priča o bolesti dospe u javnost, pre će se stvoriti kritična masa da lobira kod nadležnih za adekvatan tretman HIV pozitivnih ljudi - eto zašto mi se obratila. Otvorenost će smanjiti i stigmu, prisutnu i posle trideset godina otkako je virus među nama, i sedamnaest otkako je Ivan Radojčić (sada pokojni) na televiziji prvi obelodanio svoj HIV status, suočivši se sa sudom javnosti zbog viših ciljeva.

Borba je zajednička, pa to što moja prijateljica ne potrebuje norvir njoj nije olakšanje, čak i ako ne dođe dan da ne bude njenih lekova. Jer, nakon deset godina primene visokoaktivne antiretroviralne HAART terapije, čovek može svašta da očekuje, a pogotovu žena. Tako moćni da za mesec rehabilituju kompletan imuni sistem, lekovi naplaćuju danak na drugoj strani. Pa je u bliskoj ili daljoj budućnosti čekaju metabolički sindrom, hiperlipidemija, insulinska rezistencija, ubrzani razvoj arterioskleroze, osteoporoze i starenja, hronična bolest bubrega, lipoatrofija, lipodistrofija... i ostali poremećaji čiji naziv još ne zna da izgovori. Ili će je sve to zaobići, ukoliko RFZO unapredi politiku.



Međutim, ovoj malenoj populaciji HIV pozitivnih, od manje od promila srpskog stanovništva, moglo bi da se pomogne i na druge načine. Recimo, da im se učine humanijim uslovi pod kojima svakog meseca čekaju pregled na VI odeljenju Infektivne klinike u Beogradu (a slične, iako ne tako frekventne ambulante postoje i u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu). Deo te sumorne atmosfere proizvode i sami pacijenti. Pogruženi u sebe, zagledani u prazno. Evidentno je da se ne boje za život, listom u dobroj kondiciji. Slutim da ih mori sramota što su na jedinom mestu na svetu gde teško mogu da poreknu ko su i šta su. Od svih žigova, najgora je autostigma, bazirana na strahu od odbacivanja i vrlo prisutna među nama, naglašava S. S, jedan iz gomile u čekaonici i jedini koji se tu osmehuje. Ostali i dalje turobno ćute. Ovo je bukvalno (za sada) najgora stanica u proputovanju kroz univerzum moje prijateljice. Zato je počela da primenjuje metod da rano izjutra preda knjižicu, pobegne i vrati se popodne po recepte. Testova akutnog stanja ionako nije bilo, pa jedino što je propuštala bilo je viđenje sa dr Đorđem Jevtovićem, najupućenijim u tajne HIV-a i njenim ličnim herojem.

Promenu u odnosu prema svojoj najbližoj zajednici (koju zato i zovemo čaršijom), izazvao je upravo S. S. Sa darom da proširi optimizam, on bi lako inicirao razgovor u toj ćutljivoj ekipi. I pogurao ga šalama na račun svoje gej orijentacije, pa makar diskusija bila o nedostatku lekova, testova, padu imuniteta. Uobičajeno kolektivno žaljenje po sličnim ustanovama ovde bi bilo poput pucanja čira. Po tome je moja prijateljica znala da i drugi o svom stanju ćute.

Svako od nas ima potrebu da ispriča svoju priču, ma kako ona drugima bila nebitna, kaž S. S.. A te priče su vrlo različite, kao i reakcije na saznanje o pozitivnom HIV statusu, pa dok jedni i dalje požele da spale svu svoju odeću, neki se sa novom činjenicom lakše mire. Možda to ima veze s načinom na koji su uzeli virus (kako tvrde da se pravilno kaže), sa osećajem krivice ili pitanjem zašto baš ja? A zašto da ne, sledio bi logičan odgovor zato što ni vlastita ispravnost nije sigurna prevencija. Ovo potvrđuje podatak da je najveći procenat novozaraženih u MSM populaciji (među obično mlađim muškarcima koji spavaju sa pripadnicima oba pola i tako dovode u opasnost svoje verne partnerke). Broj novotestiranih ne prati širok spektar rizika. S druge strane, i posle trideset godina, na kliniku se (pre)često javljaju pacijenti u poodmakloj fazi infekcije. A na bolničko odeljenje samo kad nemaju kud drugde.

To avetinjsko mesto je sumornije i od čekaonice VI odeljenja. Oni malobrojni pacijenti stopljeni su s krevetom, pa tako i J. V. Privezana je na infuziju, transfuziju, a spreman je i kiseonik. Toliko krvari posle operacije i zračenja kancera, da telo ne može to da nadoknadi. Rak materice je, možda, posledica HIV-a, ali faza u kojoj je primećen je odraz nemarnosti. To su stare navike, pokušava da se nasmeši, i nekako joj uspeva. Sada se prvi put kaje, kaže, zbog protraćenog vremena i energije.

Odjednom dopire urlik, ukoliko to može da proizvede žena nalik senci: dajte mi cigarete! Dajte mi metadon! J. V. prevrće očima, jer se vika ponavlja već danima. Spas nalazi u tablet-kompjuteru, prazneći ono malo interneta. Požaliće već večeras, jer ovde nema vajerlesa. Tek smo nedavno dobili štampač za recepte, koji još nije priključen, sugeriše medicinska sestra, a mesečno kroz ovu ambulantu prođe bar 1.000 ljudi. Zato se dešavaju greške zbog kojih se ljute apotekarke Kliničkog centra, gde se lekovi izdaju na recept i budući da su skupi - brižljivo zavode. Gomila praznih kutija od viramona, retrovira, kivekse... u kanti za smeće u dnu apoteke govore koliko korisnici žure da se ograde od inkriminišućeg materijala. I da se što nevidljivije pomešaju sa 99,99 odsto normalnih na ulici. Zato se i prave da ne prepoznaju nekog s kim su do malopre sedeli u čekaonici.

Većina korisnika anti-HIV terapije se zaista stopi sa okolinom u ulozi nastavnika, menadžera, novinara, dizajnera, domaćica... pazeći, ili ne, na svoju okolinu. Stoga stručnjaci preporučuju testiranje, posebno besplatno koje se organizuje svakog 1. decembra. I neumorno naglašavaju važnost preventive. U tome je najsigurniji kondom, sterilan medicinski pribor i druge poznate mere zaštite i što više pravog znanja. A ne preuveličanog koje izaziva paniku, ipak nepotrebnu jer ovaj virus i pored mutacija u vazduhu preživljava manje od sekunde. Za razliku od B i C hepatitisa čiji je vek trajanja u vantelesnim uslovima čak 24 sata.

Lična karta bolesti

Prema podacima Instituta Batut od 1985. do kraja 2012. godine u Srbiji je registrovano 2.210 muškaraca i 640 žena inficiranih HIV-om, dok je stručna procena da zaraženih ima 5.000-6.000. Do kraja 2012. umrlo je njih 1.135 registrovanih. HAART (visokoaktivna antiretroviralna terapija) je dostupna od 1997. godine, i potpuno besplatna, ali uključuje samo lekove prve generacije, dok nabavka naprednijih zavisi od donacija farmakoloških kompanija. Posedovanje virusa u krvi danas se smatra hroničnom bolešću, i nedovoljnim uslovom za sticanje prava na penziju i socijalnu pomoć.

Najviše HIV pozitivnih je u Beogradu (preko 1.000), ali ovde se i češće testira. Ambulante za HIV postoje i u Novom Sadu, gde inficiranih ima oko 150, Nišu (85) i Kragujevcu (12). Statistika kaže da je ovde zaraženih muškaraca trostruko više nego žena, iako su one ranjivije. Trudnice inficirane HIV-om imaju mogućnost da uključivanjem u sveobuhvatan program spreče prenos virusa na dete. Broj zaražene dece je mali. Vakcina nije izmišljena, niti se to očekuje, jer virus mutira.